Odlaskom leta, užička Plaža je prestala da bude mesto gde se dnevno okupljalo nekoliko hiljada Užičana. Prohladna jesen je oterala sve njene brojne posetioce. Ostao je jedan od njenih tvoraca, Vojo Bojović, koji sa jednim buldožerom i desetak radnika završavao nedovršeno na plaži. Đetinja je donela velika debla koja su se zaustavila na brani, a Vojo Bojović je kontrolisao i njihovo uklanjanje.
U Krčagovu je izgrađen novi objekat drvnog kombinata “Trešnjica”. Oko 2000 kvadratnih metara pogona i 1 000 metara kvadratnih poslovnog i magacinskog prostora. Ipak do konačnog dvršenja fabrike imalo još poprilično posla. Titovo Užice je pedesetih i šezdesetih godina bio grad u kome se na sve strane rušilo i gradilo, mesto u koje se doseljavalo sa svih strana u potrazi za boljim životom. Divlja naselja na periferiji grada bila su sve veći užički problem.
Užice je posetio Petar Stambolić, tada predsednik Savezne skupštine i u Domu JNA održao predavanje o prednacrtu novoga ustava. Posle toga je sa glavnim, užičkim političarima obišao Trg, raspitujući se o daljem privrednom razvoju Okruga.
Nestajalo je staro Užice. Samo fotoaparati i filmske kamere uspevaju da zabeleže sve promene, izgledalo je se da soliteri niču preko noći. I najstariji Užičani su ulagali napor da se sete šta je nekada bilo na mestima. Najavljeno je da će nestati uskoro i stari deo centra – Hotel “Zlatibor” i sve zgrade u njegovom produžetku do Megdana, da će taj prostor ispuniti soliteri i nešto niže stambeno poslovne zgrade… Da će zbog izgradnje pruge Beograd – Bar nestati poprilično kuća u Velikom parku, da će biti srušena Sokolana, ništa nije vredelo što je proglašena za istoriski spomenik, zgrade Zavoda za zdravstvenu zaštitu i ostalih zgrada sve do Plaže…
Vašar je održan na glavnoj ulici, nadležni su kritikovali “kako se održava seoski vašar na domaku Evrope“, misleći na “Trg Partizana”. Četiri decenije kasnije vašar je održan na sred Trga partizana, tako je trg prestao da bude spomenik i postao deo grada kao i svi ostali. U kafani Hotela „Zlatibor“ počela je da peva nova pevačica. “Lepa ko upis – govorili su jedni. Ima oči kao ko živine svetiljke – tvrdili su neki iz EPSA-a. A tek ramena… A peva ko – slavuj. Navalila raja u ’Zlatibor’, pa patosu teško. Sve junak do junaka. Žene nigde da vidiš. Čaše stoje neispijene. Nema se vremena – svi se zagledali u pevačicu.”
Ovog novembra u penziju je otišla čuvena užička babica – Borka Rajevac. Napunila je osamdeset godina života i pedeset pet godina radnoga staža. U Užice je došla kada je u Beogradu završila školu za babice 1907. godine. Babicu Borku je tada znala većina stanovnika užičkog kraja.
Osmog novembra u Užice su došli Edvard Kardelj, potpredsednik Saveznog izvršnog veća sa suprugom Pepicom, Slobodan Penezić predsednik i Mihajlo Švabić potpresednik izvršnog veća Srbije, Sretko Nedeljković sekretar Sreskog komiteta SK i Mileta Ješić, sekretar opštinskog komiteta SK. Ispred zgrade Opštine tada Narodnog odbora sreza, gde se okupilo stotinak građana, dočekali su ih sredski presednik Sreten Cvijović i presednik opštine Petar Antonijević. Obišli su Trg, gde je česma Opančarskog esnafa, koja je bila tada u fontani na Trgu, privukla Kardeljevu pažnju.
Užičani su ovoga meseca kritikovali: nagrađivanje prema učinku u zdravstvu i ne puštaju pacijente po završenom lečenju iz bolnice, nego ih drže sve dok se ne pojavi pacijent koji će da popuni prazno mesto. To kako užička biblioteka ima jednu od najlepših čitaonica u Srbiji, ali uz čitaonicu postoji nastrešica, a pod njom klupe, a na tim klupama provode dane užički dokoličari i dangube, kockaju, piju, puše, svađaju se i galame. Izađe neki put dežurni iz čitaonice, pa ih zmoli: – Lakše malo momci, ometate čitaoce… – Pa neka ometamo, šta traže u čitaonici! U to vreme je to mesto dobilo ime „Kec bar“, mesto gde se kocka, koje mu se održalo sve do današnjih dana 2019. godine.
