Поводом јубилеја Радио Ужица

471

Ana Milošević: Što se mene tiče, u radiju još uvek žive mali ljudi. -Il` ih volim ili ne volim. Neki su šarmantni, neki puni sebe, nekima je toliko dosadno, da je i meni uz njih…

Ipak, za mene, lično oni, a ne skupi softver, biraju svaku pesmu. Najčešće uz slaganje muzičkog ukusa idu i druga slaganja (ok, podudarnosti ) i obrnuto.

Kada mi pričaju, ti mali ljudi iz “manjih” stanica, kojima niko ne piše tekst, pa su sami odgovorni i za briljantnost i za blam, odgovorim im u sebi… Kad pogreše, pomislim: “Guraj dalje, ja grešim svaki dan…”

-Kad su hrabri, poturila bih leđa za njih.

-Kad se foliraju i ispucavaju fraze, pomislim: “Možeš ti i bolje…”.

Kad su ljigavi, bude mi žao malog radija, jer ON može bolje…

-Napravljen je da NIKADA NE BUDEŠ SAM: dok voziš, kuvaš, ćutiš, slaviš, patiš, dok misliš da ga i ne čuješ, on ti šapuće

Cane Partibrejker je to, pre 15-ak godina lepo rekao, za Radio Užice: “Radio je super stvar… pojačaš, utišaš, promeniš stanicu…”

Zapravo… Jedan radio, ovih dana tiho slavi svoj 50. rođendan, i to baš onaj zahvaljujući kome sam sa nepunih 16 godina postala “mali čovek iz radija”. Maaalko je stariji od mene , a opet je kao dete koje te svakog dana prerasta. Mangup koji se osamostalio i tek hvata zalet. Greh ga je sputavati…

Predrag Kovačević: – Lajkovao sam ovu Tvoju zanimljivu i lepu fotografiju i voleo bih da mi dozvoliš da je koristim za neku od mojih užičanstvenih priča.

Povremeno pustim Radio Užice da proverim da li se nešto promenilo i da li na programu ima nešto što bi me zainteresovalo da dok pišem u pozadini slušam dragu radio stanicu… Ali već par godina zaista nema ništa što bi me zainteresovalo ili da čujem nešto što već ne znam da se dogodilo u gradu.

Da kažem i to kako bih da sam ja “netko” uredio program Radio Užica. Jednostavno to bi bio radio koji bi iskoristio današnju tehnologiju i direktno dnevno prenosio ritam grada. Bio na svim značajnim mestima u gradu gde se okupljaju Užičani, gde bi oni najviše komentarisali život… Reporteri bi bili i u taksijima, prodavnicama na svim javnim mestima koji bi dali priliku Užičanima da se njihovo mišljenje čuje u javnosti o svemu i svačemu. I mladi i stari i osnovci, srednjoškolci, stari i ostali,sladoledžije, što rekao Bora pekar, lekar, apotekar, kovač. trovač….

To bi bio radio pun malih ljudi Užičana koje bi sa interesovanjem slušali Užičani. Muzika bi bila zastupljena u programu sa najviše 50 posto kao popuna programa između priloga koji stižu iz grada svakodnevno. Zaposlio bih profesionalnog muzičkog urednika, a ne da svi zaposleni puštaju beskrajne dosadne muzičke liste koje i Radio Užice svrstavaju u jednu od milion muzičkih radio stanica do koji svako može da dopre…

Kad bi ja bio “netko”, Radio Užice bi bilo zaista užički bubnjar sa raskrsnice, koristan, a ne zabavan najbrži medij… I zaista 50 godina je baš veliki razlog da se Radio Užice vrati namenski Užičanima i obeleži svoju teritoriju kao neki veliki mačor svuda u gradu gde može javno da se sluša radio, a gde se sluša sada muzika… kao nekada u BG Studio B ili 202-ojka koje su davli I daju prstonici posebnu boju…

Eeee da sam ja “netko” i da nisam omatorio pa da vas otkupim, uredim, da besplatno pravim scenario za neke užičanstvene radio emisije… A ja sada i ne znam gde se nalazi redakcija i studio Radio Užica, nažalost. U svakom slučaju lepo se provedite , i ja ću popiti pićence… Radio Užice, na kome sam i ja neko vreme vodio emisiju i kasnije kroz ceo život mi je ostalo u najlepšem sećanju. Uostalom od mladih koji su započeli na Radio Užicu sam napravio TV 5 Užice koja je dosta vremena smatrana za jednu od najboljih lokalnih TV stanica u Srbiji. Veliki pozdrav uz čestitku tebi Ana i ostalima koji danas prestavljate užički radio.