Mart 1969.

174

Najzad je predložen budući urbanistički plan grada. Predviđao je podelu grada na pet mesnih zajednica. Prvo je trebalo izgraditi putničku železničku stanicu prema Trgu partizana sa jedne strane, prema Zlatiborskom putu sa druge strane. U blizini je planirana i autobuska stanica. Jedan od značajnih urbanističkih poteza bio je potez od Maloga parka prema muzeju, sa leve strane glavne ulice predviđena je izgradnja veće robne kuće. Predstavljen je i detaljan urbanistički plan od Muzeja do Rakiske pijace sa desne strane ulice Heroja Jerkovića (danas Nikole Pašića. tu je već uklopljen postojeći plan sa četiri solitera koji imaju u prizemlju poslovne prostore. Na Aleksića mostu planirana moderna pijaca u sklopu solitera i stabenog bloka (Danas je menja tržni centar).

Prema urbanistiškm planu iz 1969. Užice je do 1985. trebalo da ima 56.000 stanovnika
Prema urbanistiškm planu iz 1969. Užice je do 1985. trebalo da ima 56.000 stanovnika

Na Trgu je rešeno da se pravi ogroman hotel, kako je rečeno zbog blizine železničke i autobuske stanice. Rešeno je da se uredi i budući trg Slobodana Penezića Krcuna (dans Svetog Save) u kome je školski centar. Po ovom planu rekreacioni sentri su trebali da se izgrade u Međaju, u Turici i na Carini… Predviđano je i iseljenje tekstilnog zavoda “Cveta Dabić”. Za Stari grad je odlučeno da bude sa svojim padinama rekreativna atrakcija ali je tu problem predstavljala divlja gradnja koja je oko grada cvetala u drugoj polovini šezdesetih godina.

Za individualnu stambenu izgradnju predviđeno je saniranje naselja “Zona i” (Borići); planirano je da se uredi severni deo naselja koji se naslanja na kompleks zelenih površina “Belog Groblja”; predviđena je izgradnja trinest privatnih porodičnih kuća.

Selo Sevojno snimljeno 1940. godine, poznato po Poljoprivrednoj školi
Selo Sevojno snimljeno 1940. godine, poznato po Poljoprivrednoj školi

U Sevojnu urbanistički plan je prdviđao dve mesne zajednice. Predviđena je pored postojeće škole izgradnja zdravstvene ustanove, robne kuće, samoposluge, moderne pijace, raznih servisa… Direktor zavoda za urbanizam Dragoslav Žižić je tada rekao: “Usvajanjem generalnog urbanističkog plana, biće rešene glavne konture razvoja grada za određeni vremenski period i biće omogućeno stručnim službama i radnim organizacijama , kao i građanima, da sagledaju terene kako će se usmeravati izgradnja u određenom periodu. Urbanističkim programom razvoja, Užice i Sevojno da 1985. godine, prema analitički izraženim pokazateljima, treba da izraste u grad od 56.000 stanovnika”.

Dobrivoje Stepović iz Sevojna je posla pismo “Vestima” u kome je između ostalog pisalo: “Mi slušimo Užicu da bi u Sevojno doneli đubre. Kad su u pitanju naše obaveze prema gradu, onda smo mi prigradsko naselje, a kad je upitanju obaveza Opštine prema Sevojnu, onda smo selo. U Sevojnu nema ni jednog hotela, prodavnice mesa, tekstila, obuće, nijedne servisne radionice, čak je i bioskop zatvoren. Građani Sevojna moraju za jedno dugme da plaćaju autobus do Užica isto tako i za pola kilograma mesa. U Sevojni retko ko zna ko mu je poslanik, jer nikada nije došao među svoje birače”.

Sevojno je prvi put pomenuto u turskom katastarskom popisu iz 1476. godine. Pominju se sela Gornje i Donje Sevojno. U Sevojnu, u dolini zaseoka Vlahovac, u prvoj polovini 18. veka je izgrađena crkva brvnara Sv. Arhanđela Mihaila. Krajem 19. veka sagrađena je u samom centru Sevojna i crkva Sv. Arhanđela Gavrila. Odmah tu u blizini crkve, 1889, podignuta je osnovna škola, i tako je formiran centar Sevojna. Posle Drugog sv. rata Sevojno, od sela, preko industriske zone, stiglo je do gradske opštine.

