Te 1950. godine sevojničko polje bi uznemirio povremeno voz zvani „ćira“ sve dok nisu započeti radovi na izgradnji Valjaobice bakra. Radove je započela Zlatiborka omladinska radna brigada. Mnogima od tih madih koji su se iskupili većinom iz najnedostupnijih zlatiborskih sela užičkoga kraja purnjavi ćira bio je čudo. Gotovo čitava brigada za trenutak prekida posao i prati pogledima to za njih čudo što ispušta kolutove dima, koje su prvi put videli kada su došlji u Sevojno da grade Kombinat obojene metalurgije, kako se u planovima izgradnje obeležavala buduća fabrika. Od njih oko osamnest hiljada, koliko je u dve godine radne akcije učestvovalo na izgradnji, Zlatiborci su imali čast da započnu radove i zvrše pripreme za dolazak novih graditelja. Njihova zastava prva se zavijorila u sevojničkoj kotlini. Bilo je to, kako su hroničari zabeležili 12. Maja 1950. I ne samo da su prvi udarili krampovima u tu ledinu u Sevojni, nego su stekli i zvanje jedne od najboljih brigada na ovoj dvogodišnjoj radnoj akciji. Proglašavana je šest puta redovno udarnom i jednom vanredno, posle svake radne dekade.
Na početku je sve bilo mnogo teško. Zbog zaostajanja u izvršenju planiranih radova rukovodstvo akcije tražilo je od Čajetinaca da pošalju iskusnijeg čoveka za komandanta. Oni su se opredelili za Jeremiju Jermića rođenog 1925. U Rudinama, koji je učestvovao na 12 dobrovoljnih radnih akcija, najčešće kao komandant. On je odbijao da ode, navodeći kao razlog i to da očekuje i rođenje svoga prvog deteta. Odgovor nadležnih je bio jači: „Znaš li ti od kakve će važnosti biti taj objekat za naš kraj?“
Prvo što je uradio postrojio je brigadire po veličini i one slabije i mlađe poslao kućama. Morao je tako, jer se prijavilo njih 400, mlađih od 18 godina. I onda im je posao krenuo, posle svake dekade sa prvom su nosili naziv najbolje brigade. U štabu zlatiborske omladinske radne brigade uz Jermića bili su: Zamenik komandanta Manojlo Stamatović iz Sirogojna sekretar Milun Ivanović iz Krive Reke, kulturno prosvetni referent Branislav Stojanović iz Alinog potoka, sanitetski referent Dušanka Žunić iz Ljubiša, jedina od lepšeg pola u brigadi među 270 muškaraca, i intendant Raco Mićić iz Rožanstva. Na takmičenjima tokom rada najbolji pojedinac je bio Čedo Marijanović iz Dobroselice, dok je najbolja njihova četa bila u radnim takmičenjima za komandira imala Perišu Smiljanića iz Rožanstva.
Sa nekadašnjim prekaljenim akcijašem Jermijom Jermićem razgovaro sam, na početku 21. veka. Tada je bio penzioner u Čajetini, gde je više godina pre toga bio sekretar opštine. Sećao se da je smeštaj i ishrana na početku radne kacije u Sevojnu bili veoma loši. Kuvari bez iskustva i bez kuhinjskog inventara , a kuhinja i trpezarija na ledini, spavaonica sa slamaricama u sali sevojničkog Zadružnog doma. Iako nije bilo dovoljno sapuna ni drugih srestava za održavanje lične higijene, ipak je, zahvaljujući tome što je Đetinja u to vreme bila čista i bistra kao suza, sve je proteklo bez većih problema. Bilo je dosta onih koji su nastojali da im ostane kolko bilo kose na glave, mada su svi morali u stroju biti ošišani na nularicu. Nije to bilo za dušu najteže. Malo ko se osećao lagodno dok je mlada tek klasjem nalivena pšenica, jedrih stabljika do grla odraslom čoveku padala u otkosima na mestu određenom za gradilište. Takva roda Zlatiborci nikada nisu videli. Zato su u većini ovakvu u nevreme žetvu doživljavali kao veliku greotu. Čak su, u strahopoštovanju izbegavali, kad god su mogli, da je ne nagaze, kao da je najveća svetinja. Nije im bilo lako da ljudima koji su zapomagali, bogoradili i kleli, ruše porodične kuće. Bilo ih je pet-šest, sećao se komandant, na tom ataru. Pokušavali su noću, ali je uvek poneko od čeljadi budno stražario. Milicija se u to vrme nije smela mešati. Ipak su Sevojničane nadmudrili, počeli su skidati cerep i otkrivali kuće po danu, kad su ukućani uglavnom bili na njivi u polju.
Ti prvi brigadiri Zlatiborci nisu imali brigadirska odela ni cokula, radili su onome u čemu je ko došao. Najteže je bilo za obuću, neki su radili i bosi. Kasnije su im sašivena brigadirska odela. Ali većina ih nije oblačila, čuvala ih je da se u novim vrate kućama na Zlatibor. Kad je postrojena brigada za svečanost ispraćaja, svi su bili kao da su ih tek obukli, takvi su se vratili u Čajetinu kao da nisu bili na dvomesečnom napornom i udarničkom radu.
U Sevojnu su svi sa gradilišta, i mnogi Sevojničani, došli da ih isprate. Bilo je zagrljaja, suza rastanka, bratskih pozdrava. Glavni inžinjer Juraj Drizo odao im je priznanje, rečima: „Doviđenja mili Zlatiborci!“. Ali nekim čudnim sticajem okolnosti, gotovo niko od pripadnika ove brigae nije kročio u završenu Valjaonicu u njenoj radničkoj bluzi ili mantilu. U nekadašnjem gigantu obojene metalurgije za njih kao da nije bilo mesta, sećao se Jeremija Jermić. Za svoj rad na izgradnji Valjaonice bakra dobio je medalju rada.
Milovan Cicvarić: Podseća me na priču moje majke Dobrile Smiljanić koja je kao omladinka iz svog sela Ravni odvela 32 omladinca i sedam omladinki seoskih devojaka na radnu akciju , izgradnju pruge Niksic – Titograd . Kako su se skupili u Sokolani njih 360 , pocepani i polubosi i vozom krenuli prema Sarajevu . Kad su stigli u Niksic dobili su engleske uniforne i kad su ih obukli nisi ih mogao poznati. Po povratku iz brigade u Sokolani su pitani šta ko voli da radi ? i Svi su upućeni na kurseve i obuku za posao , samo se nekoliko njih vratilo u selo . Kada su kasnije kritikovali napustanje sela ona je govorila : Kako bi po 3-5 brace mogla ostati na dva – tri hektara zemlje
