Најпознатији ужички молери између два велика рата, а и после, све до средине седамдесетих година 20. века, биле су газде Спасоје Рајковић, звани Цар, и Ратко Старчевић. Имали су пет-шест запослених молера. Запамтио сам Цара, имао је кућу у мом комшилуку на „Липи“, ту у Улици Момчила Тешића. Био је то госпоствен, отмен човек, лепо обучен, који се увек кретао у сличном друштву. Током рата био је у логору на Бањици, одакле је депортован у Немачку. Када се вратио из заробљеништва, оженио се Ангелином Гином, која је радила на шалтеру продаје железничких карата на ужичкој ћириној железничкој станици.
Молерај је тада у Ужицу био ретко занимање, поред Цара молерајом се бавио Ратко Старчевић, који је имао кућу на Ракијском, одмах када се пређе платица на Царинском потоку на брду изнад. На фасади куће која се видела из целе ужичке долине је масним црним словима написао рекламу РАТКО СТАРЧЕВИЋ – МОЛЕР. Као и Цар, и Ратко је био врсан мастор, као и њихови радници, само је Цар важио за бржег у послу, па је радио молерај у локалима, кафанама и радњама, где је посао морао да се брзо заврши.
Запамтио сам и Ратка и његове синове, посебно Даду, са којим сам седео у кафанама и у кући Матијевића на Ракијској.
Пре рата Цар је имао радњу ту близу Хотела “Палас”, у кући која је била на месту данашње банке. Када се оженио са Гином, купио је кућу у Тешића улици испод браварске радње Суботића.
