У потрази за ужичанственим незаборавом објавили смо слику куће, која је некада била ниже од данашње печењаре “Пањ” и Симеуновићеве пекаре “Дукат”, ту, преко улице од Прве основне школе. Срушена је током прве деценије 21. века, а на њеном месту је саграђен објекат у коме је једно време била једна од многобројних банка. Жарко Тоскић, грађевински инжињер, чији је отац радио са Раком се јавио и послао податке, фотографије и анегдоте да бих саставио ово ужичанствено приповедање за незаборав.
Казанџија Рако Тоскић “некако” је избегао раднички батаљон и заобишао комунистичке поратне институције, наставио је рад у приватној занатској радњи. Живео је у браку са супругом Радом, врсном госпођом и домаћицом у у кући посебног комфора за то време. Тада је у Ужицу била реткост грејање на течно гориво. Рако је имао повелики танк у подруму куће, који је натанкован задовољавао вишегодишње грејање. Имали су и кућну помоћницу Ему. Одржавала је уредно кућу у којој је била гостинска соба намењена за кућног пријатеља, доктора проф. Чернића (заменика начелника ВМА Исидора Папе, који је важио за Титовог личног лекара).
Кад испрати мајсторе и раднике око 19 сати, Рако казанџија оде на спавање. Често се дешавало да се пробуди око 21,30 и онако у пиџами у папучама само стави качкет и крене у оближњу кафану Брезу на шприцер и боемско дружење. Недељом Раково боемско друштво се сакупи у рано јутро код Тома берберина (после је ту био Милкин и Светов кафић ”Corssa”), сви одела кравате, шишање и бријање, па са више аута се упуте у кафану “Под граб” у Волујац, у “Златиборску ноћ” на Белу Земљу, “Млинарев сан” у Ариљу, у “Потковицу” код Пожеге… Дружење, шега, добра храна и пиће, музика, па се тек предвече врате кућама. Када се ишло породично са женама и децом, често су водили малога Жарка. Ишло се на Златар, Златибор, Опленац, у бање…
Рако је практиковао зими да оде у Дубровник или у Херцег Нови, када почну дани мимозе. Велики ватромет на отварању, топовски удар, Рако пада „мртав“, церемонија стаје, указује се помоћ, ништа, прилазе и мажореткиње у минићима, Рако устаје из места и каже: „Тачно дижете из мртвих!”
Када је Рако казанџија умро, Жарков отац, мајстор Милета је хтео да купи радњу да настави занат, али тај део Ужица је био у петогодишњем плану за рушење, па је купио материјал и алат од Ракове жене Раде и наставио да ради ту код буарске општине, где Жико и данас живи и поседује комплетан казанџиски алат.
