O prvom uredniku “Vesti” dr. Dušanu Nedeljkoviću se danas u Užicu ništa ne zna, jednostavno je zaboravljen a kako se mi u Užičanstvenom portal bavimo užičkim nezaboravom pa je red da malo više o njemu kažem. Dušan Nedeljković je rođen u Isakovu kod Ćuprije, 18. maja 1899. Umro je u Beogradu, 29. juna 1984. godine. Srpski je filozof, doktor filozofije i profesor univerziteta u Skoplju i Beogradu.
Doktorirao je na Sorboni 1922. godine, sa temom „Filozofija prirode u delu Ruđera Boškovića“. Radio je kao profesor Univerziteta u Skoplju. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem, učestvovao je na 8. internacionalnom kongresu filozofa u Pragu 1934. godine. Za vreme Drugog svetskog rata bio je učesnik NOB. Tokom Užičke republike od 28. septembra 1941, bio je član redakcije „Vesti”, glasila Štaba Užičkog narodnooslobodilačkog odreda i njegov prvi urednik.
Bio je predsednik „Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača“. Sedište komisije najpre se nalazilo na Visu, a kasnije po oslobođenju, je premešteno u Beograd. Zbog svoje moći u novom režimu je uživao veliki autoritet, a neistomišljenike je gonio, šikanirao i kažnjavao, prema mišljenju savremenika, po svojoj volji. Zajedno sa Vladanom Jokanovićem, advokatom iz Sarajeva, bio je potpisnik javnog poziva građanima, u vidu plakata, koji su se na ulicama Beograda pojavili 24. oktobra 1944. godine. Tražila se saradnja sa Oznom i drugim represivnim organima novog režima u otkrivanju i kažnjavanju ratnih zločinaca i njihovih pomagača. Zadatak komisije je bio pre svega da prikuplja dokazni materijal, sastavlja spiskove ljudi i kvalifikuje ratne zločince i njihove pomagače, na osnovu čega su se podizale optužnice najpre pri vojnim, a od avgusta 1945. i pri okružnim sudovima.
Iz brojnih svedočenja i dokumenata, masovna streljanja i pogubljenja su u Beogradu započela pre zvaničnog oslobođenja grada, a osumnjičeni građani, su bez suđenja i suda likvidirani noću, u potaji. U Srbiji su se tako među ratnim zločincima našle gotovo mnoge poznatije ličnosti iz politike, vojske i kulture iz vremena okupacije. Imena streljanih, počela su da se objavljaju po novinama, što je u građanstvu izazvalo još veći strah. Već 27. novembra 1944 godine, u „Politici“ su objavljena imena 105 streljanih osoba, okarakterisanih kao izdajnici i neprijatelji naroda, uz kratke kvalifikacije zločina sa uopštenim obrazloženjima. Komisija je raspuštena septembra 1947. godine, uz obrazloženje da je glavni deo posla već obavila.
Bio je član delegacije Vlade FNRJ, koja je učestvovala u pribavljanju dokaza protiv optuženih, a od 17. decembra 1945. pratila Nirnberški proces, protiv 24 visoka zvaničnika nacističke Nemačke. Proces je trajao do 2. oktobra 1946. godine i u njemu je Herman Gering osuđen na smrt.
Na obnovljenom Filozofskom fakultetu je postao redovni profesor, šef Katedre za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Izabran je za prvog posleratnog prorektora Univerziteta 28. avgusta 1945. Bio je jedan od jedanaestorice članova Suda časti Beogradskog Univerziteta, oformljenog 12. decembra 1944 godine, sa zadatkom da utvrde odgovornost, ali i podobnost profesora i asistenata zbog stavova i delovanja u vreme, ali i pre okupacije.
Čistku Beogradskog univerziteta je započeo još 30. novembra 1944. godine, pre formiranja Suda časti, kada je izdao pismeni nalog za prva hapšenja svojih kolega. Na Filozofskom fakultetu od predratnih profesora nije ostao gotovo niko, tako da je celokupnu nastavu filozofije držao sam.
Bio je inicijator Kongresa filozofa Srbije, održanog 25. marta 1951. Smatrao je da je rad najvećeg broja filozofa Kraljevine Jugoslavije bio izrazito konzervativan, reakcionaran i da je neophodan raskid sa prošlošću, da predratno Srpsko filozofsko društvo, u čijem je radu i sam učestvovao, nije odgovorilo zadacima, te je mislio da treba osnovati novo Društvo, što je i učinjeno.
Posebno se posvetio marksističkoj filosofiji Dijalektičkog materijalizma i iz te oblasti je napisao preko deset knjiga. Uživao je glas „marksističkog filozofa“i „velikog komuniste bez kompromisa“, a oni koji su ga neposredno poznavali, videli su ga kao prgavog, prekog i samouverenog čoveka. Početkom 1952. na Kolarčevom narodnom univerzitetu je održao seriju od četiri predavanja „Filozofski frontovi u svetu“. Ta predavanja nisu štampana, ali su objavljene polemične reakcije, iz kojih se vidi da je Nedeljković nakon kritike staljinizma započeo i kritiku nekih stavova Engelsa i Lenjina, što je najverovatnije bio razlog da bude prevremeno penzionisan i uklonjen sa Univerziteta 1953. Godine.
