Posleratne užičke godine 1945-1965. (drugi deo)

44

Užička kino, projekcija

Gotovo da više nigde nema onih starih bioskopskih sala u kojima su se krckale semenke, suncokret, zdušno navijalo, plašilo, plakalo i ložila se peć na drva… Generacijama iz pedeset, šezdeset i neke, kino je bilo na nivou snova, tu smo sanjali sebe. Smatrali smo da je to najlepša svetska prevara. Pozorište smo voleli, ali naša kulturno stecičte je bio bioskop, kao i susedna kafana na kojoj je na reklami više vrata pisalo “Gradska kavana”. Mnogo korisnog i lepog smo naučili u našim užičkim bioskopima, uostalom zar sve životne zagonetke nisu rešene u filmovima. BIoskopi uz kafane su bili značajan deo duše Užica, tu su se događale prelepe stvari koje nisu viđene ranije. Sretan sam što sam bio tada deo te bioskopsko-kafanske publike koja je iz tih za čarobnih mesta posmatrala život.

Zgrada i bašta bioskopa “Zlatibor”
Zgrada i bašta bioskopa “Zlatibor”

Najpopularnija zabava u posleratne tri decenije u Užicu bila je odlazak u “kino”. Dva bioskopa “Zlatibor” (pred izgradnju traga nazvan “Partizan”) i u Domu JNA su uvijek bila puna, a za neke filmove je bilo vrlo teško kupiti ulaznice. Subotom i nedeljom je pred kinima gužva počinjala u prepodnevnim satima. Blagajne su se otvarale u 10 sati, a redovi su se stvarali već oko 8 sati kada se radilo o posebno popularnim filmovima. Svako je mogao kupiti samo četiri ulaznice, a ko nije htio rano ustati i provoditi vreme u redu pored blagajnom mogao je nabaviti kartu pred početak predstave. Zloglasni “tapkaroši” karte su prodavali po ceni koja je bila tri ili četiri puta viša od prave. Katkad je u dugim redovima pred blagajnama bioskopa bilo i nereda, a mnogi su optuživali blagajnike da sarađuju sa “Tapkarošima” da im ulaznice prodaju ranije.

Najnoviji filmovi su obično igrali u bioskopu Zlatibor – Partizan, najviše su prikazivani vesterni i komedije. U Domu JNA mogli su se pogledati najbolji filmovi iz Kinoteke. Oba užička bioskopa su imala letnje baste sa kafanom. Na početku se svakog dana prikazivane “Filmske novosti”, filmski nedeljnik koji je obično trajao desetak minuta, a zatim su sledili dokumentarni i crtani filmovi do glavnog filma. Užičani su to zvali “žurnal”.

U užičkom bioskopu “Zlatibor” na mnoge mlade pedesetih godina najveći uticaj su izvršili muzički filmovi kao: “Priča o Glenu Mileru”, “Žene orkestra”, “Neizlečivo”, posle čega ga je truba bila glavna. Od svih Užičana koji su u bioskopu zavoleli trubu I Džez izdvojiću samo jedno dovoljno poznato ime Žarko Petrović. U vremenu posle Titovog raskida sa Staljinom truba i džez su bili glavni.

Obiđimo užičke poratne bioscope. U zgradi na spratu, gde se nekad nalazila profavnica boja i lakova „Kadinjača“, kino “Luksor” je provelo ratne i dve godine posle rata, a onda je ustupio mesto Narodnom pozorištu. Tu na spratu u ne baš velikoj sali, bile su lože, stolice i klupe. Deca su sedela na podu, ispred platna. Za otmenije goste i u to vreme su bile rezervisane lože. Stariji Užičani su pričali da je jedna od njih bila uvek rezervisana za Henrika Lautnera, koji je bio slovenačko nemačkog porkla, instruktora Jedriličarke škole na Zlatiboru. Iz tog vremena ostali su upamćeni filmovi „Pilot Kvaks“, avanturistički sa temom iz španskog građanskog rata, pa „Sedam godina sreće, sedam godina nesereće“, ljubavna romansa sa hepiendom…

Bioskopska Bašta sa kafanom kina “Zlatibor”
Bioskopska Bašta sa kafanom kina “Zlatibor”

Bioskop Zlatibor je bio tu kod stare Robne kuće „Progres“, gde je danas dečije igralište. Nešto kasnije pored njega je izgrađena letnja bašta. Dobio je novo ime „Partizan“. Sala je bila dosta veća od predhodne, mogla je da primi više od 200 gledalaca. Bila je podeljena na tri dela, sa drvenim stolicama „na sklapanje“. Cene su bile različite, najskuplje je bilo odmah do kabine za projektor, odakle je operator puštao film, a onda jeftinije u srednjem parteru i najeftinije dva–tri reda ispred platna, zvana „ciganska loža“. Tu se nalazila i furuna „bubnjara“ sa sandukom za drva. S desne strane od platna, gledajući od ulaza, nalazilo se drveno stepenište, kuda su gledaoci izlazili iz sale.

