Perica je prvi muzički urednik radija Titovo Užice

33

Petar Jovanović rođen je 1937. godine u Novom Sadu. Nakon završetka osnovne škole i gimnazije u Užicu i daljeg školovanja na VŠP u Sarajevu 1958. godine stiče zvanje nastavnika muzike. Prvi posao obavlja u Učiteljskoj školi u Užicu da bi se nakon 14. godina pedagoškog rada 1971. godine zaposlio kao muzički urednik na radio Užicu. Dugogodišnjim radom sakupljao i na taj način sačuvao od zaborava tradicionalnu muziku Užičkog kraja.

. Sa Mladim Pericom Jovanovićem slikao me otac Vlajko na užičkoj plaži qvgusta 1961.
. Sa Mladim Pericom Jovanovićem slikao me otac Vlajko na užičkoj plaži qvgusta 1961.

Pericu sam upoznao još kao dete, početkom šezdesetih godina otac me poveo na izlet na Belu Zemlju koju je organizovala Učiteljska škola. U isto vreme to je bio moj prvi dodir sa gitarom koju je svirao mladi nastavnik muzike koga su svi zvali Perica.

. "Ere", Pevač Vlade Mršević, bubnjar Milorad Iskrin. Gitarista Petar Jovanović i harmonika Miloš Broćić
. “Ere”, Pevač Vlade Mršević, bubnjar Milorad Iskrin. Gitarista Petar Jovanović i harmonika Miloš Broćić

Kasnije sam saznao da je bio gitarista tada najpopularnije užičke muzičke grupe koja je svirala u novootvorenoj Gradskoj kavani na tek napravljenom Trgu partizana u Brolovim “Erama”. Kasnije mi je tokom školovanja Perica predavao muziku. Bio je pravi gradski šmeker koji je na nas omladinu teg urbanizovanog grada ostavljao poseban utisak svojim smislom za humor kao i svojim muzičkim znanjem. Bio je strog ali pravičan nastavnik koji nije gledao kroz prste. Mene je posebno zainteresovao za dez muziku, često sam kao muzički urednik Omladinskog kluba odlazio na Radio Užice kod Perice gde sam ga navodio da priča o raznim vrstama muzike tako da je Perica bio moj prvi učitelj za posao muzičkog urednika iako to nije ni znao. Kasnije mi je predložio da vodim emisiju “Diskorama” posvećenu rok muzici…
Petar Jovanović nije samo ostavio traga u muzičkom životu Užica,ostavio i veliki trag etnomuzikologiji tradicionalne muzika Zapadne Srbije. Prvi započeo sa prikupljanjem arhivskog materijala na području užičkoga kraja. Do današnjih dana kompletirao je većinu tradicionalnog muzičkog materija. Jednom prilikom je Peter Jovanović jerekao:
“Prvi i jedini kongres folklorista održan je 1961. godine u Narodnom pozorištu u Užicu. Dok sam radio u prosveti išao sam da posetim ovu manifestaciju. Moj prijatelj Rade Poznanović doveo je dve žene iz porodice Gmizović sa Jelove gore koje su pevale pesmu “Bez izvora nema vode ni života bez slobode”.Nakon prve strofe odmarale su se i krenule su druge strofu. Na to je jedan čovek skočio i vikao, a službeni prevodilac nam je rekao da se profesor etnomuzikologije iz Rumunije izvinjava prisutnima i izvođačima jer nije mogao da odoli i uzviknuo: “ Ovo je nastalo kad je Bog stvarao svet!”. Kada sam počeo da radim na radiju i snimanju često sam se sećao toga.

Petar Jovanović.rođendan i 53 godine braka
Petar Jovanović.rođendan i 53 godine braka

Dolazio sam u studio gde sam sortirao podake o snimcima i pevačima. Počeo sam da pravim fonoteku i ubrzo su stizali pozivi iz Alinog potoka, Rožanstva, Karana, Ribaševine, Bajine Bašte, Kremana… Dao sam sebi zadatak da prvo obradim Zlatiborska sela gde su se moji učenici pokazali kao dobri organizatori i saradnici što mi je bilo ohrabrenje za rad. Šefovi programa radio Užica su smatrali da to nije u opisu mog poslovanja te nisu davali važnost tome.
U Rožanstvu je došlo puno ljudi gde se iskupilo oko tridesetak izvođača. Od svakog sam uzimao lične podatke, kao i podatke o pesmama. Zanimljiva je priča o pet mladih žena od 35. do 40. godina koje su mi rekle da su one pevale kao devojke i da se nisu sastale sve do sada tako da su se ovom prilikom ponovo okupile. To je bila jedna aktivnost i posao koji je i okupljao ljude. Počelo je i da se zapostavlja, a takmičena i smotre su bili izuzetna prilika da se snimci naprave i sačuvaju od zaborava.
Bio sam u Ribaševini gde su u kafani pevali izvorne pesme. Zbog kvaliteta snimaka postavio sam ih tako da budu okrenuti prema prozorima gde nema eha. Pevali su pesmu „Od Karana pa do gore“, a jedan od njih Živojin Milivojević je privukao moju pažnju. Tada sam prvi put čuo misao koju sam kasnije često koristio: „Ptice i muzika ne znaju za granice. Pesma ide tamo gde hoće i ptice idu tamo gde osećaju da im je slobodan prostor.”
Milica Turudic: “Divnog čoveka i vrsnog poznavaoca svih muzičkih žanrova upoznala sam dolaskom u ” Vesti” I Radio Uzice. Radili smo zajedno skoro dve decenije. Nepogrešivo je umeo muzicki ilustrovati svaku priču, zapis, reportazu, koje su sa njegovim izborom muzike dobijale svoj novi kvalitet I znacenje. Voleli smo ga kao saradnika, kolegu, učitelja muzike. Ostalo je iza nas stotine emisija gde je naš Perica ostavljao muzicki pečat.
Svakako da bih jos puno toga mogla reći o tom divnom čoveku, srecna što smo toliko godina proveli na zajedničkim zadacima. Želim mu dobro zdravlje, srećne penzionerske dane a mnogo toga iz njegovog muzičkog izbora neću zaboraviti.