Najpoznatiji užički moleri između dva velika rata, a i posle, sve do sredine sedamdesetih godina 20. veka, bile su gazde Spasoje Rajković, zvani Car, i Ratko Starčević. Imali su pet-šest zaposlenih molera. Zapamtio sam Cara, imao je kuću u mom komšiluku na „Lipi“, tu u Ulici Momčila Tešića. Bio je to gospostven, otmen čovek, lepo obučen, koji se uvek kretao u sličnom društvu. Tokom rata bio je u logoru na Banjici, odakle je deportovan u Nemačku. Kada se vratio iz zarobljeništva, oženio se Angelinom Ginom, koja je radila na šalteru prodaje železničkih karata na užičkoj ćirinoj železničkoj stanici.
Moleraj je tada u Užicu bio retko zanimanje, pored Cara molerajom se bavio Ratko Starčević, koji je imao kuću na Rakijskom, odmah kada se pređe platica na Carinskom potoku na brdu iznad. Na fasadi kuće koja se videla iz cele užičke doline je masnim crnim slovima napisao reklamu RATKO STARČEVIĆ – MOLER. Kao i Car, i Ratko je bio vrsan mastor, kao i njihovi radnici, samo je Car važio za bržeg u poslu, pa je radio moleraj u lokalima, kafanama i radnjama, gde je posao morao da se brzo završi.
Zapamtio sam i Ratka i njegove sinove, posebno Dadu, sa kojim sam sedeo u kafanama i u kući Matijevića na Rakijskoj.
Pre rata Car je imao radnju tu blizu Hotela “Palas”, u kući koja je bila na mestu današnje banke. Kada se oženio sa Ginom, kupio je kuću u Tešića ulici ispod bravarske radnje Subotića.
