Užičani i najvrednija srpska relikvija

16
Originalno Miroslavljevo jevanđelje
Originalno Miroslavljevo jevanđelje

Miroslavljevo jevanđelje je i po ktitoru, i po mestu nastanka, i po jeziku , i po pismu, spomenik, jedan od najznačajnijih spomenika naše kulture. Rađeno za crkvu Svetog Petra na Limu, čiji je ktitor takođe bio knez Miroslav, rođeni brat Stefana Nemanje, osnivača nezavisne srpske (raške) države. Područje Lima tada je ulazilo u sastav srpske (raške) države. Neki su tvrdili da je Miroslav bio bogumil. Takvih dokaza nema ni u samom Miroslavljevom jevandjelju. Ono svojim sadržajem i formom upravo ukazuje na Miroslavljevo pravoslavno ispovedanje vere. Možda su optužbe za bogumilstvo i bile jedan od povoda za naručivanje ovakvog jevanđelja, ko će ga znati… Sigurno je da je Miroslavljevo jevanđelje je najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske odnosno srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka. Unesko ga je 2005. godine uvrstio u svoju biblioteku „Pamćenje sveta“ čime je postao deo 120 najvrednijih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija.

Rukopis se do 1896. nalazio u Hilandaru, kada je poklonjen kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete Atosu, lično ga je uručio češki monah i jedan od tada najučenijih ljudi u manastiru Sava Hilandarac. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan list, strma 166 koji je ukradna na Hilandaru do skora u narodnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Godine1845/46. manastir Hilandar posetila ruska duhovna misija na čelu sa arhiepiskopom i naučnikom Porfirijem Uspenskim. Fasciniran izgledom Miroslavljevog jevanđelja, Uspenski je isekao 166. list i odneo ga sa sobom. Na ovom listu nalaze se “čtenija za 7. (20) januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, ukrašena inicijalom sa likom Vavilonske bludnice – metaforom za zlu Irodijadu, ženu cara Iroda, koja od muža zahteva glavu Svetog Jovana”. List se od 1846. do 1883. godine nalazio u Kijevu, a nakon toga prenet je u Imperatorsku javnu biblioteku.

. Ljubomir Stojanović
. Ljubomir Stojanović

Zaslužni Užićanin Ljubomir Stojanović, svojevremeno vodeći stručnjak za staroslovenski jezik i književnost, posetio je 1891. godine Hilandar. Cilj njegove posete bio je proučavanje Miroslavljevog jevanđelja. Uprkos ometanjima bugarskih monaha, profesor Stojanović je uspeo da dođe do Jevanđelja, da ga delimično prouči i napravi prve ispise. Užičanin Stojanović je bio prvi koji je naučno istražio Miroslavljevo jevanđelje.

Prateći put cara Dušana, na Vaskrs 1896. godine, Hilandar posećuje kralj Aleksandar Obrenović u nameri da obiđe manastir i pokloni se njegovim svetinjama. Kralj je želeo da otplati dugove manastira i tako ga vrati pod srpski suverenitet. U znak zahvalnosti, kralj je od hilandarskih monaha dobio na poklon njihova dva najvrednija pisana dokumenta: Osnivačku povelju manastira Hilandara, koju je izdao Stefan Nemanja (Sveti Simeon), i Miroslavljevo jevanđelje.

Rukopisi su pod budnim okom kralja i njegove pratnje stigli u Beograd. Dva dana pošto je kralj napustio Hilandar, u manastir je stigao tajanstveni čovek iz Sankt Peterburga sa ogromnom količinom novca u nameri da otkupi Miroslavljevo jevanđelje, po bilo kojoj ceni.

Iste godine profesor Stojanović, po nalogu kralja Aleksandra, odnosi Miroslavljevo Jevanđelje u Beč da bi se tamo izradilo fototipsko izdanje. Knjiga je raskoričena, fotografisana i u tiražu od 300 primeraka štampana u Carskoj i kraljevskoj štampariji. Zbog nedostatka novca, Ljubomir Stojanović je odlučio da važnije strane štampa u punom koloru i svaku na zasebnoj strani, a manje važne u crnoj i crvenoj boji i to po dve na jednoj strani. Godine 1897.

Ljubomir Stojanović se vratio u Beograd i kralju predao original Miroslavljevog jevanđelja i sve primerke fototipskog izdanja. Jedan primerak je predat manastiru Hilandaru, a ostale je kralj delio državnicima, diplomatama, institucijama i naučnicima.

U Majskom prevratu, u noći 28. na 29. maj 1903. kralja Aleksandra i njegovu suprugu Dragu Mašin ubila je grupa oficira zaverenika. Te noći iz dvorskog sefa nestalo je Miroslavljevo jevanđelje. Narednih 11 godina nije se znalo gde se ono nalazilo. Srpska štampa se pomno bavila ovom krađom i potragom za najvrednijom srpskom relikvijom.

