Posleratne užičke godine 1945-1965. (prvi deo)

37

Radio ne radio, svira ti radio

Porodično slušanje radija
Porodično slušanje radija

Može li današnja mladost, pa i mi stariji, zamisliti život u kojem nema televizije, kompjutera, mobilnih i još koječega? Teško. Vratićemo se u ovom pripovedanju u dvadeset posleratnih užičkih godina. Pokušaču na sopstvenim sećanjima i sećanjima Užičana koje sam prikupljao poslednjih 40 godina, kao i uz manje istraživanje da rekonstruišem život Užičana u tih 20 posleratn godina. Učiniću to na neobavezan naćin, kafanskog pripovedanja, u kojima ću ući u one važne sfere života u to vreme nemaštine, siromaštva i napredka Titovog grada koji je u tadašnjoj Jugoslaviji bio u povlašćenom položaju, najpre zbog Užičke republike.

Ipak, od elektronike je nečega bilo. Radio! Nije bilo UKT, ali na srednjim talasima Užičani su slušali mnoštvo evropskih radio stanica. Mlađi su najviše pratili Radio Luxembourg, radio koja je redovno objavljivala najnovije evropske muzičke hitove. Stariji svakog dana u 20 časova radije su slušali Glas Amerike. Moj Deda Vitomir je tu stanicu slušali za vreme (Drugog) svetskog rata kada je to bilo zabranjeno. Tada je Jugoslaviji bio popularan novinar Grga Zlatoper kojega je rado slušala srednja klasa, takozvana “reakcija” u Titovoj Jugoslaviji.

. Grga Zlatoper
. Grga Zlatoper

Zlatoper je bio je dopisnik “Politike” iz Varšave i Rima od 1936. do 40. Tokom i nakon Drugog sv. rata radio na ozbiljnim Radio stanicama u Londonu, Njujorku. Tokom rata je bio sekretar Udruženja jugoslavenskih novinara u Londonu, a nakon rata komentator Glasa Amerike. Za vreme informativne blokade FNR Jugoslavije 1950-ih i tokom Hladnog rata njegovi osvrti i analitički prilozi su bili veoma slušani.

Užičani koji su želeli da budu dobro informisani nakon slušanja Radio Beograda okretali su skalu na Radiju na Glas Amerike da čuju šta Zlatoper o tome kaže: “Ovde Vašington Glas Amerike, govori Grga Zlatoper”… U to vreme nije bilo sumnje da Grga radi za Centralnu obaveštajnu agenciju, pa je to bilo i zakonski zabranjeno, ali se uprkos tome Užičani su ga slušali, posebno kada su se događale velike krize, posebno Kubanske. Sećam se iako sam bio dete, da je neko od starih Užičana rekao: “I onda je Grga Zlatoper pročitao kako je tokom incidenta na granici sa Albanijom nastradao gospodin Petrović, koji je tom prilikom čuvao ovce. Tada sam prvi put čuo da neko ko čuva ovce može se zvati gospodin.”

Lično sam veoma rano počeo da slušam radio. U tadašnjoj Jugoslaviji 1956. godine se dogodila epidemija polia. Ja sam bio jedno od dece koji je dobio polio u obdaništu koje je bilo tada u Popovića dvorištu na Glavnoj ulici na „Lipi“, na raskrsnici preko puta desne zgrade Muzeja. Bio sam 9 meseci u bolnici u Beogradu na oporavku, o meni se brinula moja majka Vera. Tata je dolazio iz Užica svake nedelje da nas obiđe. Jednom nas je iznenadio, doneo nam je mali radio, i posle je sve bilo lakše. Taj mali radio se zvao Šumadija 54, jer je njegova proizvodnja po Filips licenci započeta u Kragujevcu 1954. godine u preduzeću Radio elektro. Tako sam rastao uz Radio Beograd, počev od 7 ujutru uz emisiju „Dobro jutro deco“ i posebnog glumca Miću Tatića i onaj njegov poznati zvižduk kojim je imitirao generacijama poznati cvrkut ptica. Ta emisija još traje sa tom poznatom špicom.

Prvi radio moje porodice, mali radio Šumadija 54
Prvi radio moje porodice, mali radio Šumadija 54

I tako, kada padne mrak, kad se svakodnevnica utiša, meni malom dečačiću tih posleratnih sa kraja pedesetih godina 2o veka, vermena nemaštine, ostalo je sećanje. Kada se porodica iskupi oko rado aparata na trpezariskom stolu posebno mi je ostao u sećanju specifičan glas analitičara Glasa Amerike Grge Zlatopera. Iako većinu toga o čemu je govorio nisam razumeo, shvatio sam da je samo slušanje tih emisija skoro po život opasno, jer je to svakako predstavljalo podržavanje propaganda “stranog neprijatelja”. U svakom trenutku se moglo desiti da neko zalupa na vrata i proglasi domaćina unutrašnjim neprijateljem što je bila karta u jednom pravcu za “Goli otok”.

