Treća užička omladinska brigada “Pero Popović Aga” vratila se sa izgradnje auto puta. Za postignute rezultate doneli su bronzanu medalju i fotografije. Brigada je bila sastavljena od đaka užičkih srednjih škola.
Počela je nova školska godina. Bučni talas galame hiljade dečaka i devojčica preplavio je dvorišta škola. Jedino su se, kao i danas, razlikovali “prvaci” koji su se bojažljivo pribijali uz roditelje.
Užice je svakoga dana raslo, gradilo se na sve strane, toliko je ljudi želelo da živi u njemu da je najunosniji posao bilo iznajmljivanje soba. Učenik Stanislav Milić došao je zajedno sa ocem u grad. Školska godina samo što nije počela, nekoliko sati su uzalud lutali. Od kuće do kuće. Otac, siromašan, želeo je pošto poto da školuje sina, ali ni jedna gazdarica nije htela da ga primi bez 2000 dinara plus malo sira i kajmaka, slanine. Najzad je morao da pristane, više nije mogao da se potuca po Užicu. Pokupio je sve mrsno što je imao i doneo gazdarici još malo drva i 2000 dinara. Plus 5000 za hranu.
U Železničkoj ulici br. 27 jedan stanodavac je smestio dva podstanara i osam podstanarki, u jednoj minijaturnoj skoro dozidanoj zgradici, u kojoj nije bilo osnovnih higijenskih uslova. Stanodavka Stanisavljević sa Terazija je inovirala spavanje po smenama, dok jedan stanodavac radi drugi spava, važno je bilo da ne budu u istoj smeni. Najveći broj podstanara tada su držali trgovci, jedan je za novoizgrađenu kuću otplaćivao državi kredit od 5000 dinara, a od stanara uzimao u toku meseca 15 000.
Na Trgu je bilo više podstanara nego stanara sa stanarskim pravom. Tamo su stanovi bili i najskuplji, samo krevet za spavanje je na Trgu koštao je od 8000 do 10 000 dinara. Izdavale su se i šupe za 7000 dinara, tolika je želja bila da se živi u Titovom Užicu.
Najugroženiji su bili radnici Cvete Dabić i Prvoga Partizana, koji nisu ništa do tada preduzeli da pomognu svojim radnicima. Nekoliko godina se Nikola Nikolić potucao od nemila do nedraga. Stanovao po udžericama, ćumezima, plaćajući povelike pare. Danima je trpeo i podnosio maltetiranje gazda koji su imali razrađene varijante da ostvare svoje zahteve. Na kraju je odlučio da proda imanje u selu, počeo da pravi kuću u Užicu. Za pola godine je nikla lepa planinska kuća, želja da se ratosilja gazdi, da ima svoj mir ostvarila se. A onda jednoga na vratima pojavio golobradi mladić, dobio je posao u Užicu, ne može da nađe stan, neko ga je uputio da pita u ovoj novoj lepoj kući. Posle kraćeg dogovora sa ženom Nikola Nikolić je odlučio: “Primićemo te za 8000, imaćeš sobu, vodu, svetlo, a veš ćeš morati da daš u servis”. Za samo pola godine Nikola je zaboravio njegovo iskustvo sa gazdama, nije ga interesovalo što je mladić tek došao iz škole i što su mu primanja skromna.
Užice je postajalo veliki grad. Širio se krug odakle se dolazilo u Užice, u železnički vagon predviđen za mesečne karte do Višegrada nije moglo da se uđe…
Radovi na regulaciji Gluvaćkog potoka nisu napredovali kako treba. Od maja, kada su počeli radovi, bila je urađena jedna pregrada za zaustavljanje nanosa i jedna za početak regulacije. Buldožer je prošao dužinom od 700 metara i ispravio korito, izbacio velike količine zemlje, koje je trebalo poravnati, a onda je nevreme sve vratilo u prvobitno stanje. Korito Gluvaćkog potoka je tada ovako izgledalo:
“Kada se prođe koritom Gluvaćkog potoka, tek se onda vidi kako preterano doseljavanje uzima danak. Naokolo su načičkane kuće i straćare tek podignute, a postavljaju se i temelji za nove. Svuda raskopana zemlja, hrpe đubreta, u potoku se igraju deca, a domaćice peru veš i ako potok nosi razno smeće i otpatke! Niko od pridošlih stanovnika da se seti i razgrne malo zemlje makar u svom dorištu, ispred svoje kuće. Svi oni koji su se naselili uz potok su smatrali da njegova regulacija treba da im reši pitanje kanalizacije, vode, struje“. Tako je nerešeno pitanje Gluvaćkog potoka narednih godina mučilo užičku vlast.
