Трећа ужичка омладинска бригада “Перо Поповић Ага” вратила се са изградње ауто пута. За постигнуте резултате донели су бронзану медаљу и фотографије. Бригада је била састављена од ђака ужичких средњих школа.
Почела је нова школска година. Бучни талас галаме хиљаде дечака и девојчица преплавио је дворишта школа. Једино су се, као и данас, разликовали “прваци” који су се бојажљиво прибијали уз родитеље.
Ужице је свакога дана расло, градило се на све стране, толико је људи желело да живи у њему да је најуноснији посао било изнајмљивање соба. Ученик Станислав Милић дошао је заједно са оцем у град. Школска година само што није почела, неколико сати су узалуд лутали. Од куће до куће. Отац, сиромашан, желео је пошто пото да школује сина, али ни једна газдарица није хтела да га прими без 2000 динара плус мало сира и кајмака, сланине. Најзад је морао да пристане, више није могао да се потуца по Ужицу. Покупио је све мрсно што је имао и донео газдарици још мало дрва и 2000 динара. Плус 5000 за храну.
У Железничкој улици бр. 27 један станодавац је сместио два подстанара и осам подстанарки, у једној минијатурној скоро дозиданој зградици, у којој није било основних хигијенских услова. Станодавка Станисављевић са Теразија је иновирала спавање по сменама, док један станодавац ради други спава, важно је било да не буду у истој смени. Највећи број подстанара тада су држали трговци, један је за новоизграђену кућу отплаћивао држави кредит од 5000 динара, а од станара узимао у току месеца 15 000.
На Тргу је било више подстанара него станара са станарским правом. Тамо су станови били и најскупљи, само кревет за спавање је на Тргу коштао је од 8000 до 10 000 динара. Издавале су се и шупе за 7000 динара, толика је жеља била да се живи у Титовом Ужицу.
Најугроженији су били радници Цвете Дабић и Првога Партизана, који нису ништа до тада предузели да помогну својим радницима. Неколико година се Никола Николић потуцао од немила до недрага. Становао по уџерицама, ћумезима, плаћајући повелике паре. Данима је трпео и подносио малтетирање газда који су имали разрађене варијанте да остваре своје захтеве. На крају је одлучио да прода имање у селу, почео да прави кућу у Ужицу. За пола године је никла лепа планинска кућа, жеља да се ратосиља газди, да има свој мир остварила се. А онда једнога на вратима појавио голобради младић, добио је посао у Ужицу, не може да нађе стан, неко га је упутио да пита у овој новој лепој кући. После краћег договора са женом Никола Николић је одлучио: “Примићемо те за 8000, имаћеш собу, воду, светло, а веш ћеш морати да даш у сервис”. За само пола године Никола је заборавио његово искуство са газдама, није га интересовало што је младић тек дошао из школе и што су му примања скромна.
Ужице је постајало велики град. Ширио се круг одакле се долазило у Ужице, у железнички вагон предвиђен за месечне карте до Вишеграда није могло да се уђе…
Радови на регулацији Глуваћког потока нису напредовали како треба. Од маја, када су почели радови, била је урађена једна преграда за заустављање наноса и једна за почетак регулације. Булдожер је прошао дужином од 700 метара и исправио корито, избацио велике количине земље, које је требало поравнати, а онда је невреме све вратило у првобитно стање. Корито Глуваћког потока је тада овако изгледало:
“Када се прође коритом Глуваћког потока, тек се онда види како претерано досељавање узима данак. Наоколо су начичкане куће и страћаре тек подигнуте, а постављају се и темељи за нове. Свуда раскопана земља, хрпе ђубрета, у потоку се играју деца, а домаћице перу веш и ако поток носи разно смеће и отпатке! Нико од придошлих становника да се сети и разгрне мало земље макар у свом доришту, испред своје куће. Сви они који су се населили уз поток су сматрали да његова регулација треба да им реши питање канализације, воде, струје“. Тако је нерешено питање Глуваћког потока наредних година мучило ужичку власт.
Српска је труба сељачка. Свирала се у драгачевским селима, у ужичком крају и на Златибору. Још од Првог светског рата на труби се засвирало, уз Моравицу и Ђетињу, око Рзава и Белице, од Повлена и Маљена, у брдима око Косјерића, са Овчара и Каблара, све до Нове Вароши и Пријепоља, свуда по Старом Влаху, расипао се њен страсни звук. Готово у сваком селу засијала би бар једна труба, као звезда. На тој великој и неухватљивој позорници планула је као пожар чудесна музичка представа која и дан-данас траје. Године 1961, Гуча постаје концертна дворана омеђена брдима и небом, за хиљаде труба и стотине хиљада њених поклоника, и географски је центар овог звука.
Данас позната и славна трубачка имена овог краја израсла су из некадашњих оркестара који су постојали у Ртима, Горачићима, Миросаљцима, Карапу, Дрежнику, Тврдићима, Брекову, Милићевом Селу, Вранама, Горобиљу, Дубоком, Јежевици. Око трубе се савијало цело Драгачево, па није чудо што је лустрована политика погурала Сабор трубача у Гучи. Четрнаестог фебруара 1961. одржан је први Сабор трубача у Гучи. Комунисти хтели да га забране, мислили да је превише националистички! Кријући дошли да виде о чему је реч, одушевили се. Први сабор је одржан у порти цркве Светог Аранђела Гаврила у центру варошице. На првом такмичењу учествовала су само четири оркестра и то из Драгачева, а победио је Десимир Перишић из села Горачићи. Споменик Перишићу данас се налази на улазу у Гучу и дочекује све сабораше. Манифестација је замишљена као фестивал народног стваралаштва, па су на њему учествовале певачке групе, фолклораши, а домаћини су служили домаћу храну и пиће.
