Zahvaljujući Udruženju građana Amanet i projektu Kraljevine Srbija i Crna Gora u ratovima 1912-1918, kao i gospodinu Đeniću, istoričaru iz Čajetine, prenosimo o ove priče našim slavnim precima.
“Zlatibor u Velikom ratu“ Milisav R. Đenić, 2006:
RATNIK I BUNTOVNIK
Za Jefimiju, rođenu Cicvarić, i Jevrema Tucovića, gostiljskog sveštenika u čijoj su familiji vekovima potomci smenjivali pretke, 9. mart 1874. godine bio je srećan dan, rodio im se sin Vladimir. Život protinog prvenca bio je ispunjen sjajnim usponima i čudnim padovima, srećno detinjstvo u porodičnom domu zamenile su ratne strahote, ratničku slavu navodna veleizdaja, a otežavajuća okolnost je bila što u životu ni radost ni tugu nije imao sa kim podeliti.
Vladimir je završio osnovnu školu i četiri razreda realne gimnazije u Užicu, iz koje je isteran zbog sukoba sa profesorom veronauke zbog slobodoumnih ideja. Školovanje je nastavio u julu 1890. godine u podoficirskoj školi i samo posle dve godine unapređen je u čin podnarednika. Polaganjem ispita 1901. godine, ukazom je proizveden u čin poručnika, a postupnim napredovanjem u službi, 1. oktobra 1915. godine postaje pešadijski pukovnik. Vaspitan u poštenoj i čestitoj porodici, sa demokratskim i liberalnim ubeđenjima, sa osećanjem pravde i pravičnosti, prišao je kolegama istih političkih opredeljenja okupljenih u tajnoj vojnoj organizacijn Crna ruka pod vođstvom pukovnika obaveštajne službe, Dragutina Dimitrijevića Apisa. Aktivno je učestvovao u Majskom prevratu, ubistvu poslednjeg kraljevskog para iz dinastije Obrenovića i ustoličenju na srpskom prestolu kralja Petra Karađorđevića.
U ratovima sa Turskom i Bugarskom 1912-1913. godine, bio je komandant bataljona, a 1914. godine preuzima komandu čuvenog X pešadijskog puka Šumadijske divizije prvog poziva. Tucović je sa svojim ratnicima doprineo veličanstvenim pobedama u operacijama na Ceru i Kolubari, u tim srpskim epopejama koje su ušle u svetske udžbenike ratne taktike i strategije.
Izuzetno hrabar, odvažan i iskusan, svoje sposobnosti je pokazao baš u najtežim situacijama. Najbolji dokaz njegove izuzetne ratne nadarenosti pokazuje jedan dramatičan događaj iz 1915. godine. Prilikom povlačenja srpske vojske prema Albaniji, duge kolone X pešadijskog puka zastale su u jednoj udolini, sa leve strane reke Vlasine, da se odmore i probde noć koja se spuštala. To su bili dani kasnog oktobra, kad zemlju počinju da zagrću prvi snegovi. Goli bregovi pružali su malo nade da će se naći kakav zaklon. Ratnici sa uzdignutim kragnama, prokislih i dotrajalih šinjela, stajali su bespomoćno i čekali naređenje za novi pokret. Pasje vreme nemilosrdno ih šiba, svaki dan donosi nove borbe, nove napore i nove nevolje. Kao da je sudbina uklela jednu vojsku i htela da je potpuno uništi.
Sreća im nije bila naklonjena, ali se o njima očinski brinuo njihov komandant, pukovnik Vladimir Tucović. Od njih je tražio da bez pogovora izvršavaju sva naređenja, da se povinuju ratnim zakonima, ali za uzvrat nije birao sredstva da ih zaštiti. I dok su te večeri ratnici, zaogrnuti šinjelskim krilima razgledali gde bi se mogli malo spustiti, pukovnik Tucović pozva komandira 3. čete kapetana Radomira Cvijovića.
– Slušaj Cvijoviću – poče suvo komandant puka – jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu, sa zadatkom da nam preseče odstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete uzmeš tri voda, četvrti neka ti ostane u rezervi. Ujutru do sedam sati kako znaš pronađi taj bataljon i prebaci ga preko Vlasine. Jesi li razumeo?
– Razumem, gospodine pukovniče! Ali Vi dobro znate da ni jedan moj vod nema više od četrdeset redova. Ima li igde zapisano da su tri ovako ubogaljena voda, iznurenih i propalih ratnika, napala jedan ceo batljon. Moja tri voda broje oko 130 ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu Bugara, koji su tek došli iz Trnova. I još treba da ih potuku i proteraju preko nabujale reke.
