„Ja sam reper
moj drug mi je brat
mi smo dizel
zlatne kajle kačimo o vrat.“
Grupa „Babe“
Devedesete godine pamtićemo po praznim rafovima, sankcijama, izbegličkim kolonama, novčanicama sa deset nula, ratovima, sankcijama, izbegličkim kolonama, cigaretama koje se prodaju na komad, benzinu u plastičnim flašama, i posebno po „Dizelašima“.
Ništa nije ostavilo traga u Srbiji i naš mentalitet kao “Dizelaši”, podkultura koja se pojavila 1992/93 u Srbiji, a ubrzo i u Užicu. Iako se smatra podkulturom, dizelaši devedesetih nisu predstavljali nikakav vid bunta ili različitosti. Štaviše, smatrani su za mejnstrim, nasuprot rokerima iliti “padavičarima”, koji su slušali uglavnom rok, imali posebna mesta za izlaženje i borili se da makar u svojim krugovima očuvaju koliko-toliko ispravne vrednosti. Dizelaši nisu imali nikakve veze sa dizel motorima, bili su srpski izdanak britanske „Chav“ kulture, mada toga nisu bili ni svesni. Simbolisali su moralni slom koji se dogodio tih devedesetih, zbog socijalnih i političkih događanja, kada je kulturna, pa i intulaktualna elita, prepustila svoje mesto u društvu estradi. Tada su mafijaši, ratni profiteri i političari bili deo tadašnjeg režima što je imalo teške posledice po narod, njegovu kulturu i mnogo toga još.
U takvoj Srbiji mnogo ljudi se obogatilo nezakonito i težilo da se pokažu kao članovi višeg staleža kroz specifičan modni stil. Zbog sankcija koje su tada uvedene u Srbiji ništa nije moglo da se kupi što nije ovde proizvedeno. Svetski poznati marke kao “Marlboro”, “Najke”, “Ribok” ili tada najpopularnije prihvaćeni brend “Dizel”, po kome je ta podkultura dobila ime, na balkanskom prostoru postali su statusni simbol.
Kako su izgledali tada prosečni “Dizelaši”, koji su viđani i na užičkim ulicama 1994. godine? Kratko podšišan ili izbrijane glave, mišićavo telo, zlatna kajla, uska majica ili dukserica uvučena u Dizel farmerke, „šalvare“, tj donji deo Diadora, Kapa ili Loto trenerke, patike Najk Eir Maks…
Ali ko je bio uzor svim dizelašima na ovom prostoru, rodonačelnik njihovog stila? Zvao se Aleksandar Knežević Knele, rođen 1971. godine, od oca Dušana i Majke Vladanke. U osnovnoj školi bio je odličan đak, vatreni navijač Crvene zvezde. Kasnije je usko povezan sa vođom i pripadnicima Voždovačke kriminalne grupe. Učestvovao je u velikom broju pucnjava po Beogradu. Godine 1991. pridružio Srpskoj gardi i otišao na ratište u Borovo selo, kraj Vukovara. Zajedno sa Giškom i Matićem Belim bio je učesnik čuvenih demonstracija koje su se odigrale 9. marta. 1991. godine u Beogradu. Posle demonstracija 9. marta, postaje zvanični telohranitelj Vuka Draškovića. U poznatom apartmanu 331 hotela “Hajat” u Novom Beogradu, u oktobru 1992. godine, Knele je ubijen . Ležao je na stomaku, a na ogledalu je bila krvlju ispisana poruka: „Broj” 1… Kako je bio strah i trepet beogradskih ulica, Zvezdini navijači huligani, počeli su da se ugledaju na njega. Tako je počelo širenje prepoznatljivog trenda uvlačenja gornjeg dela trenerke u farmerke. Tako su pokazivali skupe marke pantalona i kaiša, ali i praktičan način nošenja pištolja. Ostalo je zabeleženo sećanje:
„Mali Ramke se seti i uvuče trenerku u farmerke i izbaci kaiš. Znači, to se dobro sećam k’o da je juče bilo! I Knele ga gleda i kaže: “Bravo”! I on uvuče isto. Ja kad sam ih video, umro sam od smeha. Ja sam se prvo bunio, kažem: “Kako bre možeš tako, pa to nikad niko nije video u životu”! Posle sam čuo da su neki jakne i kapute uvlačili u farmerke, kao da ih prestignu! Kasnije obrijana glava, debeli zlatni lanci oko vrata i Eir maks patike bili su neizostavni elementi dizelaša. Svoje bogatstvo smo demonstrirali nošenjem upadljivog nakita, satova, uglavnom zlatne boje, kao i posedovanjem mobilnog telefona, koji je u to vreme bio retkost. Ukratko, dizelaškim stilom vladalo je pravilo 4P: pajero – pejdžer – pištolj – plavuša.”
