O užičkom selu Dubokom, Dejanovo sećanje, vrtlog uspomena

45

“Sve što sam stekao u životu stvorio sam ovde u i ne planiram odavde da se selim. Ako bih se negde i preselio, ne bih se mnogo udaljavao, izabrao bih Zlatibor, gde imamo stan i gde sa porodicom provodim leta i zime”. Dejan Petrović

Severno od Tatinca niz Duboko iznad Metaljke u Karanu i Gostinici nalazi se selo Duboko. Rečica Duboko ima dve glavne rečice; Doboko, koja izvire u Mamurovini u Jelovoj Gori i Tomanovića Potok, koji silazi sa Tatinca sa severne strane. Na terasama sa obe strane rečice je i selo Duboko, rastureno po mnogim šumama. Ispod stava oba potoka pod Metaljkom iznad sela Lelića diže se sa desne strane Veliko Brdo, prostrani šumski kraj ovog sela, Tatinca i Ponikavice, nenaseljen i ovakav pruža se do Gorjana, Tvrdića i Zdravčića u jugoistočnom pravcu.

. Brača Petrovići - detinjstvo u selu Dubokom
. Brača Petrovići – detinjstvo u selu Dubokom

Zemlja za obrađivanje je oko kuća i pri izvoru Dubokog. Luka nema, osim pri stavama gde ima nekoliko malih glavnih lukavica. Zemljište je na škriljcima, navodnjeno, prilično dobro i sa izvrsnim voćnjacima. Seoske kuće su rasturene uglavnom u tri kraja i to; pri izvoru Dubokog, zatim zaleđe Metaljke i na Tomanovića Potoku.

Duboko je novije selo, po kome ima tragova strijih starijih naselja. Ova su naselja bila privremena i po šumama, pa su se odatle gubila i dalje odlazila. Današnje porodice doseljene su pre najviše 150 godina. Naseljavanje sela nije bilo jednovremeno i masovno već se proces odvijao pojedinačnim doseljavaenjima u određenim vremenskim intervalima. Prve porodice su iz Sandžaka i Crne Gore; one su se mnoge rasturile po Užicu i Valjevu, te se zato selo nije moglo značajnije povećavati.

Prvi doseljenici u Duboko bili su Jovanovići i Đokovići koji su u vrhu Dubokog na Mamurovini. Takođe dva brata Đorđije i Jovan Mamurović došli su u Duboko iz Pješivaca. Po njima se ceo kraj sela nazvao Mamurovina, a oni se zovu Mamurovci. Mamurovci se prezivaju Jovanovići i Đokovići i slave Jovanjdan. Mitrovići su se naselili na sredini iz Đinovića u Crnoj Gori, došla opet dva brata Radivoje i Sreten, gde se drugi odselio u Kličevac kod Valjeva, oni slave Mitrovdan. Gogići su u gornjem kraju sela i do Tatinca i oni su od dva brata, Pantelije i Peje Gogića iz Bioča kod Pljevalja, slave Sv. Ćirila. Tomanovići su oko nekadašnje stare mehane i niz potok, došliiz Čeva u Crnoj Gori, slava im je Nikoljdan. Mijailovići su do Tomanovića i po Metaljci su od dva brata, oni su došle iz Čeva, slave Aranđelovdan. Kujundžići su svi na Mamurovini, doseljeni iz Grahova, slave Stevanjdan… Kasnije su naselili Duboko Zrnjević, Minići, Žugići. Sakovići. Udovićići, Puzovići itd.

Danas su u Dubokom na daleko ponajpoznatija porodica Petrovića po trubačima braći Petrović, sinovima znamenitog majstora trube Mićo Petrovića Dejan i Darko… Jednom prilikom Dejan Petrović je ostavio sećanje na svoje detinjstvo I život u Dubokom:

Dejan sa porodicom na Zlatiboru
Dejan sa porodicom na Zlatiboru

“Jako divne i srećne uspomene budi sećanje na detinjstvo. Bili smo jedna velika porodica, koja je živela u zajednici, prababa i pradeda, baba i deda, pokojni otac, majka, brat i ja. Jedna izvorna tradicionalna srpska porodica. Svi smo živeli na istom imanju, bile su to dve kuće, jedna pored druge, ali svi smo pod istim krovom doručkovali, ručali i večerali. Nekad je ljudima porodica bila na prvom mestu, danas nije tako. Izgubljene su te tradicionalne vrednosti.

Svako je imao svoje zaduženje shodno godinama koje je imao. Kada sam bio mali ja sam čuvao ovce, kada sam malo stasao, radio sam bukvalno sve poslove na poljoprivredi. Bavili smo se stočarstvom, voćarstvom, poljoprivredom, u našim krajevima ljudi se ne opredeljuju samo za jednu granu. U podrumu je moralo svega da bude od voća, povrća, hrane za stoku, sve se obrađivalo, samo da se ne kupuje. Kod nas se znalo šta ko radi u kući. Kao mali, moram da priznam da sam bio pomalo nestašan, voleo sam da zabušavam, brat je često izvlačio deblji kraj, sve je pucalo po njemu, on je radio i za sebe i za mene. Ja sam se izvlačio koliko sam mogao. Brat i ja smo dva različita sveta, Darko je povučen, ja sam uvek išao glavom kroz zid, želeo sam sve da dobijem, ali bez obzira na sve, to je ono dečije, nas dvojica smo lepo funkcionisali, a tako je i dan-danas. Kao dečak sam bio ambiciozan, lider, sve što zamislim, želeo sam i da dobijem što je pre moguće. Ne mogu da kažem da sam bio šmeker, jurile su me devojke, ali nisam hteo da imam devojku pošto-poto. Da sam bio lud za nekom devojkom, nisam, kad vidim da nema povratne energije prema meni, ja sam se povlačio. Svi smo imali te školske simpatije, sedam dana ti se sviđa jedna devojčica, sedam dana druga. Svi smo prošli te faze.

