Захваљујући Удружењу грађана Аманет и пројекту Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918, као и господину Ђенићу, историчару из Чајетине, преносимо о ове приче нашим славним прецима.
“Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:
СРБИЈА ВАС ОЧЕКУЈЕ
Мада је крај фебруара у маленом сеоцету Месонга, у јужном делу Острва спаса, осећа се дах медитеранског пролећа. Дан сунчан и леп, са свих страна мами бујно зеленило и опојни мириси разнобојног цвећа и зрелог агрума. Расположени ратници 1. батаљона, XIX пешадијског пука Шумадијске дивизије нестрпљиво стоје у строју, нешто се чека. Наједаред шапатом се пронесе глас да стижу нове пушке. Наша војска била је наоружана брзометним пушкама са пет метака, али због сталне употребе у вишегодишњим ратовима готово да више нису биле употребљиве.
Врховна комнда је одлучила да се повуку и замене француским пушкама са три метка. Замена старих пушака изазивала је дирљиве емоције код појединих ратника.
Командант батаљона, потпуковник Војислав Бумбаширевић, наредио је да се испред строја изнесу сандуци са француским пушкама.
Краћим говором обратио се војницима: “Добро знате колико вам је славе донела ова пушка! По њој вас је упознао читав свет. Уздигла вас високо и донела бесмртну славу…” Затим је узео у руке француску пушку и дајући је првом војнику рекао: “Дај, јуначе, ту српску пушку која је све непријатеље потукла, а ево ти пушка којом ћеш ослободити своју отаџбину, своје миле и драге и све које непријатељ пороби. Јунаци, са срећом и новим оружјем, напред у поробљену отаџбину. У Србију морамо ући, па макар стигао само један војник”!
Ратници су се тешка срца растајали са старим оружјем, сећајући се колико им је пута живот спасила, колико сјајних победа извојевала, колико година су друговали. Многи су је љубили, прислањали на груди и спуштали на гомилу, не успевајући да задрже сузе.
Пешадијски пуковник у пензији Војислав Бумбаширевић рођен је 30. марта 1874. године у селу Мачкату. Пошто му је школа била у непосредној близини куће, отац Саво га шаље да стекне основно образовање, а потом три разреда реалке у Ужицу. У времену од 1891-1893. године завршава Пешадијску подофицирску школу и стиче чин поднаредника. Интелигентан и веома амбициозан младић брзо напредује и стиче чинове. За пешадијског потпоручника произведен је 1901, поручника 1905, капетана II класе 1909 капетана I класе 1912, чин мајора добио је 1913, потпуковника 1916. и пуковника 1923. године
У времену до почетка ратова, као водник и командир чете, Војислав се налазио у служби XII пешадијског пука Цар Лазар, XI пешадијског пука Карађорђе, VII пешадијског пука Краљ Петар и VI пешадијског пука Престолонаследник Александар. У ратовима 1912-1918. године био је командир чете и командант батаљона у XIV пешадијском пуку, XIX пешадијском пуку и X пешадијском пуку. Од 1922-1937. године, када је пензионисан, обављао је дужности команданта Панчевачког војног округа, Сремско-митровачког војног округа, Призренског војног округа, Вараждинског војног округа и Карловачког војног округа.
Као изузетно храбар ратник, способан командант и образован човек, који је говорио француски и немачки језик, пуковник Војислав Бумбаширевић је заслужно мноштво српских и страних одликовања. На његовим грудима засијале су:
Карађорђева звезда са мачевима IV реда (ФАО 135.893).
Златна медаља за храброст Милош Обилић.
Споменица за рат са Турцима 1912.
Споменица за рат са Бугарима 1913.
Орден Белог орла IV реда (1923.)
Орден Белог орла IV реда (1929.)
Орден Белог орла IV реда (1936.)
Орден Белог орла V реда
Споменица Краља Петра I
Медаља за војничке врлине
Орден југословенске круне V реда
Орден југословенске круне III реда
Орден Светог Саве III реда
Орден Светог Саве V реда
Албанска споменица
Руски Орден Светог Станислава III реда са мачевима
Француски Ратни крст са палмом
Италијанска Сребрна медаља
Током ратова, пуковник Бумбаширевић је 21. октобра 1915. године на положају Свињарево код Пожаревца рањен у руку, а 15. августа 1918. године на положају Глогот-Гливица, при пробоју Солунског фроита, куршуми су погодили леђа и врат што је изазивало јаке болове при свакој промени времена. У службеном картону налази се необичан податак кад је у питању пуковниково здравствено стање. У периоду од 1916-1931. године боловао је чак дванаест пута од маларије. Због ове болести ретко које године није одлазио на боловања, која су трајала од 15 дана, па чак до четири месеца.
Војислав се 1909. године оженио Даринком Михаиловић из Крагујевца, са којом је имао синове Војислава и Живорада и кћер Радмилу. У пензију је отишао док се налазио на служби у Карловцу.