Dosta kasnije mi je u sećanju ostala priča Đoka Invazije koji je živeo u jednoj kućici, u dvorištu užičke Kosovske ulice. Đoko je bio osvedočeni protivnik tadašnjeg režima, milicija ga je sklanjala iz grada kada je Tito dolazio. Već je imao iskustva sa spavanjem na slami više godina, a povremeno mesec – dva i u užičkom zatvoru. Rado je Invazija slušao Grgu Zlatopera i Glas Amerike uz određene mere sigurnosti. Angažovao bi klince iz komšiluka da se igraju oko kuće žmure ili slične igre i da trče za vreme trajanja emisije, kako bi razotkrili eventualnog špijuna koji je pratio slušaju li Užičani Glas Amerike. Tu su učestvovali klinci iz tog dela Užica zv. “Klisura”. A Đoko Invazija je za to vreme napeto slušao Grgu Zlatopera i zaključivao hoće li ponovno početi rat ili ne. Naravno, tu su bili i njegovi povjerljivi pajtaši, koji su mogli dolaziti slobodno uveče u kuću jer je Đuro bio boemski tip iz stare cenjene Bajnobaštanske porodice, monarhista po opredeljenju. Đoko i njegov Grga Zlatoper nikad nisu bili otkriveni od strane ondašnjih vlasti.

Odmah po oslobođenju Radio Beograd nastavlja rad, a pedesetih godina počinju da se emituju neke od najpoznatijih emisija – “Novosti dana” i “Veselo veče”, koje su bile i najslušanije u Užicu za vreme mog detinjstva sve do pojave televizije tj. repetitora na Zabučju početkom šezdesetih.

Slušanje emisija Radio Beograda je organizovano po osnovnim školama
Slušanje emisija Radio Beograda je organizovano po osnovnim školama

Sećanja Užičana govore da je zabavne muzike pedesetih bilo dosta na Radio Beogradu, ali se nisu mogle čuti originalna izvođenja. Prelomna godina je bila 1948. Do tada su u bioskopima igrali uglavnom ruski filmovi, a na radiju se izvodila ruska muzika Tada je došlo do „prekida” sa Sovjetskim Savezom, pa je na red došla neka druga muzika. Još ne američka, ali je zato postala popularna meksička, talijanska, francuska. Ipak, svaka pesma je morala biti prevedena, pa ju je zatim izvodio neki od popularnih domaćih pevača. Mnogi nisu ni znali da se pesme nisu smele emitovati u originalnom izvođenju, a prevodi su često bili neverovatni. Na primer Popularna meksička pesma “Te quiero mucho, mucho” („Volim te jako, jako“) prepevana je malo drugačije. Mućo je postalo ime neke zgodne meksikanke, a Slavko Perović je za Jugoton pevao “Mučo, mala Mučo”. Iz meksičkog filma “Jedan dan života” celu zemlju je osvojila a Užicu postala kultna tužna pesma “Las Mañanitas” („Jutra“) koju su kod nas nazvali “Mama Huanita”, prema liku iz tog filma. Ta je pesma bila toliko popularna da su je na radiju emitovali po desetak puta u istom danu, pa su je neki i zamrzili. Užički bioskop “Zlatibor” je imao svoju kopiju ovoga filma… Čudni prevodi su se nastavili i kasnije. Popularna pesma “Dambolaja”, koja govori o poznatom jelu s juga Sjedinjenih Američkih Država, prevedena je tako da govori o “Dragoj Džambolaji”, navodnoj djevojci. Ipak, ni to nije bilo tako urnebesno, kao kada su “preveli” meksičku narodnu pjesmu “kukarača”. “Moja draga Kukarača” pevali su na Radio Beogradu, ali možda nisu znali da kukarača na španskom znači – bubašvaba. Kasnije je muzički primat na Radio beogradu preuzela Džez I plesna muzika a zatim i rokenrol.

Za vreme državnih praznika u školama i preduzećima i društvenim domovima često su organizovana zajednička slušanja nekih emisija Radio Beograda. U školama su organizovana grupna slušanja emisija za koje je smatrano da je dobro da ih čuju pioniri, a u preduzećima su slušani govori druga Tita i značajne sednice KPJ.

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px