Jedva sam čekao da dobijem tetris, otac se vratio sa jedne svirke i bratu i meni kupio. Bio sam oduševljen, to je za mene bilo fascinantno. Danas deca na telefonima imaju svašta. I svojoj ćerki pričam kako je moje detinjstvo bilo, ali ona ne može da veruje, ne ulazi joj u glavu. Kada sam dobio bicikl, srećnijeg deteta od mene nije bilo.

Prerana Smrt oca mi je teško pala, tada se moje detinjstvo završilo. Ušao sam u svet odraslih, od mene se očekivalo mnogo, jer sam poticao iz muzičke porodice i morao sam da opravda slavu svojih predaka. Nekad pradeda, deda, otac, su bili trubači a danas ja, brat i bratov sin nastavljamo tradiciju. Često smo za Božić umeli da sednemo i da zasviramo, jer kažu da tad valja sve početi. Sa šest godina sam dobio prvu trubu, sa osam sam savladao neke tehnike i melodije, a prvu pesmu koju sam naučio bila je “Jutros mi je ruža procvetala”.

Dejan Petrovuć big bend
Dejan Petrovuć big bend

To kako nam je bilo bez oca znamo samo brat, mama i ja. Bukvalno, nikome ne bih poželeo da mu se detinjstvo završi sa 14, 15 godina i da počinješ da se družiš sa ljudima koji su vršnjaci oca i da sa njima sarađujem. Jednostavno, preko noći odrastete. Bog je tako hteo, na nama je bilo da se borimo. Teško je bilo nastaviti dalje. Naročito pri pomisli da njega nema kao figure i stub naše porodice, ali živeti se mora, kako zbog porodice, a tako i zbog njega. Bol ni sa kim nisam delio izvan porodice, osim sa muzikom.

– Kako mene moja ćerka Jovana retko viđa kući, tako sam i ja svog oca slabo viđao zbog posla. On je dosta putovao, kao i mi danas, ali uvek je bio uz nas, šalio se sa nama. Od kad znam za sebe, učio me je da budem dobar čovek. Sećam se i prve pesme koju me je naučio, umeo je i da me pohvali kada nešto dobro odsviram, ali i da me iskritikuje ako nešto ne uradim dobro. Nikada me otac u životu nije udario, sankcije su bile. Kada god sam nešto zabrljao, bilo je oduzimanje trube.

Suprugu Branku sam upoznao kod nje na slavi. Ja sam sa drugom otišao kod nje. Pošao sam iskreno da kažem, nepozvan sa drugom na slavu. Znao sam kod koga idemo, ali se nismo družili i od tada je sve počelo. Družili smo se, viđali i zabavljali godinu dana, a posle toga sam je verio. Ljubav smo krunisali i brakom i eto od 2007. godine, pa do dana-današnjeg je sve bolje i bolje. Ja sam osetio da je ona prava osoba za mene, sa druge strane sam osetio isto. Da vratimo vreme nazad, ja bih sve ponovo isto. Nas dvoje smo spremili večeru, sveće i vino i to je bilo sve, tako sam je zaprosio. Oboje smo znali da je to ono što se dešava jednom u životu. Hvala bogu, imamo sve što je potrebno za uspešan brak. Imamo mir, razumevanje, ljubav i najveća smo podrška jedno drugom. Do 15. oktobra 2010. truba je bila moj život, ili bar njegov najveći deo. Tada je na svet došla naša kćerka Jovana i zasluženo preuzela to mesto. Ceo moj život sada je posvećen njoj. Ne postoji umor ili problem koji njen osmeh ne može da neutrališe. Osmeh koji okreće svet! Naša ćerka ne pokazuje ambicije prema muzici, ali zato obožava glumu, u čemu ima našu veliku podršku.”

Dejan je bio najmlađi majstor trube u Srbiji osvojio je u Guči sve što se osvojiti može. Prestao je da se takmiči i sada sa svojim „Big bendom” ima koncerte na staadionima, u halama, a njegov hit „Vrtlog” postao je nezvanična himna Sabora.

– “ ‘Vrtlog’, sam komponovao sa Milovanom Sretenovićem, svojim rođakom, takav je da sve zavrti, pa nije ni čudo da tako bude i u Guči. Mada, pre nego što se začuo tamo, postao je nezvanična himna Užica, bio pokretačka snaga na EP u rukometu u beogradskoj Areni, govori sve svetske jezike, i na kraju – naša lična karta”.