Knjiga je bila sredstvo kojim se menjalo društvo, širilo znanje. Knjiga i pisana reč kao i danas ima istu vrednost kao i pre više hiljada godina. Bila je i ostala svetlost u mraku. Od svih kulturnih institucija najviše sam, kao i mnogi drugi Užičani proveo u biblioteci, u njenim čitaonicama a iz radoznalosti i u drugim prostorijama kao što je knjigoveznica. A ta naša bibioteka je najstarije kulturno mesto u užičkom kraju, ali i najgostoljubivije. Tu su oduvek radili divni ljudi; naučili su me da umem da izaberem dobru knjigu koja će mi biti korisna u životu. I danas u digitalnom vremenu naša biblioteka nudi mnogo toga iz svih oblasti života.
Najpoznatiji užički majstor knjigovezac sve do devedesetih godina istekloga 20. veka bio je Aleksandar Aca Andrić. Radio je u biblioteci na Trgu, dole u podrumu, u maloj knjigovezačkog radionici. Ovim poslom se bavio do osamdesetih već 30 godina. Tu u biblioteci je uvek bio zatrpan poslom, kompletima novina, raskoričenih knjiga, starih papira. Radio je sve poslove vezane za potrebe biblioteke od povezivanja hartije, novina, protokola, časopisa, mapa, kaširanja slika, do povezivanja starih neupotrebljivih knjiga. Baš to lečenje starih prašnjavih i produžetak njihovog veka mu je bio najčešći posao. Posle njegovog majstorluka skoro nove knjige su se vraćale u ruke Užičana koji vole da čitaju. Voleo sam da svratim do čika Aca i pokušam da očima ukradem nešto od knjigovezačkog zanata. Čika Aca se šalio da dok povezuje ne može da stigne da nešto pročita, nego tek kad dođe kući onda čita tako se od knjiga nikako ne razdvaja.
Knjigovesci se pominju u Srbiji kroz ceo srednji vek. Sve do početka 19. veka bilo je mnogo znanih i neznanih monaha knjigovezaca među kojima je bilo i crkvenih velikodostojnika, što nam svedoče brojni sačuvani povezi, kao i ostavljeni zapisi povezivača. Početkom 19. veka stara srpska knjigovezačka manastirska umetnost postepeno se gasila; tamo gde je i postojala svodila se na nevešto kopiranje starih knjigovezaca u kojima više nije bilo životnosti. Povezi nastali u tom periodu samo su bleda senka onih srpsko-vizantijskih poveza nastalih tokom srednjeg veka, ali i onih poveza nastalih pod ruskim uticajem u 18. stoleća. Tako je jedna duga tradicija povezivanja knjiga ugašena, a svi budući knjigovesci morali su zanat učiti, uglavnom u Beču, Pešti i drugim srednjoevropskim gradovima. Prvi građanski knjigovezac u oslobođenoj Srbiji bio je Gligorije Vozarović. Njegovi osnovni biografski podaci i životopis posvećen razvoju srpske kulture u prvoj polovini 19. Veka, u velikoj meri su rasvetljeni.
Vozarović je zanat učio u Beču kod knjigovesca Jakoba Hermana. Veštinu je brzo savladao, za nepunu godinu i po dana, i već 11. januara 1826. godine u pismu Vuku Karadžiću kaže da je postao kalfa knjigovezački. Dolaskom u Srbiju 1827. godine Vozarović je bio jedini knjigovezac u Beogradu, sve do 1834. godine, kada je iz Pruske doveo Ludviga Vinklera da mu pomaže u radu. Zahvaljujući toj činjenici da je sedam godina bio jedini knjigovezac, kao i da je bio izdavač značajnog broja knjiga, koje su zasigurno i povezane u njegovoj radionici, a i na osnovu potpisane knjige „Pisma Dosіөeя Obradovića“, iz 1833. godine, koju je poklonio „Srbskoj čitaonici“ u Irigu, ustanovljeni su značajni elementi za prepoznavnje njegovih ostalih poveza.
U dekorativnim rešenjima Gligorija Vozarovića nalazimo potpunu ravnotežu, sklad, osećaj za kolorit i pogođenu pravu meru u rasporedu. Učeći kod bečkih knjigovezaca, Vozarović je stekao visoku zanatsko-umetničku kulturu, koju je primenio na povezima, ostavljajući na njima i prepoznatljiv trag svoje posebne kreativnosti.
