Iako je ove godine nabavljen poveći broj televizora, u bioskopu se nije smanjio broj gledalaca – 256.033 gledalaca za godinu dana. Najposećeniji film je bio “Topovi sa Navarona”, koga je videlo 8000 gledalaca.
Napravljena je anketa među užičkim osnovcima, koju emisiju na televiziji najradije gledaju. Bila je to emisija „Na slovo, na slovo“, čiji su glavni junaci bili Mića i Aćim. Emisija se emitovala na TV Beograd 1963.-1965. godine. I ja sam, kao i mnoga deca rođena pedeset i neke, u svojim sećanjima poneo suvenir iz šezdesetih „Mića i Aćim“. Ova emisija je bila autorsko delo kasnije čuvenog genijalnog Duška Radaovića, njegov prvi veliki uspreh. Duško je između ostalog i najbolji srpski aforističar svih vremena… U to vreme je napisao: „Teško je biti dete i biti dobar“. Mi klinci smo bili oduševljeni što se Mića i Aćim čita i spreda i od pozadi isto.
Posle dva meseca ponovo je počelo u bioskopu “Partizan” prikazivanje filmskog žurnala “Filmske novosti”, do čijeg je prekida došlo zbog njihove povećane cene prikazivanja. Inače, Filmske novosti su osnovane 20. oktobra 1944. godine kao filmska sekcija pri odeljenju Vrhovnog štaba NOVJ. Osnovane su da beleže, arhiviraju i distribuišu filmski i televizijski materijal koji se odnosi na društveni, privredni, sportski i kulturni život Srbije.
Direktor bioskopa “Partizan”, Brane Jeremić, koga su užičani zvali “Ćuran” je izjavio: “Strah me da nabavim dobar film, jer svaki dobar film stvara gužve pred bioskopom, lomljenje izloga i inventara. Za godinu i po dana razbijeno je 6 izloga, od 700 stolica 400 isparano raznim oštrim predmetima. U holu je skinuto 30 svetiljki, koje teško mogu da se nabave. Kolektiv bioskopa nije u mogućnosti da spreči ruiniranje jednog od najlepših bioskopa u zemlji”.
“Raketa” je postala milijarder uspela je da ostvari ukupni godišnji prihod od preko jedne milijarde dinara. Za poslednja dva meseca, „Raketa“ je prevezla 1.632.142 putnika. Do tada su od početka godine nabavili 31 autobus, 10 kamiona škoda, 5 šlepera, tako da je “Raketa” imala 75 autobusa i 98 teretnih vozila. Tada su dali i 11 miliona dinara za stambenu izgradnju, a i počeli su da grade novi poslovni prostor u Krčagovu.
U oktobru ove 1964. ubijen je jedan mladić nožem u leđa, koji je se vraćao iz “Port Saida”, ubio ga je jedan iz društva sa kojim je se posvađao u kafani. Za “Port Said” je tada pisano:
– “Port Said”, ćumez u kojem se okupljaju posle ponoći pijanci, besposličari, kockari, podvodači, siledžije… A poneko naivan i zaluta.
Dosta Užičana sa kojima sam razgovarao se sećala ove neobične kafane i onih koji su se tu okupljali. O zadriglima i razvratnim gostima – pijancima, koji umeju da se za sitnicu pobiju i naprave čudo od razbijenih čaša i flaša. U novembru 1964, godine pod pritiskom javnosti i skupštine opštine, bife “Stadion” ili popularno “Port Said” prestao je da radi u toku cele noći. Radnički savet “Sloge” je usaglasio radno vreme kafane sa opštinskom odlukom o radnom vremenu lokala. Tada počinje i ekonomsko propadanje ove kafane. Tokom ovog novembra ova kafana je zatorena i tu se nalizio magacin pića Mateks, a pijanci su se i dalje okupljali ispred njega…
U novinama je pisalo:
– Titovo Užice je obučeno u crveno, sve se pripremalo za njegov doček. Jer, svaki susret sa Krcunom velika je radost za Užičane. Ali, kobna vest veliku radost pretvorila u nezdrživu bol. Ljudi su zanemeli. Ćutanje je obavilo ulice. Zastave su spuštene na pola koplja. Krcuna više nema! Ljudi su koračali polako, korak po korak. Oduvek smo najviše cenili borce za čovekovu slobodu. Tragičan udes je zaustavio trnovit i slavan put. S dubokom tugom, suznih očiju, u jednom od najtužnijih dana koje Titovo Užice pamti, ljudi su onemeli.
Povodom Krcunove smrti Užice je bilo zanemelo. 6 novembra, na sredskoj konferenciji Saveza komunista u Domu JNA, sekretar sredskog komiteta saveza komunista Srećko Nedeljković je rekao:
– Drugarice i drugovi, zar je nešto teže moglo da nam se dogodi? Umesto pozdrava na ovoj konferenciji, moram da vam saopštim ono što ni sam ne mogu da verujem. Poginuli su drugovi Slobodan Penezić Krcun i Svetolik Lazarević. Na putu da dođu među nas, pomognu nam u radu, kao što su uvek činili, dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj su izgubili život.
Oprhven dubokim bolom, Beograd je ispratio Slobodana Penezića i Svetolika Lazarevića. Vratnice na Novom groblju bile su preuske da propuste hiljade građana. Već oko 9 časova, prilazi groblju su bili ispunjeni neprekidnim kolonama.
Sahrani su prisustvovali potpredsednik republike Aleksandar Ranković, predsednik savezne skupštine Edvard Kardelj, Jovan Veselinov, Svetozar Vukomanović Tempo, Petar Stambolić, Ivan Gošnjak, Lazar Stambolić…
Tito nije prisustvovao ovoj sarani, to je bilo previše za njega!? Posle toga je ustanovljena nagrada “Slobodan Penezić Krcun”, prostor kod Crkve i Gimnazije dobilo je ime Trg Slobodana Penezića. Valjaonica bakra je dobila ime “Slobodan Penezić Krcun”.
U prodavnicama “Čigote” pojavile se japanska sorta jabuka… u Našem domu razne vrste električnih šporeta: “Tobi”, “Preporod”, “Standard”, “Eka”. Televizora i radioaparata “Iskra”, frižidera “Himo”…
