Милутин Ђуричић рођен је у близини Ужица у Злодолу 1949. године. Машински је инжињер, доктор наука, универзитетски професор, а од скорије и „стари горан“ са својим некадашњим акцијашима од како су решили да пошумљавају око Ужица.
Осмогодишњу и средњотехничку школу завршио је у Титовом Ужицу. Машински факултет у Београду. У центру за за мултидисциплинарне студије Униварзитета у БГ, одбранио је магистратуру. Године 1988. одбранио је докторску дисертацију: „Утицај технолошких својстава на структуру и својство хладносинтерованог гвожђа“.
Упознао сам га када је био општински председник Савеза омладине и сећам се да је и тај посао радио веома студиозно. Касније је радио као главни технолог механичке обраде и монтаже водосанитарних арматура у Предузећу „Први Партизан“. Био је руководилац, директор, професор на Вишој техничкој школи, Секретар основне заједнице за науку региона, помоћник генералног директора за развој и инвестиције СОУР Ваљаоница бакра и алуминијума Севојно. Ванредни професор филозовског факултета у Никшићу, професор више школе за идустријски менаџмент у Крушевцу, директор и сувласник Предузећа ИН-МИР Ужице, и ванредни професор факултета за индустриски менаџмент у Крушевцу… Уморих се док набројах, како ли је профи Мићу било, заиста има од чега да се одмара у пензији, али ето он хоће да пошумљава около.
Остаће упамћен као истакнути реализатор бројних развојних пројеката у Златиборском округу бавећи се развојем, новим производним технологијама, организацијом производње, успостављањем система менаџмента, квалитетом, екозаштитом и заштитом на раду. Посебан допринос дао је оснивању и развоју ужичке Више техничке школе, Одељења Машинског, Економског и Правног факултета у Ужицу. Објавио је више од 350 научних и стручних радова. Добитник бројних признања за развој науке, Награде Општине Ужице за допринос развоја науке… Сасвим необичан Ужичанин.
