U potrazi za užičanstvenim nezaboravom objavili smo sliku kuće, koja je nekada bila niže od današnje pečenjare “Panj” i Simeunovićeve pekare “Dukat”, tu, preko ulice od Prve osnovne škole. Srušena je tokom prve decenije 21. veka, a na njenom mestu je sagrađen objekat u kome je jedno vreme bila jedna od mnogobrojnih banka. Žarko Toskić, građevinski inžinjer, čiji je otac radio sa Rakom se javio i poslao podatke, fotografije i anegdote da bih sastavio ovo užičanstveno pripovedanje za nezaborav.
Kazandžija Rako Toskić “nekako” je izbegao radnički bataljon i zaobišao komunističke poratne institucije, nastavio je rad u privatnoj zanatskoj radnji. Živeo je u braku sa suprugom Radom, vrsnom gospođom i domaćicom u u kući posebnog komfora za to vreme. Tada je u Užicu bila retkost grejanje na tečno gorivo. Rako je imao poveliki tank u podrumu kuće, koji je natankovan zadovoljavao višegodišnje grejanje. Imali su i kućnu pomoćnicu Emu. Održavala je uredno kuću u kojoj je bila gostinska soba namenjena za kućnog prijatelja, doktora prof. Černića (zamenika načelnika VMA Isidora Pape, koji je važio za Titovog ličnog lekara).
Kad isprati majstore i radnike oko 19 sati, Rako kazandžija ode na spavanje. Često se dešavalo da se probudi oko 21,30 i onako u pidžami u papučama samo stavi kačket i krene u obližnju kafanu Brezu na špricer i boemsko druženje. Nedeljom Rakovo boemsko društvo se sakupi u rano jutro kod Toma berberina (posle je tu bio Milkin i Svetov kafić ”Corssa”), svi odela kravate, šišanje i brijanje, pa sa više auta se upute u kafanu “Pod grab” u Volujac, u “Zlatiborsku noć” na Belu Zemlju, “Mlinarev san” u Arilju, u “Potkovicu” kod Požege… Druženje, šega, dobra hrana i piće, muzika, pa se tek predveče vrate kućama. Kada se išlo porodično sa ženama i decom, često su vodili maloga Žarka. Išlo se na Zlatar, Zlatibor, Oplenac, u banje…
Rako je praktikovao zimi da ode u Dubrovnik ili u Herceg Novi, kada počnu dani mimoze. Veliki vatromet na otvaranju, topovski udar, Rako pada „mrtav“, ceremonija staje, ukazuje se pomoć, ništa, prilaze i mažoretkinje u minićima, Rako ustaje iz mesta i kaže: „Tačno dižete iz mrtvih!”
Kada je Rako kazandžija umro, Žarkov otac, majstor Mileta je hteo da kupi radnju da nastavi zanat, ali taj deo Užica je bio u petogodišnjem planu za rušenje, pa je kupio materijal i alat od Rakove žene Rade i nastavio da radi tu kod buarske opštine, gde Žiko i danas živi i poseduje kompletan kazandžiski alat.