Ulazilo se uzanim hodnikom uz, takođe drveno stepenište, do jednog omanjeg stajališta gde su oni „vredniji“ sačekivali završetak predhodne predstave ili vreme određeno za ulazak gledalaca. Tu se mogao kupiti klaker ili semenke, kikiriki, „čibuk“ ili bombone, uglavnom one zelene „paliguše“. Zidovi su bili izlepljeni plakatima koji su najavljivali dolazeće filmove.

Čovek koji je vodio računa o tome da li je stigao film i da li je Đoko (kasnije je zamenio operatera Mikija i postao poznat po tome „Đoko gasi svetlo“) otišao da preuzme kasete sa filmskom trakom zvao se Brane. Često se dešavalo da se Užičani dobro naštimuju za neki dobar film, a on, kao za inat, ne stigne, jer su negde zbog velikog interesovanja duže zadržali ili ga uputili na pogrešnu adresu. Zato su se mnogi vraćali kući tužni kao da im je nastradao najbolji prijatelj. Brane je pre početka filma rado prolazio salom da proveri da neko ne puši, da ne preskače preko stolica, da li su svi na svojim mestima, ima li duplo izdatih karata i slično. Zato je od Užičana dobio nadimak “Ćuran”. Imao je i važnu dužnost da interveniše ako bi se operatoru Mikiju koji nije izbegavao dobru rakijicu desilo da film počne od kraja, ili projektuje naopačke ili izvan filmskog platna.

Kod kinoaparatera Mikija
Kod kinoaparatera Mikija

Kad se svetla pogase Miki najpre pušta upozorenje da je zabranjeno pušenje, pa onda žurnal u kome su se redovno veličali uspesi u obnovi i izgradnji porušene zemlje i prikazivale posete državnih delegacija Jugoslaviji ili posete drugim državama. U Žurnalu bi prikazivani aktuelni događaji u zemlji i svetu. Kao modne revije, ženidbe, udaje, afere poznatih svetskih ličnosti. Užičani su se sećali žurnala na kojima je prikazivana svadba Zogua, šaha Reze Pahlavija u Teheranu, avanture Edvarda osmog po Jadranu, “njegov sastanak sa gospođom Simpson posle godinu dana”, putešestvije Čembrlena po evropskim metropolama, ulazak Nemaca u Poljsku 1939. godine. Veći broj žurnala je tematski prikazivao španskog fašistiškog predsednika Franka, španski građanski rat… Prikazivan je rat u Kini; “često su prikazivani američki nosači aviona, čudo vojne tehnike, čuvena mornarica”.

Tada su u bioskop mogli ući oni koji su iz nekoga razloga zakasnili. Đaci su mogli gledati samo prestave koje su počinjale najkasnije do 18 sati, jer su imali obavezno „povečerje“ u 20 sati. Posle toga, ko bi bio uhvaćen da gleda film, mogao je izgubiti pravo na dalje školovanje.

Operatoru Miki ljubitelj rakijice, kad „promaši platno“ krene bura negodovanja naročito iz „ciganskih loža“. Njihovo uživanje u filmu u zimske mesece „zaslađivalo“ je i dosta čujno pucketanje iz bioskopske bubnjare. A kad bi se stišavalo, uvek bi se našao neko da priskoči i dometne panjić ili grumen uglja iz sanduka ili samo “tarakne” zadremalo ugljevlje. Ponekad je neko radi lepšeg uživanja donosio i nešto za meze, najčešće komad vruće „panje“ a neko i parče zidarske kobasice koju su delili na ravne časti.

