Zanatlija je gospodin čovek

364

Mišel Petković – intervju sa Dragoljubom Simeunovićem, užičkim obućarom iz 1995. godine

Un: Gospodine Simeunoviću, jedan ste od najstarijih zanatlija u gradu. Koliko se dugo bavite proizvodnjom i prodajom obuće?

Dragoljub Simeunović
Dragoljub Simeunović

Proizvodnjom se bavim od 1961. godine. Prvo sam počeo da radim popravke. U početku nisam imao ni materijal ni mašina. Nije se imalo od koga pozajmiti, niti je se imalo, niti sam ja imao poznanike u gradu, da bih mogao neki kredit koristiti. Imao sam jedino pomoć starih zanatlija kao što su doajen zanatstva Rako Toskić, pokojni fotograf Ilija Lazić i pekar Branko Kovačević. Oni su me upoznali kao mladog čoveka. Bio sam najmlađi kad sam počeo da se družim sa njima. Pitali su me zašto sam u svojoj 24. godini pobegao među privatnike, kad su svi bežali od toga. Rekao sam im da me je nužda naterala, jer sam radio u fabrici obuće u Kosjerićima, gde je bila loša situacija. Ovde sam 1963. godine kupio pola lokala sa mojim prijateljem Ljubinkom Nikolićem. Kupili smo lokalčić od 20 kvadrata i podelili ga. Od tada sam počeo da se bavim proizvodnjom. Prvo sam radio muške cipele i to ogroman broj. To sam radio sve do 1974. godine. Posle sam uzeo italijanski program i isključivo radim žensku cipelu. To radim i danas. Tržište mi je bilo najmanje Srbija. Najviše sam radio za Bosnu. Radio sam za celu bivšu Jugoslaviju, počev od Sarajeva preko Bihaća i Zagreba, pa sve do Postojne. Teško se bilo probiti na zagrebačko tržište u to vreme, bila je prava najezda italijanske obuće. Činjenica je da je, i pored takve konkurencije, cipela napravljena u Srbiji ipak bila boljeg kvaliteta. Ja sada samo održavam proizvodnju zbog uslova u kojima se nalazimo, zbog rata koji plamti oko nas i, naravno smanjenog ekonomskog tržišta. Teška situacija oko nabavke materijala, a nemamo ni kupce kao nekada. Jedino što imam mušterije po gradu i to je sve.

Un: Dugo godina ste bili predsednik Udruženja zanatlija Užica. Koliko se promenio položaj zanatlija od vremena vaših početka do danas?

To su bila jako srećna vremena kad sam ja bio predsednik toga udruženja. Zanatlije kao Milutin Marić, Mijušković, Mićić poznata su imena zanatstva toga vremena. U tom udruženju sam počeo kao mlad, dok su ostali bili sedi ili skoro bez kose. Od tada pa do danas mnogo toga se izmenilo. Promenili su se pre svega, ljudi, pa i samo rukovođenje udruženjem. Imali smo poštovanje jedni prema drugima i sa razumevanjem smo prilazili problemima. Bio sam i predsednik štedno – kreditnog odbora za jedanest opština u Beogradu. Imali smo svoju banku.

Danas nema zanatlije u gradu – a u to vreme se zvanično vodilo oko 120 zanatlija i ugostitelja – koji nije moga da podigne kredite i da ih koristi preko te banke. Krediti su bili jako povoljni da je tim parama čovek mogao da kupi radnju i da mu čak nešto ostane. Nema onog koji nije kuću napravio tim kreditom. Moram naglasiti da smo svi bili složni u pogledu dodeljivanja para. Država je podržavala nas zanatlije, davala je kredite na pet godina. Međutim, danas nije tako. Promenilo se mnogo toga, u smislu da se ne prepoznajemo. Evo i zašto. Pođimo od jednog zanatlije u ono vreme kada sam ja bio predsednik. Zanatlija je mogao u ono vreme da ne plati, recimo, struju dva do tri meseca. Sad mora da plati na vreme, inače će da mu odseku. Zanatlija je imao zaduženje u vreme od opštine koliko treba da plati. On je plaćao na 90 dana. Sad on to ne može. Narod je osiromašio i nema para. Ja sam opstao, jer nikada nisam mislio na veliku zaradu. Dogurao sam na jedan zavidan nivo i ne žalim se.
Imam 63 godine i 37 godina punog radnog staža, a toliko isto držim i radnju. Napravio sam sinovima pekare. I sve ovo što smo stekli, odraz je velikog, požrtvovanog i danononoćnog rada. Mišljenja sam da veći broj zanatskih radnji pospešuje bolji rad i normalnu konkurenciju, a svaki zanatlija imaće jedan zavidan ugled među građanima. Još od davnih vremena zanatlije nose epitet gospodina.