Srpska je truba seljačka. Svirala se u dragačevskim selima, u užičkom kraju i na Zlatiboru. Još od Prvog svetskog rata na trubi se zasviralo, uz Moravicu i Đetinju, oko Rzava i Belice, od Povlena i Maljena, u brdima oko Kosjerića, sa Ovčara i Kablara, sve do Nove Varoši i Prijepolja, svuda po Starom Vlahu, rasipao se njen strasni zvuk. Gotovo u svakom selu zasijala bi bar jedna truba, kao zvezda. Na toj velikoj i neuhvatljivoj pozornici planula je kao požar čudesna muzička predstava koja i dan-danas traje. Godine 1961, Guča postaje koncertna dvorana omeđena brdima i nebom, za hiljade truba i stotine hiljada njenih poklonika, i geografski je centar ovog zvuka.
Danas poznata i slavna trubačka imena ovog kraja izrasla su iz nekadašnjih orkestara koji su postojali u Rtima, Goračićima, Mirosaljcima, Karapu, Drežniku, Tvrdićima, Brekovu, Milićevom Selu, Vranama, Gorobilju, Dubokom, Ježevici. Oko trube se savijalo celo Dragačevo, pa nije čudo što je lustrovana politika pogurala Sabor trubača u Guči. Četrnaestog februara 1961. održan je prvi Sabor trubača u Guči. Komunisti hteli da ga zabrane, mislili da je previše nacionalistički! Krijući došli da vide o čemu je reč, oduševili se. Prvi sabor je održan u porti crkve Svetog Aranđela Gavrila u centru varošice. Na prvom takmičenju učestvovala su samo četiri orkestra i to iz Dragačeva, a pobedio je Desimir Perišić iz sela Goračići. Spomenik Perišiću danas se nalazi na ulazu u Guču i dočekuje sve saboraše. Manifestacija je zamišljena kao festival narodnog stvaralaštva, pa su na njemu učestvovale pevačke grupe, folkloraši, a domaćini su služili domaću hranu i piće.
Najpopularniji trubači u užičkom kraju 1962. godine su bili trubači iz Tubića, njih sedam: Radiša, Milovan, Radovan, Tihomir, Radojko, Radosav, Vasilije. Spremali su se za “Prvu trubu Dragačeva” na drugom saboru. Svirali su zajedno 12 godina. Nastariji član je imao 40 godina, a najmlađi 30. U Guči su nastupili sa maršom “Srbija”, pesmom “Sa Ovčara” i “Užičankom”. Ipak, nisu oni osvojili Zlatnu dragačevsku trubu, osvojili su nagradu “Srebrni bubanj”. Zlatnu trubu je osvojio orkestar iz Milićevog sela. Glumica Olivera Marković je predala zlatnu trubu Radovanu Babiću, vođi orkestara, koji je nastupio sa još 5 trubača: Milošem Todorovićem, Milićem Nedeljkovićem Žeravicom, Milijanom Jokićem, Stanimirom Đorđevićem i Momirom Đurićem. Radovan Babić, držeći u rukama sinove Milovana i Dragana, rekao je za novine:
“Prva truba je zasvirala u ovom selu 1930. godine. Doneo ju je Todor Žiravac. Ja sviram u ovaj istrument od svoje šesnaeste godine (od 1938), a u sadašnjem sastavu bleh – orkesra od 1951. godine. Bili smo se rasturili. Prvo nas je potisnula harmonika. A onda u selo stiže elektrika, sa njom radio i televizija. Razmišljam ja pre kad pročitah u novinama za “Dragaševski sabor”, kako bi bilo da se prijavimo. Skupim družinu i pošaljemo prijavu, otpočnemo sa probama samo četiri, pet dana. Nismo se nadali ovako velikom uspehu. To što se priča da smo ukrali iz Dragačefa F-dur, nije istina. Ne znamo mi za nikakve durove. Mi smo sluhisti, a ne notalisti“.