Oni koji nisu imali para ni za najjeftiniju ulaznicu, ponekad bi ušli na izlazna vrata koja bi im otvorio neko ko bi se iz „ciganskih loža“ išunjao u vreme najuzbudljivijih scena, kad je pažnja većine bila prikovana za platno. Drugi su se snalazili na bolji način: obezbeđivali su novac tapkajući karte, realno nije im bilo lako, morali su stajati u redu koji je ponekad bio dugačak i po petnestak metara. U gužvi se guralo i ispadalo iz reda, pa onda „jovo nanovo“. Pravi majstori da brzo dođu do šaltera bili su Trta, Boriša Mandić, Maksa, Žabac, Mića Lucko, Šunja, Vušela, Trapo, Kljaja, Krivi, Mića Moler, Sreten Jabučilo, Dule Šef. Oni su često znali da zakupe i pola sale i odrede svoje cene karata prodajući na „kartu više“. U zgradi u kojoj se nalazi bioskopska sala bila je bašta za prikazivanje filmova u letnjim večerima, sa restoranom gde se spremao najbolji roštilj, igrao preferans, a preko dana slušala dobra muzika. Subotom i nedeljom tu se održavala matinea, uz muziku sa ploča, što je bila preteča diskoteka.

Sala Doma JNA u kojoj je radio i bioskop
Sala Doma JNA u kojoj je radio i bioskop

Sala se olaisala svakog ponedeljka, pa je uvek bila čista, a zavese na prozorima dobro istrešene od prašine i zategnute tako da za vreme prestave ni zračak nije prodirao spolja. Iako je sve to bilo daleko od dobrog, modernog, sala je uvek bila prepuna gledalaca, koji su bili veoma disciplinovani, naročito pazeći na inventar, i o njemu vodili računa kao da je njihov sopstveni. Bilo je to zlatno doba filma, kada su sale bile pune, a na zahtev gledalaca broj prestava povećavan. Najgledaniji su bili ratni i kaubojski filmovi, ali i oni sa ljubavnom tematikom. Za ceo život mnogim mojim sagovornicima kroz decenije, ostali su upamćeni filmovi „Pastir Kostja“, „Čudotvorni mač“, „Krstarica Potemkin“, „Jedan dan života“ kad je cela sala plakala, „Bal na vodi“, „Prohujalo sa vihorom“, „Treći čovek“, „Poštanska kočija“, kao i Hičkokovi filmovi strave. U tim filmovima su te generacije, pa i naše iz pedesete, otkrivali svoje junake iz mašte. Čitale su se knjige Karl Maja, Zen Greja, Džeka Londona, shvatajući da postoji svet gde se živi bez tačkica, bonova, redova i nemaštine. Gvozdena zavesa koja je odvajala od „dekadentnog zapada“ se jedino gledajući filmove mogla odškrinuti i sagledati i ona druga strana života.

Pedesetih godina Užičani su na filmu prvi put videli glumicu golih grudi u švedskom filmu „Ona je igrala samo jedno leto“, sa Ulom Jakobson u glavnoj ulozi, pa ga je užička publika gledala više puta. Da bi izbegli gužve, a doskočili tapkarošima, za one bolje filmove organizovane su preko sindikata prestave za radne kolektive i škole, pa je ponekad bilo i 3-4 projekcije dnevno.

Izgradnjom Trga, sagrađena je u njegovom sklopu i nova, za ono vreme jedna od najmodernijih bioskopskih sala u Srbiji sa velikom binom i platnom za prikazivanje filmova u sinemaskop tehnici. Bio je prijatan doživljaj pogledati film u ovoj novoj prelepoj, udobnoj bioskopskoj sali. Mnoga druženja i prijateljstva, pa i ona „zaveštana“ pred matičarem, započinjala su u ovom užičkom bioskopu „Partizan“. Šezdesetih i sedamdesetih godina smatran je „hramom užičke kulture“, čije smo programe čekali u Gradskoj kavani i njenoj bašti.

A onda nekako se pogodilo da je odlaskom Đoka Kinooparatera prohujalo i zlatno doba užičkog bioskopa. Kao da se stvarno dogodilo da je popularni Đoko Filmadžija stvarno ugasio svetlo u čuvenom bioskopu „Partizan“. Iz tog kulturog mraka kasnije se pojavio neupadljivi omanji osvežen digitalijom bioskop Art, sa istim brojem mesta koliko je nekad imao i onaj prvi ton bioskop Luksor na Donjoj čarčiji, ali u njemu se nije mogla osetiti ona gradska užička duša.

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px