Da se bavim istraživanjem o bagetu-francuskom hlebu, navela me drugarica iz gimnazije Dušica dok smo pregledali njene fototografije. Dušica je u ranom detinjstvu sa roditeljima živela u Parizu gde je i snimljena prva fotografije početkom šezdesetih godina 20. veka. Tako me navela da istražim mnogo toga o francskom hlebu koji je meni od svih vrsta hleba koja se prodaju u užičkim prodavnicama kao ljubitelju više korice od sredine hleba, omiljen.
Baget se u Gudurićevim prodavnicama pojavio u februaru 1977. godine. Mi Srbi smo odkako znam za sebe voleli Francusku i Francuze, Naročitoto francuske filmove sa Brižit Bardo ili Alen Delonom… Šta bi moglo biti više francusko od bageta? Ova vekna hleba je dugo bila simbol Francuske uz beretke, vino i sir, a tradicionalni recept za baget je čak i zaštićen od strane države. Dušica kaže da Francuzi koji šetaju ulicama bilo kog grada ili sela sa bagetom ispod ruke mogli videti u bilo koje doba dana i šezdesetih kada je ona živela u Parizu ali isto tako i dan danas.
Najverovatnije i pre sto godina situacija sa Francuzima koji su šetali ulicama sa bagetima bila je potpuno ista. Osim što je veličina hleba mogla biti veća. Francuska reč baguette bukvalno se prevodi kao “zagonetka, štap ili štapić”. Ime se odnosi na neobičan oblik francuskog hleba – to je duga izdužena kifla. Bageti u Francuskoj dolaze u svim veličinama: od sitnih kiflica od šest centimetara do pravih divova dužine više od 60 centimetara. A ponekad bagete dostižu i metar.
Uprkos činjenici da su Francuzi puni tradicionalnih vrsta hleba, baget je postao pravi simbol Pariza i Francuske u celini. Međutim, njegova priča je pokrenuta ne tako davno, a ovde je priča drugačija: moguće je da je baget star oko sto godina, a možda i svih dvesta. Postoji nekoliko verzija porekla ovog tradicionalnog hleba. Jedan od najčešćih je vezan za zakon iz 1920-ih: tada je zemlji zabranjen rad noću, a morali su da se otvore ne ranije od četiri ujutro. Ali pošto je za pripremu većine vrsta hleba bilo potrebno mnogo vremena, Francuzi su odlučili da ubrzaju proces kuvanja i izmislili su novi recept za početak rada u novom režimu.
Ovo je šarm francuskih bageta: peku se dovoljno brzo. Upravo zbog brzine pravljenja hleba ubrzo su počeli da se prodaju u svim pekarama. Druga verzija kaže da su se bageti pojavili tokom izgradnje metroa, a uzgred, većina istoričara je sklona ovoj legendi. Činjenica je da su metro gradili radnici iz različitih regiona, a među njima je često dolazilo do sukoba. U to vreme u Francuskoj su se uglavnom prodavale velike vekne hleba, ovalne ili okrugle, pa ih nije bilo baš zgodno jesti bez noževa. Zato su svi graditelji sa sobom imali noževe, što je zabrinulo gradsku upravu: okršaji između radnika mogli su loše da se završe. Zato je pekarama naređeno da peku hleb različitih oblika: dug, duguljast i tanak, koji se može lako slomiti bez upotrebe noža. U stvari, ovo je pomoglo da se zabrani nošenje noževa sa sobom u tunele metroa. Inače, i dalje je uobičajeno jesti francuski hleb na ovaj način: nije isečen, ali je slomljen. Ali legende o “bagetu” se tu nisu završile.
Druga verzija se odnosi na vreme Napoleonovih ratova. Prema njenim rečima, bageti su izmišljeni da bi vojnici mogli da nose hleb u džepovima ili pantalonama. Krupni okrugli hleb nije bio pogodan. Ali ova verzija je ipak najmanje blizu istini, jer bi u ovom slučaju hrskavo pecivo do kraja dana moglo da se pretvori u hlebnu kašu, a u ratnim uslovima bili su potrebni sasvim drugačiji recepti i jela koja bi imala dug rok trajanja. Baget se obično jede prvog dana.
Poslednja legenda, koja takođe ima pravo na život, kaže da baget uopšte nije francuski izum, već … austrijski! Francuski prinčevi koji su posetili Beč bili su zadivljeni ukusom lokalnog hleba, i toliko su ga hvalili da je austrijski pekar odlučio da se preseli u Pariz. U Parizu je bio Boulangerie viennoise – Bečka pekara, a jedani hleb koji se tu pekao bio je samo baget. Posle prinčeva, vekna se zaljubila u Parižane, a potom i u ostale Francuze. Tako su se uskoro ova ukusna hrskava peciva mogla naći i u najudaljenijim selima.
Inače, bageti su tradicionalni ne samo za Francusku, već i za neke zemlje Afrike, kao u Vijietnamu i Kambodži. Naravno, to se objašnjava vrlo jednostavno: prošlost ovih zemalja je usko povezana sa Francuskom, jer su bile francuske kolonije. U Vijetnamu, na primer, ovaj hleb se zove ban mi, čak je i dao ime popularnoj uličnoj hrani. Bele hrskave vekne ovde nisu manje popularne nego u Francuskoj, a neki pekari ih čine zaista ogromnim – viće od ovih na Dušicinim fotografijama. Danas se baget pokušava uvrstiti na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Francuske uz planinarenje, pravljenje sira i nekih vrsta plesova. Ljubav prema bagetu proširila se po celom svetu pa tako i u našem Užicu.
U februara 1977. pekari Gudurića su nabavili novu etažnu peć za proizvodnju peciva za koju su dali milion i trista pedeset hiljada dinara. Dotadašnja peciva: masne pogačice, pekmezlije, đevreci, slane i slatke kifle, veknice, pogače i lepinje bile su poprilično ukusnije nego do tada. Pojavila su se i dva nova proizvoda: cipovke hlebčići od pola kilograma za koje su užičani tvrdili “da su slađi od šećera. Drugi novi proizvod bio je do tada Užicu neviđeni “Francuski hleb” težine takođe pola kilograma dužine 60 santimetara, odmah je osvojio one koji više vole koricu nego sredinu hleba. Na ulicama Užica počeli su da se viđaju klinci sa francuskim hlebom bagetom pod miškom, obavezno načetim
