Novembar 1961.godine (prvi deo)

10

U bioskopu Doma JNA igrali su filmovi: “Kočubej”, “Crveno lišće”, “Pevajmo na kiši”, “Doba života i smrti”, “Noći Lukrcije Bordžije”, “Dobro jutro gospođice Dov”, “Prolog”, “Skrivena tvrđava”, “Kapetanova kći”, “Mojih šest književnika”. Užičanima se najviše svideo film “Kapetanova kći”, rađen po istoimenom Puškinovom romanu.

U domu je održano i književno veče na kome su svoje radove čitali: Desanka Maksimović, Stevan Jakovljević i Milorad Panić Surep. Najviše su čitane rodoljubive pesme iz NOB-a. Tom prilikom na pitanje: Šta doživljavate u susretu sa Titovim Užicem? Odgovorili su:

Desanka Maksimović: “U meni je pojam Titovog Užica vezan sa poemom “Kadinjača”. Kroz pesmu Slavka Vukosavljevića osetila sam velike žrtve Užičana za slobodu. Za vreme ropstva svaka vest da je uspostavljena Užička republika, značila je utehu i nadu.”

Stevan Jakovljević: “Kada se pomene Titovo Užice, to je nekako vezano za pojam Užička republika, a ta republika je zaista postojala kada je okupator zgazio celu našu zemlju. Drgim rečima, Titovo Užice predstavlja inkarnaciju borbe naših naroda protiv okupatora.“

Milorad Panić Surep: “Sinteza je jedna od osnovnih crta našeg nacionalnog karaktera “Neka bude što biti ne može”. Gradsko urbanistički; jedan je od najlepših gradova u Jugoslaviji, jedna nekonvecionalna skulptura ličnosti koju možemo osetiti samo intimno.”

U pozorištu je održana predstava “Uzoran muž”, ovoga meseca članovi pozorišta su otišli na dužu turneju po Kosovu i Metohiji.

Ovaj mesec je bio mesec protiv borbe alkoholizma, prikazivani su prigodni, propagandni filmovi. Osnivana su društva antilkoholičara, u preduzećima, školama, ustanovama, čak i u zemljoradničkim zadrugama.

U užičkoj crkvi Svetoga Đorđa 23. novembra je održana pomen žrtvama koje su nastradale u trezorima i žrtvama bombardovanja Užica. U oglasima “Vesti” pojavila se izjava: “22. novembra navršilo se dvadeset godina od smrti moje majke Rajke poginule 1941. godine kao radnice u Partizanskoj fabrici oružja od eksplozije. Na ime pomena prilažem kao pomoć 5000. dinara za školovanje gluve dece. Barjaktarević – Vasić Ankica, domaćica, Titovo Užice.

Iako otvoren pre nekoliko meseci užički muzej je bio u velikoj krizi. Nedostatak stručnog kadra, mali lični dohoci, velika potrošnja energije, obim posla koji se širio mnogo više od postavke i imena “Muzej ustanka 1941” je otežavao rad. Sve je govorilo da se zbog proslave i dolaska Tita mnogo požurilo. Posle skoro četrdest godina muzej je opet bio u sličnoj situaciji…

Najstariji i najpoznatiji užički roštiljdžija tada je bio Grugo Grujičić, koji je radio na roštilju u restoranu “Pariz”. Prvi svetski rat je još uvek trajao kada je siroče, trinestogodišnji Grujo, sišao u Valjevo da uči neki zanat. Prihvatio je prvo što su mu ponudili, a to je zanat koji je radio i tada, mesec dana pred penziju. U Užice je došao 1924. godine i u gradu gde je bilo preko 120 kafana odmah dobio poso na roštilju. Tada je rekao: “Ćevap je dobar kada pripremljeno meso stoji 24 časa. Tada kada stavim ćevapčić na roštilj lagano ga okrećem, kada zarumeni i počne da pušta soft, skidam ga. Tada znam sa kakvom slašću gost jede. Dnevno u “Parizu”, gde inače odavno radim, napravim po 3000 ćevapčića”. Grujov recept za te male ali slasne ćevape po kojima je Užice bilo poznato je proslavio u Beogradu na Čuburi “Gurmanski restoran kod Ere gurmana” gde su bili poznati kao “užički ćevap”. Gruja je u Parizu na roštilju posle odlaska u penziju zamenio takođe kasnije poznati Milija.

Održana je izložba “Vojnički dani” izložbu je otvorio Miloš Paunović organizacioni sekretar Saveza Komunista. Izložba je govorila o životu pripadnika JNA. Prisustvovao je i general-major Vojin Popović i sekretar opštinskog komiteta Petar Antonijević. Na panoima prikazane su fotografije o vojnoj obuci, prosvećivanju, stručnom osposobljavanju i razonodi vojnika. Svake večeri u toku izložbe na Trgu su prikazivani igrani i dokumentarni filmovi iz života vojske.

Na Parizanskim Vodama ove godine napravljeno 10 kuća koje su izgradili privatnici, što je za ono vreme bilo kao da su se spustili vanzemaljci na Zlatibor. Još 32 molbe su bile u opticaju u čajtinskoj opšini. Tada je doneta odluka da se može podići još 45 kuća na području Parizanskih Voda i Palisada. Danas je tu turistički grad… Tada se u Čajetini pričala anegdota da je lakše na Zlatiboru popiti čašu mleka nego čašu vode. Vode nije bilo pa su se stvarali redovi na retkim javnim česmama… Zato su doterali cevi, iskopali nešto kanala, a na Vodama su otpočeli sa pravljenjem sistema bunara. Na Palisadu su napravljena dva rezervoara…

Godinu dana pre roka su se obavljali završni radovi na brani na Kokinom Brodu. Zemljana brana na Kokinom Brodu bio je jedan od najvećih objekata te vrste izgrađenih pedesetih i šezdesetih godina. Duga 1200 metra, a na najvišoj tačci 88 metra, ugrađeno je bilo dva miliona i šesto kubika zemlje i kamena. Beogradsko preduzeće “Hidrotehnika” je ranije završilo radove na brani zbog kupovine kvalitetne mehanizacije. Deo naselja Kokin Brod koje je ugroženo potapanjem već je bilo raseljeno, napravljeno je i nekoliko kilometara puta pošto je deonica koja ide u tom pravcu biti poplavljena. Da bi se jezero napunilo bilo je potrebno skoro deset meseci…

U Vestima je objavljeno da u Užicu rad kućnih saveta ravan nuli. To je išlo dotle da u samo jednom kućnom savetu imaju ugovor da tu mogu da stanuju. U ostalim je ispalo da su divlji stanari. U nekim zgradama po dve godine nisu mogli da izaberu presedništvo, svaki sastanak se završavao žestokom svađom. Blagajnici su držali i po nekoliko meseci kirije kod sebe, u nekim stambenim zgradama dve trećine stanova je bilo uništeno…

Sloboda je izgubila na utakmici od Javora iz Ivanjice sa 3:1 u Ivanjici. Koliko su bili zaslužni igrači Javora, isto toliko su bili i njihovi navijači. Zato je pobedila “Deževu” sa 8:0.