Un: Poznato je da ste vaše proizvode plasirali širom Jugoslavije a i van nje. Kako sad opstajete na tržištu?

Pošto sam uglavnom plasirao robu u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji, a manji deo u Srbiji, sad opstajem zato što radim sa 10% svojih kapaciteta. Nekada sam radio mnogo više, ali uslovi su takvi. Imam sada mušterije u gradu, robu mogu da plasiram i u Arilju, Bajnoj Bašti, Ivanjici, Čačku i drugim okolnim gradovima. Uglavnom radim obuću po porudžbini. Znači, onim ženama kojima sam radio cipele kad su one bile devojke, sad to isto radim njihovim ćerkama. Opstajem, znači zahvaljujuči tim starim poznanstvima i mušterijama.

UN: Mnogi privatni preduzetnici se žale na visoke poreze i doprinose. Koliko država danas pospešuje razvoj privatnog biznisa? Kakva su vaša iskustva?

Rekao bih, a to je očigledno, da država ne ulaže baš ništa. Ako država treba da uloži u jednog zanatliju koji će da zaposli jednog, četiri ili pet radnika, onda mora da mu da jedan solidan početni kapital. Znači, da bi čovek mogao normalno da radi, on mora imati određena srestva i jedan poslovni prostor. Međutim, država uloži četri-pet tabaka hartije i na tome se sve završi. Država ništa konkretno ne radi. Mislim da je Užice postao jedan mrtav grad, kad je u pitanju zanatstvo. Nema ni ponude ni potražnje. Total kolaps. Mogu vam reći da je u ostalim gradovima mnogo drugačije pitanje zanatstva, a i privatne incijative uopšte. Užice mnogo zaostaje po tom pitanju.

Un: Užice je nekad bilo poznato po broju i umeću zanatlija. Zašto stari zanati izumiru, a sve više ljudi se bavi preprodajom i švercom?

Zato što je sama država iz nekih svojih razloga napravila takvo stanje. Evo, ilustrovaću vam prostim primerom, a to je jedan kratak članak objavljen u „Dugi“ 1974. ili 1975. godine i glasi ovako: „Jedan zanatlija u Titovom Užicu je podneo zahtev nadležnim organima za otvaranje zanatskih radnji u kući svojih roditelja, koja je podignuta davne 1935. godine. Odbijen je uz obrazloženje da ne može otvoriti radnju u objektu koji datira iz stare i trule Jugoslavije“. To vam sve govori kako se tada država ophodila prema zanatlijama; a i recimo, u moje vreme, mi smo održavali kontakte i sa opštinskim vlastima. Predsednici opštine kao što su Pero Antonijević i Balaša Govedarica bili su dobri ljudi i imali su razumevanje za nas zanatlije. Danas se taj odnos izgubio. Zašto, ne bih znao reći.

UN: Kako gledate na budućnost privatnog biznisa u Užicu?

Gledam je sa podozrenjem, jer nekada se zanatlija, a i zanatski posao, više cenio i poštovao nego danas. Mislim da ima lepu budućnost samo ako se dopusti mladim i talentovanim ljudima šansa da rade ono što znaju i da im se stimuliše razvoj kroz kredite ili neka druga srestva. I na kraju bih istakao da bi se same opštinske vlasti mogle malo više potruditi oko privatne incijative i da se uspostavi taj međusobni kontakt koji bi pomogao u rešavanju mnogobrojnih problema sa kojima se privatnici danas susreću.