Posle mesec dana u saobraćaju ostadoše bele štrafte, koje su služile da deca skakuću po njima. Niko “zebre” više nije fermao, Užičani su ponovo išli ko kuda voli. I ovaj na erski način pisan podatak govori kako je u to vreme u gradu bio redak saobraćaj, neko vozilo prođe na svakih deset-petnaest minuta.
U pozorištu je izvedena premijera “Vuk Bubalo”, komedija Branka Ćopića. Režiser je bio Dušan Stanojević, a najuspelije likove su ostvarili glumci Zvonimir Jelačić, Milojko Topalović, Tomislav Janjić, Radomir Pavlov, Ljiljana Savić.
Pred sudom je odgovarao Dimitrije Šobatović, poznati siledžija iz sela Šljivovice, koji je napao nožem više njih. Kada je milicija uspela da mu uzme nož, on je izvadio drugi i napao miliciju. Dobio je 5 meseci strogog zatvora.
Užičani su prodavali:
Veliki pitomi limun sa skoro zrelim plodom koji rađa 150 plodova. Prodavao ga je Užičanin iz ulice Topličke 25. Prodavale su se dve Prosvetine enciklopedije, zainteresovani su trebali da se raspitaju u administraciji “Vesti”. Zavod za zdravstvenu zaštitu je prodavao putničko vozilo marke “Škoda” a Okružni sud je prodavao Fiat 1100. Vitomir Petrović je prodavao plac sa kućom u ulici Majdanskoj br. 4. Sevojničanin Božin Milan zvani Lala je prodavao vespu NSU Primu od 150 kubika, koja je prešla 400 kilometara za 250.000 dinara. Neki Miroslav Petrović, koji je naveo da nije Čkalja iz Vite Pantovića 19 je prodavao nemačku šivaću mašinu marke “Prazis”. Jelenka Bjelić je prodavala imanje na Zabučju zvano “Bujevina”.
I ovoga meseca su Užičani održali tradiciju da se odriču žena: Milenko Janković se odricao svoje žene Nadežde Ostojić – Janković. Ipak bilo je i lepih porodičnih trenutaka ako sudimo po oglasu koji je izašao u Vestima 22 novembra 1962. godine: “Svojim roditeljima Milosavki i Momčilu Gukiđu čestitaju trideset godina srećnog braka deca: Olivera, Bosiljka, Dragoljub i Blagoje.” To je bio onaj isti čika Momčilo koji je rukovao dečijim ringišpilom, a i bio jedan od prvih užičkih fudbalera. Gukića kuća je bila u ulici prema Velikom parku.
Zvanično je otvoren novi mali stadion Učiteljske škole, na kome su održane i “Devete sporske igre Učiteljske škole”. Za izradu stadiona najzaslužniji je profesor fiskulture Kovačević Vlajko, moj otac, Užičani su kasnije godinama ovaj stadion zvali “Vlajkov stadion”. Stadion je imao terene za rukomet, košarku, odbojku i skok u dalj, tribine za 600 posetilaca i svlačionice.
Rekonstruisan je i pušten u saobraćaj put Kremna – Bajina Bašta, dužine 25 kilometara. Na svečanosti su prisustvovali Olga Živković i Vitomir Čvorović, može se reći “legendarna” imena iz užičkog političkog života. Radove je izvelo Građevinsko preduzeće “Zlatibor”, da bi radove završili pre roka, a rok je do nove 1963. godine, radnici su radili dvanaestočasovno radno vreme.
Ovoga meseca su vršeni završeni radovi na putu kroz Ovčarsko-Kablarsku klisuru. U novinama je tada o tome pisano “Po već ustaljenoj tradiciji, pripadnici Jugoslovenske narodne armije predaće ove godine među ostalim darovima za Dan republike i 20 kilometara novoga puta kroz Ovčarsko-Kablarsku klisuru, koja su izgradila građevinska vojna preduzeća, delimično inžinjerske jedinice JNA”.
Završeno je uređenje i asfaltiranje puta tada prvoga reda od Borove Glave do Kokinog Broda, dužine 15 kilometara. Radove je izvodilo užičko “Preduzeće za puteve”.
Društvo inžinjera i tehničara Opštine Titovo Užice je organizovalo u Domu JNA reprizu III međunarodnog filmskog festivala naučno-tehničkog filma 25. i 26. novembra.
Većina stanovnika Užica je proslavila 29. novembar – Dan Repblike slično kao i predhodnih godina.