U Pozorištu održan je prvi posleratni bal pod maskama, povodom osmog marta u pozorištu. Između ostalog u holu je napravljen zatvor u stilu Luja XIV. Voditelj je objašnjavao: “Ako neki direktor preduzeća želi da vidi iza rešetaka moćnoga predsednika radničkog saveta ili ako presednik želi da se oslobodi nepokornog direktora mi smo tu… Teba samo dati jedan novi dinar i nepoželjna ličnost že se nađi u ’zatvoru’.“

Djorđe Marjanovic se maskirao u samog sebe na prvom užičkom maskebalu
Djorđe Marjanovic se maskirao u samog sebe na prvom užičkom maskebalu

I stvarno maskirani i kostimirani stražari su hapsili celu noć. Niko se nije bavio statistikom da li je bilo direktora i presednika, uglavnom jedna vitka devojka je uspela da se provuše kroz rešetke i “pobegne”. Mada prema pričanju svedoka nije želela da beži jer je pored nje bio pevač Dragan Stojnić samo je to uradila da bi on video koliko je ”šlang” iako je dok se provlačila pokidala dugi zlani lačić. Kada je tada veoma popularni pevač Đorđe Marijanović “lišen slobode”, oko “tamnice” se okupilo mnoštvo Užičanki. Hoćemo u zatvor! – uzviknula je jedna u ime svih. A kada se na Đokinom mestu našla Radmila Mikić, slišno se dogodilo sa prisutnim muškarcima. Na kraju večeri su se iz bubnja izvlačile srećke, jedna devojka u dugoj balsskoj haljini dobila je neočekivani zgoditak – pet kubika kamena tucanika. “Moći đe da napravi stazu od svoje kuće do kuće svog dragog”, dobacio je jedan moderni era u romantičnom zanosu. Sem pomenutih pevača nastupio je na balu i Zoran Georgijev a sve ih je pratio “Plavi ansambl”. Prijatni štimung su stvarali i vredni konobari “Gradske kavane”. Tek u ranim jutarnjim časovima maskirani Užičani su krenuli kućama. Zbog visokih cena pola ulaznica je ostalo neprodatao. Tako je bilo na prvom užškom balu pod maskama.

Održana je zanatsaka zabava. Pisalo je Osnivački odbor udruženja zanatlija i priređivači Zanatske Zabave 1968. godine. U ovom odborui su bili zasigurno najznačajnije užičke zanatlije tada. Domaćin zabave je bio kao i prošle godine, cenjeni užički opanšar Rade Subotić. Povodom zbave Rade je rešio da ode kod Čkalje, tada najpopularnijeg jugoslovenskog glumca da ga pozove na zbavu užičkih zantlija kao gosta i zabavljača. Pošto je Čkalja bio prezauzet snimanjem različitih filmova i serija nije mogao da udovolji želji užičkoga legendarnog opančara, pa je poslao kao zamenu takođe poznati harmonikaški par Radojku i Tineta Živković. Radojka se obadovala što ide užice gde je nastupila pre raata kao osmogodišnja devojčica u poznatoj užičkoj kafani “Obilić”…

Radojka i Tine Živković zamena za Čkalju na zanatskoj zabavi 1969. godine
Radojka i Tine Živković zamena za Čkalju na zanatskoj zabavi 1969. godine

Bilo je zabavno i veselo. Ali ere nebi bile ere ako ne bi Čkalji uzvratili na svoj način. Uradili su konjsko sedlo upakovali ga u sargiju i opet poslali Rada Subotića kod Čkalje da mu ga uruči u njegovom stanu. Kad je Rade došao i rekao da je doneo nešto na poklon, Čkalja je upitao: “A šta si mi doneo?” Rade je odgovorio: “Pa ono što si od nas zaslužio”. Čkalja je uzeo makaze i isekao sargiju. Kad je video sedlo, od radosti je skoro poskočio i rekao: “Ovo mi je lepši dar nego da ste mi “fiću” kupili”. Kasnije se prišalo da kad god mu je bio rođendan 1. aprila, sdeći na tom sedlu primao je prijatelje, goste i sve koji su došli da mu čestitaju.

