Ožiljak na duši

288
Petrović Obren
Petrović Obren

… Jednog dana, Bugari su prosto razbili one pred nama, pa naš puk, Četvrti pešadijski, dobi zadatak da krene napred. Rekoše nam da su Bugari na tom delu oteli i neke naše baterije… Naši biju kartečom. Bugari navaljuju kao da im se više ne živi. Kose ih, ali oni kao da hoće da uhvate žive naše artiljerce. Krenusmo na juriš, Polje se osu leševima. Oni kidišu na nas. Kadrovci, pa neće da popuste, čuvaju kobajagi, neku čast bugarskih četa. Odbranili smo našu bateriju, ali se nismo zaustavili na tome – krenemo dalje. Kad je pala noć, zaustavili smo se i brzo počeli da kopamo rovove…

… Stariji vojnici predosećaju da će Bugari da nas napadnu. I mene obuzima nespokojstvo. Kažem vojnicima da budu na oprezu… Podnarednik sam, imam bogato iskustvo, i ne osećam strah, ali – žao mi mladih vojnika… Nismo čuli ni šum, ni pokret, još manje pucanj, sve dok se poljem nije prolomilo bugarsko – ure… Tog časa zasuše nas bombama, pa onda jurišaju… Krenusmo i mi na juriš. Nekoliko minuta ključa vatra, sve trešti, a onda – nigde pucnja, radi samo bajonet i to sa obe strane…

… Odbili smo ih, a meni zapade da zarobim jednog mladog bugarskog potporučnika. Nađem ga u rovu i taman da ga proburazim bajonetom – vidim njegove sklopljene ruke: moli milost… Nisam ga ubio. Uzmem mu oružje i povedem ga komandiru Radomiru Dželebdžiću…

… A na Lerinskom polju, na nas juriša – konjica. Hoće da nas zarobi. Udarismo brzu paljbu iz pušaka i mitraljeza. Nasta urnebes. Popadaše konji i vojnici. Dojurili su na sto metara. Naša vatra nije, čini mi se, trajala duže od pet minuta. A slika koju smo potom ugledali bila je strašna: konji su unaokolo jurili kao ludi… Eto kako pešadija bije konjicu. Beže konjanici bez konja, ne mogu u ludom trku da ih uhvate… Tu smo zarobili nekoliko desetina Bugara …

… Pa onda Čeganjska kosa… Bože, kakav je to bio okršaj! Oni su imali četiri reda rovova. Moj vod zapao u sredinu položaja, na najosetljivije mesto. Kiša pada, pomrčina gusta kao testo, upadamo u rovove. Moj vod napravi još dva skoka kroz onu vatru i – nastade gušanje. Prsa u prsa. Sudaraju se dve vojske izbezumljene i okrvavljene, zvekću noževi, padaju leševi, čuju se poslednji jauci ranjenika… U pomrčini niko nikoga ne poznaje, čuju se glasovi: udri Jovane, čuvaj se Života, ne daj se, Miljko… Držite se vojnici, stiže vam pomoć…

… Kad je svanulo vidi se užas: Bugarin, pa naš vojnik, pa Bugarin, pa opet naš, a unaokolo puške i bajoneti, ranac i šarena torba, cokule natopljene krvlju, šajkača i bugarska šapka… Užas. Posle sam u snu gledao tu strašnu sliku, uvek sam se budio, jer sam čuo zapomaganje ranjenika…

Obren Petrović ima 93 godine. Živi u Titovom Užicu, Vite Pantovića 10. Sluh ga je izdao i teško govori. Okružen je pažnjom supruge i šestoro dece. Nosilac je dve Zlatne Obilićeve medalje za hrabrost i drugih odlikovanja.