– Bogami, Cvijoviću, tako nešto do sada nije zapisano, ali noćas ćemo i to zabeležiti.
– Gospodine pukovniče, meni izgleda da Vi žrtvujete mene i moja tri voda, da bi mogli izvući i sačuvati puk?
– Tako je, ti pravilno misliš. Vidiš li onu svetlost u daljini? Ono su bugarske vatre. Zaokružili su nas sa svih strana i sada je ovaj bataljon upućen da nam preseče jedini prolaz koji je ostao. Ako mu to ne pođe za rukom, mi ćemo ujutru biti zarobljenici.
– Dobro, gospodine pukovniče, kažite mi bar gde mogu sresti taj bataljon?
– Tamo negde desno od položaja zvanog Golema garina. To je jedna padina koja se spušta u Vlasinu.
– Gospodine pukovniče, napišite Vi meni to naređenje.
– Zbog čega ti je potrebno pismeno naređenje?
– Ako noćas izginemo da niko ne prigovori da je kapetan Cvijović samovoljno odveo na klanicu sto trideset ljudi. Ako kojim slučajem uspemo, hoću da se to prizna meni i mojim izmučenim vojnicima.
– Na ove reči pukovnik Tucović se okrete prema komandantu bataljona i pokazujući rukom na hartiju naredi:
– Piši!
Naredba je brzo bila gotova i pukovnik je potpisa.
– A sada, srećan ti put, kapetane.
– I Vama ostanak, gospodine pukovniče.
Zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, te noći desilo se čudo. Hiljada je bežala pred stotinom. Na Vlasini, sa užasom na licu, nepomično je ležalo oko 150 Bugara. Kada je oduzeo pušku i poslednjem od 200 zarobljenih neprijateljskih vojnika, kapetan Cvijović je po jednom kaplaru poslao izveštaj pukovniku Tucoviću. Komandant je uputio tri oficira koji su konstatovali da je zadatak tačno izvršen i da su bugarski gubici čak veći nego što je stajalo u izveštaju. Odmah je izdao naredbu kojom je pred celim pukom pohvalio uspeh kapetana Cvijovića i svih njegovih ljudi. Dao je predlog da mu se dodeli čin majora i Karađorđeva zvezda sa mačevima, a on će sam predložiti svoje ljude za odlikovanja.
Objašnjenje ovakvog razvoja događaja i potvrdu Tucovićevih načela da ne može biti sentimentalnosti kad se u ratu izvršavaju naređenja, dao je jedan zarobljeni bugarski oficir.
– Naš komandant je vrlo dobar čovek. Mi smo pre vas izašli na ovaj položaj, ali kako su padali sneg i kiša komandant se sažalio i vratio nas u zavetrinu. Dok smo se mi odmarali, vi ste se utvrdili. Šta ćete, takva je ratna sreća.
Za izuzetne ratne zasluge, posebno u cerskoj i kolubarekoj operaciji, Tucović je primio veći broj odlikovanja, a najznačajnija su Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda (FAO 9.779), Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda (FAO 13.979) i Orden Belog orla sa mačevima. Nažalost, Tucović nije dugo komandovao svojom jedinicom, sa grupom svojih ietomišljenika iz organizacije Crna ruka našao se u solunskom zatvoru pod optužbom da su pripremali atentat na prestolonaslednnka Aleksandra.
Na Solunskom procesu 1917. godine vojni sud je trojicu istaknutih članova osudio na smrt i u leto iste godine streljao u Mikri kod Soluna. Na smrt je bio osuđen i Tucović, ali mu je regent Aleksandar uvažio žalbu i kaznu zamenio sa 20 godina robije, oduzimanjem čina i penzije. Tek posle ubistva jugoslovenskog suverena u Marseju, usvojena mu je molba o pomilovanju, a Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije, 31. januara 1935. godine, vratilo mu čin i pukovničku penziju.
Posle puštanja na slobodu, Vladimir je svakog leta boravio na Zlatiboru, provodeći najviše vremena u Ribnici, gde je roditeljima podigao spomen česmu. Imao je širok krug prijatelja, jednom od njih, profesoru Raku Mitroviću, poverio se: “Nismo imali nameru da ubijemo Aleksandra. Planirali smo da po povratku u otadžbinu zavedemo vojnu diktaturu”.
Tokom Drugog svetskog rata Tucovićevo držanje može se oceniti kao patriotsko, zbog čega je biran za člana Trećeg zasedanja AVNOJ-a, održanog 7. avgusta 1945. godine.
Umro je 7. novembra 1947. godine u Beogradu.