Na Tari je sniman dokumentarac “Kraljica planina” u produkciji Ineks filma i Jugoslavija publika. Reditelj je bio Aca Aranđelović a snimatelj Filmskih novosti Mihajlo Jovanović, scenarijo je napisao poznati užički novinar Bogosav Boca Marijanović. Pronela se vest da će nauzbudljivija scena u filmu o lepotama Tare, biti scena sa medvedima. Na pitanje šta ćete raditi ako mečka ne naiđe? Boco Marijanović odgovori: Pravac u Zološki vrt!

Karedlju je privkla pašnju esnafska česma ispred Gradske To nije promaklo novinaru Bocu, tu je sa prekrštenim rukama i obaveznom lulom.
Karedlju je privkla pašnju esnafska česma ispred Gradske To nije promaklo novinaru Bocu, tu je sa prekrštenim rukama i obaveznom lulom.

Bogosav Boco Marijanović je rođen u Ljigu 1930. godine. Novinarstvom je počeo da se bavi 1952. Svoje tekstove je stvarao u kabinetima, na livadama, za kafanskim stolovima u hirurškim salama – svuda gde se nešto događalo. Otkrivao je ljudsku plemenitost i sudbinu sluđeči se isključivo činjenicama. Pisao je lako i razumljivim rečnikom. Dugo godina je bio dopisnik Politike iz T. Užica i sardnik užičkih „Vsti”

Tek sam bio napunio 18. godina. Stopirao sam kod Jezera na Zlatiboru za Užice. Stao mi je novinar Boco u svojoj “fići”. Tada smo se upoznali i zbog njega sam zavoleo novinarstvo, ubrzo sam počeo da pišem za „Reč mladih“ kolumnu o pop muzici.

Boco se nije razdvajo od svoje lule a ja sam znao po tom prijatnom mirisu njegovog duvana da je on tu, kada gog bih ušao u Gradsku kafanu. Strpljivo je odgovarao na moja pitanja o novinarstvu. Bio je boem kako su ga Užičani zvali oštrog pera, jedan je od utemeljivača Sabora trubača u Guči, ubeđen da “nas je truba održala, njojzi hvala”. Kao legenda Sabora, imao je počasno mesto na toj svetkovini koja je proslavila Srbiju. I te kako je, što je osobina ljudi sa širokom dušom, voleo da se šali i na svoj račun. Pričao kako je, kao mladi dopisnik “Politike”, jednog dugotrajnog sušnog leta, nakon burne kafanske noći, izašao na mokru, sveže opranu ulicu pa požurio da javi redakciji ekskluzivnu i dugo čekanu vest da je konačno pala kiša i napojila žednu, sprženu zemlju…

Pisao je do poslednjeg daha, a smrt ga je zatekla nad pisaćom mašinom 2002. dok je za “Vesti” završavao tekst o Slovencima koji su se tokom Drugog svetskog rata borili u četničkim redovima. Na večni počinak na Novom groblju u Beogradu, kako i dolikuje, velikom boemu oštrog pera i lucidnog duha, ispratio je orkestar trubački iz dragačevskog sela Rti sa njegovom omiljenom pesmom: “Oj Užice, mali Carigrade…” Ostavio je neizbrisiv trag u užičkom novinarstvu.

Odbornik u Skupštine Opštine u Užicu Ilija Šuljagić proglačen za “rekordera”. Otakako se konstituisala ta Supština od 13. maja 1967. godine do ovoga marta 1969. održano je 23 sednice a odbornik Šuljagić nije ni na jednoj prisustvovao.

Tada je kod užičke omladine najpopularnija knjiga bila “Kada su cvetale tikve” Dragoslava Mihajlovića.