U zgradi Okruga održan je sastanak sa sekretarima i predsednicima ideoloških komisija opštinskih komiteta Saveza komunista, na kojem se raspravljalo o ideološkom uzdizanju članova SK i dokle se stiglo sa upoznavanjem članstva sa materijalima IV plenuma CK SKJ. Tadašnji sredski sekretar CK Srećko Nedeljković je bio zadovoljan propagandom koja se čula na večernjim političkim školama, Radničkom univarzitetu, na kursevima, seminarima.
I ovoga meseca Užičani su se žalili: da se ulice prskaju i čiste kada na njima ima najviše sveta. Pitali su direktora zašto se to ne radi noću. On je naveo nebitne razloge i ljutito dodao: “Znate li vi koliko je puta trebalo da se i mi požalimo na naše svilene građane”.
Užičani su se žalili da su trgovci u prodavnicama neljubazni, da se to događa zapošljavanjem pridošlica koje nemaju iole “kućnog vaspitanja”. Ali su hvalili predratne trgovce, “starinskog kova koji nisu zaboravili, da je kupac njihov najdobronemerniji gost, da je predusetljivost i uglađenost odlika kulturnog čoveka i da se ponašaju po onoj narodnoj ’Lepa reč i gvozdena vrata otvara’ .“
Pošto su odbili zahtev užičkih ugostitelja da se nova radna organizacija zove „Srbija“, dozvoljeno je da se od 20. septembra udruže sva užička ugostiteljska preduzeća i samostalne radnje u novu radnu organizaciju, koja se zove “Sloga”, po nazivu preduzeća koje je formirano 1954, od 10 ugostiteljskih objekata većinom oduzetih 1948. godine. Pored Sloge postojalo je i preduzeće “Lipa”, koje je u svom sastavu imalo restorane “Pariz”, “Proleće”, kafanu “Top” i bife “Stadion”. Pored ovih kafana, samostalne kafane ble su “Šumadija” i “Sloboda”. Kafanu u Velikom parku, koja je radila tokom kasnog proleća i rane jeseni, je držala “Sloga”. Nakon toga se prešlo na naglo uređivanje i rušenje starih ugostiteljskih objekata. Od tada su nestale drage kafane i legendarni Hotel “Zlatibor” i vremena kada su ga držali braća Petkovići, na nekadašnju Janjića kafanu, koju je opisao i Feliks Kanic. Na tom mestu je izgrađen Ekspres restoran, koji nikada nije dobro radio, a ni Robna kuća u kojoj je prodavana metalna galaterija nikada nije dobro radila. Stariji Užičani su tvrdili da je to kletva generacija Užičana koji su ostali bez Hotela Zlatibor, Sokolane, kafane u Velikom parku, pa i samog Velikog parka.
U Bioskopu Zlatibor su igrali filmovi “Tango ljubavi”, “1001 noć”, “Prijatelj gangstera”. U Domu JNA: “Do poslednjeg daha”, “Istina”, “Berba”. U Domu JNA su fudbalski klub Sloboda i uprava Doma organizovali “Usmene novine”. Preko 500 posetilaca je slušalo izlaganja poznatih sporskih novinara i sporskih radnika.
Sloboda je izgubila od Mladog radnika iz Požarevca 1:0. Proslavljena je 21. godišnjica oslobođenja Titovog Užica, stereotipnim manifestacijama po užičkim preduzećima, školama, ustanovama. Članovi drame narodnog pozorišta izveli su premijeru “Autobiografije” u Domu JNA. Otvorena je nova zgrada osnovne škole u Sevojnu. U muzeju je otvorena izložba povodom stogodišnjice oslobođenja Užica od Turaka. Naravno, položeni su venci na Dovarju i odigrana utakmica između subotičkog Spartaka i Slobode. Ovoga meseca se niko od Užičana nije odricao svoje žene.