U to vreme oružje je bilo prisutno svuda zbog ratova koji su se događali oko Srbije i dostupno svima, pa tako je doprinelo i opredeljenju mladih za bavljenjem kriminalom. Oni koji nisu bili umešani u crno tržište i kriminal su izgledom oponašali “žestoke momke”, kako su Knelove kopije nazivali tadašnji mediji.
U Užicu su dizelaši te 1994. gledali američke filmove, kopirali Kneletove beogradske kopije, igrali se suzavcem, skakavcima i ponekad i pištoljima. Još uvek su plivali u sitnom kriminalu, obijali trafike, skidali slabijima patike, jakne i farmerke. Delili se po kvartovima i svi uglavnom izgledali isto: kratka kosa, duksevi, dizel farmerke i dobre patike. Izlazili su u ponoć, krećući se u grupama u potrazi za mestom gde će biti frka. Još se videlo da su više deca nego formirani mladići. Puni su obesti i energije sa kojom nisu znali šta će. Tu više nije bilo važno kakvog su porekla, poticali su iz rasturenih porodica, slušali su agresivni tehno, voleli poker aparate i „muške igre“. Idoli su im bili glumci akcionih filmova sa puno krvi, i imali su čudan rezon – ako ti slučajno nestane cigareta tokom noći – obiješ trafiku.
Tipičan prestavnik užičkih dizelaša na polovini devedesetih godina bio je „Munja“, kako su ga u društvu zvali, imao je 16 godina, delikvent od dobrostojećih roditelja. Voleo je da se hvali svojim „podvizima“ – imao je nekoliko odbijenih trafika i pozajmica automobila, kao i nekoliko krvavih tuča. Vešto je rukovao kratkim lancem koji je nosio obmotan oko noge uz razmišljanje da pređe na očevu „utoku“. Škola ga nije interesovala, želeo je u Legiju stranaca, gde se ubija „i još ti plate“. „Munjin“ otac na položaju, funkcioner, majka privatnik, koja je često putovala. Nikada ga nisu ograničavali ni u čemu. „Love ima, ali to nije to. Što da kupim patike kad mogu da ih skinem nekom levaku… Imam cupi boli glava… i šta mi još treba“. „Munja“ se nije ničega plašio ali je u „Rupi“, koja je otvorena umesto nekadašnje diskoteke Omladinskog kluba (nekadašnjih diskoteka sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih u podrumu Narodnog pozorišta), uvek stajao uza zid. Zbog nekih nerašćišćenih računa „sa onima iz Turice“. Pitamo u to vreme istražujući za medij:
-Munjo jesi ti član bande?
