На предлог Душанке Понорац, која је у име групе одборника скупштине Ужице изнела тај предлог, за новога председника ужичке Општине изабран је Петар Антонијевић, секретар Општинског комитета Савеза комуниста. Дотадашњи председник Рајко Јечменица је упућен на школовање у Високу политичку школу у Београд. За новог секретара Општинског комитета Савеза Комуниста изабран је инжињер Милета Јешић, до тада секретар фабричког комитета Ваљаонице бакра. Ужичани никада нису опростили Перу Антонијевићу зато што је у току његових мандата срушена Соколана, ужички храм спорта и културе, као и многи други објекти, који су чинили део градског духа, као и то што је почело уништавање Великог парка. Упркос томе, некадашњи комунисти из СПС–а су дали његово име фабрици воде, иако је утврђено да је брана и језеро у Врутцима била грешка…
У Ужичком позоришту је отворена сезона премијером Нушићеве “Аутобиографије” главну улогу је играо Томислав Јањић, у осталим улагама су наступили: Матилда Шпилер, Гордана Гочић, Сандра Штроф, Љиљана Савић, Анкица Станојевић, Милојко Топаловић, Радомир Павлов, Душан Станојевић, Звонко Јелачић, Владимир Симић, Љубо Лазић, Срђан Клечек и Милан Василић. Сценографију је радио Бранко Ковачевић, а костиме Добринка Дрндаревић.
Милан Поповић, профа у ужичкој Гимназији, сваке недеље са групом ученика је напуштао град и одлазио у планину. Није било планинског гребена које нису обишли. Милан је тада говорио да је планинарство његов хоби и да се најпријатније осећао на врху планине. У току лета ове 1962. године обишао је неколико врхова у Триглавском масиву. Припремао је неколико екипа Планинарског друштва “Златибор”, чији је он оснивач. Професор је планирао да развије у ужичком крају још једну планинарску дисциплину – алпинизам. До тада је Милан Поповић добио неколико диплома, похвалница али и сребрну планинарску значку. Постигао је највеће звање у планинарству, звање старог планинара.
Када је професор Милан основао алпинистичку секцију, ужички шерети које данас зову боеми, седели су у башти Паласа и позвали га кад је кренуо из Гимназије на чај. Иако није био кафански човек, он им се придружио. А они му рекоше да ће му се у ову нову алпинистичку секцију учланити сви станари “куле” на Тргу. Да су то искусни алпинисти, јер лифт у “Кули” већ дуже времена не ради. Професор се насмеја и сркну чај од нане, остали му наздравише с клековачом.
Са леве стране новоизграђене плаже, непосредно до дечијег базена, напредовала је изградња Феријалног дома. Планирано је да зграда служи као прихватилиште феријалаца, ескурзија, планинара… У току изградње инвеститори су планирали да се у приземљу дома налази сала за биоскопске и позоришне представе са 350 седишта, ресторан са терасом, кухиња капацитета 300 оброка дневно, сервисна радионица и магацин, а на два спрата собе са погледом а на језеро, плаже и град са 70 лежаја. На прилазу Дому су планирали да подигну ауто камп. Данас је то Хотел Турист.
У Севојну је предата на употребу нова основна школа, била је урађена по тада најсавременијим архитектонским принципима и тада је спадала међу најлепше у Србији.
Отворена је још једна самопослуга, која је названа “Стадион” у новој згради тада близу Железничке станице и стадиона у Беглуку. Данас се налази преко улице испод Зеленог пијаца. Годинама после изградње те зграде тај простор је зврјао празан, док се тадашње трговачко предузеће “Чигота” није одлучило. Самопослуга је радила од 6 до 20 часова. Најављено је да ће се такве продавнице отворити на Царини и у Крчагову.
После много препирки између ужичких угоститеља, па и око самог имена, основано је Угоститељско предузеће “Слога”. Затим је расписан конкурс за директора и шефа рачуноводства. За књиговођу је тражена стручна спрема и пет година искуства, а за директора висококвалификовани радник угоститељства са 8 година праксе.
Обележени су по први пут на улицама града пешачки прелази, ненавикнути Ужичани су и даље прелазили како су навикли, а милиционери су их кажњавали.
На сточном пијацу у Међају бирана је крава лепотица. Најлепше су проведене Ужицем да их сви виде.
Ужичани крајем октобра 1962. године су критиковали: дуже прекиде струје, сељаке који су запрежним колима уништили један део новоизграђеног пута Ужице – Јелова гора, поскупљење празног пасуља у Хотелу “Затибор” са 60 на 70 динара, баре испред улаза у зграде на Тргу, лошу кафу у Хотелу Ваљаонице бакра на Златибору, жене директора највећих ужичких предузећа, чији су разговор који је текао овако, препричавали: “Јуче сам приликом изласка из аутомобила, кад смо куповали фрижидер и телевизор, поцепала чарапе. Поједох се жива. То су ми једине”.
Жалили су се што нема воде. Нарочито становници Доње Поре, они су били повезани са водовода са Ибишевог Гувна који није имао довољан капацитет. Снадбевање периферије водом је било још горе. У току лета чесме и бунари су били опседнути цигларима, који су цедили и последњу кап воде за прављење ћерпича, а није било воде довољно ни за пиће.
Жалили су се и на биоскоп “Златибор”, пијацу, зелене површине, јавне чесме и однос према њима.
Овога месеца ужички Окружни суд је имао много посла, кажњени су: Марко Симић који је трговао аутомобилима и недозвољеном трговином девизама (онда се звале “страна валута”). Осуђен је на две године и два месеца строгог затвора и одузимањем имовине, коју је стекао. Младен Дрндаревић и Стојан Чекичевић кројач и Методије Максимовски службеник сви су одговарали такође због исте трговине и добили сличне казне. Дојчило Обрадовић, кројач али из Ариља, је добио на лутрији 3,000.000 динара. Приликом наплате није пријавио лутрији да је дужан да Општини Ариље уплати општински прирез на лутријске добитке од 14%. Осуђен је на три месеца затвора и новчану казну од 50.000 динара.
Драгутин Марковић аутомеханичар је добио више од три године строгог затвора, због фалсификата и утаје пореза, забраном вођења занатске радње од 5 година после издржавања казне. Због исте ствари је одговарао и Славко Анђић кафеџија, који је осуђен на три и по године строгог затвора, да надокнади штету, а забрањено му је бављење занимањем три године. Радмило Даниловић, Стеван Несторовић, Ратомир Матовић и Радмило Максимовић, иначе шеф рачуноводства ужичке Зубне амбуланте, осуђени су због проневере у просеку од три године затвора и да врате паре.
Због пљачке друштвене имовине осуђен је Милован Ивановић, благајник синдикалне подружнице “Цвете Дабић”, на седам година срогог затвора. Окружни јавни тужилац је поднео жалбу, па му је казна повећана на 10 година. Потврђене су казне Станиславу Словићу и Радиши Млађеновићу на 12 И 13 година затвора због убиства Малишина Остојића.
Овога месеца Ужичани су продавали: Миливоје Цвркотић кућу на Златибору, а један са Доње Поре је продавао кућу са дубоким бунаром.