Најпопуларнији трубачи у ужичком крају 1962. године су били трубачи из Тубића, њих седам: Радиша, Милован, Радован, Тихомир, Радојко, Радосав, Василије. Спремали су се за “Прву трубу Драгачева” на другом сабору. Свирали су заједно 12 година. Настарији члан је имао 40 година, а најмлађи 30. У Гучи су наступили са маршом “Србија”, песмом “Са Овчара” и “Ужичанком”. Ипак, нису они освојили Златну драгачевску трубу, освојили су награду “Сребрни бубањ”. Златну трубу је освојио оркестар из Милићевог села. Глумица Оливера Марковић је предала златну трубу Радовану Бабићу, вођи оркестара, који је наступио са још 5 трубача: Милошем Тодоровићем, Милићем Недељковићем Жеравицом, Милијаном Јокићем, Станимиром Ђорђевићем и Момиром Ђурићем. Радован Бабић, држећи у рукама синове Милована и Драгана, рекао је за новине:
“Прва труба је засвирала у овом селу 1930. године. Донео ју је Тодор Жиравац. Ја свирам у овај иструмент од своје шеснаесте године (од 1938), а у садашњем саставу блех – оркесра од 1951. године. Били смо се растурили. Прво нас је потиснула хармоника. А онда у село стиже електрика, са њом радио и телевизија. Размишљам ја пре кад прочитах у новинама за “Драгашевски сабор”, како би било да се пријавимо. Скупим дружину и пошаљемо пријаву, отпочнемо са пробама само четири, пет дана. Нисмо се надали овако великом успеху. То што се прича да смо украли из Драгачефа Ф-дур, није истина. Не знамо ми за никакве дурове. Ми смо слухисти, а не ноталисти“.
У згради Округа одржан је састанак са секретарима и председницима идеолошких комисија општинских комитета Савеза комуниста, на којем се расправљало о идеолошком уздизању чланова СК и докле се стигло са упознавањем чланства са материјалима IV пленума ЦК СКЈ. Тадашњи средски секретар ЦК Срећко Недељковић је био задовољан пропагандом која се чула на вечерњим политичким школама, Радничком униварзитету, на курсевима, семинарима.
И овога месеца Ужичани су се жалили: да се улице прскају и чисте када на њима има највише света. Питали су директора зашто се то не ради ноћу. Он је навео небитне разлоге и љутито додао: “Знате ли ви колико је пута требало да се и ми пожалимо на наше свилене грађане”.
Ужичани су се жалили да су трговци у продавницама нељубазни, да се то догађа запошљавањем придошлица које немају иоле “кућног васпитања”. Али су хвалили предратне трговце, “старинског кова који нису заборавили, да је купац њихов најдобронемернији гост, да је предусетљивост и углађеност одлика културног човека и да се понашају по оној народној ’Лепа реч и гвоздена врата отвара’ .“
Пошто су одбили захтев ужичких угоститеља да се нова радна организација зове „Србија“, дозвољено је да се од 20. септембра удруже сва ужичка угоститељска предузећа и самосталне радње у нову радну организацију, која се зове “Слога”, по називу предузећа које је формирано 1954, од 10 угоститељских објеката већином одузетих 1948. године. Поред Слоге постојало је и предузеће “Липа”, које је у свом саставу имало ресторане “Париз”, “Пролеће”, кафану “Топ” и бифе “Стадион”. Поред ових кафана, самосталне кафане бле су “Шумадија” и “Слобода”. Кафану у Великом парку, која је радила током касног пролећа и ране јесени, је држала “Слога”. Након тога се прешло на нагло уређивање и рушење старих угоститељских објеката. Од тада су нестале драге кафане и легендарни Хотел “Златибор” и времена када су га држали браћа Петковићи, на некадашњу Јањића кафану, коју је описао и Феликс Каниц. На том месту је изграђен Експрес ресторан, који никада није добро радио, а ни Робна кућа у којој је продавана метална галатерија никада није добро радила. Старији Ужичани су тврдили да је то клетва генерација Ужичана који су остали без Хотела Златибор, Соколане, кафане у Великом парку, па и самог Великог парка.
У Биоскопу Златибор су играли филмови “Танго љубави”, “1001 ноћ”, “Пријатељ гангстера”. У Дому ЈНА: “До последњег даха”, “Истина”, “Берба”. У Дому ЈНА су фудбалски клуб Слобода и управа Дома организовали “Усмене новине”. Преко 500 посетилаца је слушало излагања познатих спорских новинара и спорских радника.
Слобода је изгубила од Младог радника из Пожаревца 1:0. Прослављена је 21. годишњица ослобођења Титовог Ужица, стереотипним манифестацијама по ужичким предузећима, школама, установама. Чланови драме народног позоришта извели су премијеру “Аутобиографије” у Дому ЈНА. Отворена је нова зграда основне школе у Севојну. У музеју је отворена изложба поводом стогодишњице ослобођења Ужица од Турака. Наравно, положени су венци на Доварју и одиграна утакмица између суботичког Спартака и Слободе. Овога месеца се нико од Ужичана није одрицао своје жене.