– Ma koja… banda, sve su to klinci, grebu se za sitnu lovu, dignu matorcima lovu, sjebu na kocki, a onda džorišu da vrate dok su ovi još na ranču.“ Što bi u prevodu bilo, klinci kradu novac roditeljima, prokockaju ga, a onda zajme od starijih kriminalaca da vrate na mesto odakle su uzeli. Od tog trenutka su u rukama kriminalaca, i po dugu kreću u krađe, za tuđi račun osveste se tek u policijiji… I naš “junak” Munja je nekoliko puta privođen:
– „Jebi ga, maznu me. Vuku se ko džukci po mraku i pokupe sve redom. Ja se tu raspizdim, zovem mamu, ona dođe, rasplače se, kao loše društvo – ja dobar dečko i izvuče me. Jednom sam stigao do suda, pa su me predali na pojačani nazor matorima. Kao nisam vaspitno zapušten. A matori malo rodndaju, uveče opet na ulicu. Sve kažem – neću ga više, keve mi, i padnem od smeha. Kako ljudi uvek nasednu na istu žvaku… Dobijem par šamara… Znam da otvorim svaka kola, vozim k’o Lauda i briga me za sve. Ako padnem i zaglavim na robiju gledao sam „Sivi dom“, tamo mogu samo da profitiram i da kupim fazone. Ko mi šta može?“
Kasnije su mladići kao užički Munja poprimili izgled mafijaša, željnih moći i reputacije, mačo muškarca, bili ideal klinaca u tim usranim devedesetim, kada se Srbija pustila u nemoral i kriminal. Sa druge strane, devojke dizelašice, poznate kasnije kao “sponzoruše”, prikazivale su se kao seksualni objekti oblačeći se provokativno, ističući sve ženske čari. Jaka šminka, cipele sa visokim štiklama, kasnije i tim “plastičnim izgledom”. Na drugoj strani javnosti i kulturnog ekstablišmenta sve dizelaško je nazivano “džiberskim” i žestoko osuđivano. Ali dizelaška podkultura nije bila samo zaražena kriminalom već i turbo – folkom. Bila je to mešavina srpskih narodnjaka i evropske dens muzike. Tadašnje poznate ličnosti su svojim životima i muzikom promovisale luksuz, firmiranu odeću, skupe automobile, narkotike, tako su mladi masovno počeli tome da teže.
Ustvari, šou biznis tj. u Srbiji zvani “estrada”, podržana od političara da bi skrenula pažnju sa ratova u okolini, inflacije, sirotinje, ubrzo je sa svojim plasiranjem jeftinih sadržaja dobila jednu od vodećih uloga u društvu. Sprega turbo folka, plastične lepotice i kriminalaca banalizovala je emocije. Izražavala je fascinaciju bogastvom i oružjem, tim moćima uz upotrebu posebnog slenga, te ganksterske estetike dovele su do toga da su mase prihvatile to muzičko dno koje je plasirala Ceca, Mirkovićka, Lukas, Kitić od tada popularni u beogradskim diskotekama i dalje. Kasnije uz njih, može se reći i danas, pojavila se u Grandu i Pinku i sl. gomila raznih izvođača seksualnih objekata, kojima je pesma bila u trećem planu, a i danas su mejnstrim.
“Kralj kokaina” i “Gangster za ljubav” su postali hitovi pop muzike, a pesma “Dvesta na sat” je postala himna dizelaša. Sve to je Rambo Amadeus nazvao turbo folk i definisao kao kakofoniju svih ukusa i mirisa, vezanih u jednu zvučnu promaju, koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti.
Red je da kažem šta je bilo posle sa dizelaškom potkulturom i njenim razvojem. Iz Zemuna, Voždovca u Surčina iz kojih se dizelaška (ne)kultura razmnožila po Srbiji i dalje je iz raznih razloga oslabila. Na mesto kriminalaca i ratnih profitera došle su navijačke grupe, tranzicioni profiteri i klanovi, takozvani neodizelaši, koji i dalje neguju prethodnu estetiku sa dodavanjem raskopčanih šuškavaca, maskirnih dukseva sa kapuljačama, nakit je neupadljiv, a replike patika su sa vazdušnjim đonom. Dizelaši su tu često u rep pesmama Ivana Ivanovića Đusa, Napoleona itd. Današnji učesnici gledanih rijaliti programa su posledica te mejnstrim (ne)kulture. A da li ste i vi Užičanin, deo te posledice, procenite sami, sada kad ste dosta saznali saznali o svemu tome.