Dobrosav Ružić
Dobrosav Ružić

Dobroslav Ružić (1854–1918) rođen je u Čačku, a studirao je u Jeni, Lajpcigu, Minhenu. U Užice je došao za profesora u užičkoj gimnaziji, nastojao je da evropskim znanjima prosvetli zaostalu Srbiju. Predavao je i na Višoj ženskoj školi u Beogradu, stvorio više od 200 književnih i stručnih jedinica. Bio je prijatelj kralja Petra Prvog: senator, državni savetnik, dvorski bibliotekar, ministar prosvete, predsednik odbora za izgradnju kraljeve zadužbine na Oplencu gde je 1912. kralju Petru uručio ključeve ove crkve.

Dobroslav Ružić u vihoru Prvog svetskog rata kao senator i dvorski bibliotekar spasao najstariji spomenik srpske pismenosti Miroslavljevo jevanđelje. Austrougari su s jeseni 1915. godine nadirali, a kralj i vlada se povlačili s dvorskom arhivom i drugim vrednostima. Ružić je tada, o čemu je u knjizi „Kraljev bibliotekar” pisao Užičanin Slobodan Radović, dobio zadatak od kralja Petra da pregleda drveni sanduk pun spisa, ponet iz dvora. Niko nije slutio da bi najstarija srpska knjiga mogla biti u tom sanduku, budući da se duže od decenije po Majskom prevratu u Srbiji nagađalo gde se nalazi dragoceni rukopis.

Pred Ružićem se u Kruševcu 1915. našao taj dvorski sanduk, a u rukopisu za koji je u prvom pregledu smatrao da je obično jevanđelje pisano za bogoslužbene potrebe u vreme kneza Miloša, prepoznao je, na svoje veliko iznenađenje, ornamente pisara Grigorija Dijaka i inicijale jevanđelja pisanog i ukrašavanog 1185. godine za humskog kneza Miroslava, Obavestio je Dobroslav o tome prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i predao mu Miroslavljevo jevanđelje novembra ratne 1915. godine. Prestolonaslednik je zadužio za jvanđelje načelnika Levića…

Shvativši o kakvoj se vrednosti radi, načelnik Lević je u prisustvu poslanika zapakovao Miroslavljevo Jevanđelje onako kako se po pravilu pakovao novac. Paket je predat na čuvanje Vladimiru Stevčiću, vršiocu dužnosti glavnog blagajnika. Rečeno mu je da je u pitanju izuzetno vredna stvar i da je čuva „k’o oči u glavi“. Stevčić i njegov zamenik Vasa Stanković nisu se odvajali od paketa i noću su, na smenu, spavali preko njega.

Tako je Državna blagajna, a sa njom i Miroslavljevo jevanđelje, pratila kretanje srpske vlade od Kruševca do Niša, Kraljeva i Raške, a potom je 1915. godine sledila povlačenje srpske vojske. Na putu od Raške, preko Peći, Podgorice, Skadra i San Đovani di Medue do Krfa, došlo je do raznih problema. Deo Blagajne usput je pokraden, ali na svu sreću potom pronađen i vraćen. Brodove na kojima se nalazila Blagajna u San Đovaniju je bombardovao austrijski avion kojim je upravljao srpski pilot. Nijedna bomba nije pogodila cilj.

Na Krfu je pred predsednikom vlade Nikolom Pašićem i u prisustvu Levića, Stevčića, Stankovića, Davidovića i Marinkovića, otpečaćen paket sa Miroslavljevim jevanđeljem i utvrđeno je da je knjiga stigla neoštećena. Miroslavljevo Jevanđelje se neko vreme nalazilo na Krfu, u sefu Državne blagajne, a potom je predato na starateljstvo srpskoj vladi, predsedniku Pašiću i ministru Stojanu Protiću. Po okončanju rata, 1918. godine, relikvija se sa vladom bezbedno vratila u Beograd.

Između dva svetska rata Miroslavljevo Jevanđelje je ostalo u posedu porodice Karađorđević, uprkos odluci Ministarstva prosvete iz 1903. godine da se ono preda na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije. Knez Pavle, koji se u to vreme starao o Miroslavljevom jevanđelju, poklonio ga je 1935. godine sopstvenom muzeju. Tako je u bombardovanju, 6. aprila, 1941. rukopis izbegao sudbinu više stotina srednjovekovnih povelja, rukopisnih knjiga i inkunabula, skoro 50 hiljada kompleta časopisa i novina i oko 350 hiljada knjiga, koje su izgorele u do temelja sravnjenoj zgradi Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu.

Nemci su odmah po ulasku u Beograd počeli da tragaju za Miroslavljevim jevanđeljem kao i za drugim vrednim relikvijama. Međutim, Dvor je još 1940. godine predao Jevanđelje Narodnoj banci Srbije na čuvanje. Početkom rata ono je sklonjeno u filijalu u Užicu. U strahu od Nemaca rukopis je predat igumanu obližnjeg manastira Rača, Platonu Milojeviću, koji ga je zakopao u oltaru. Manastir Rača je od 1941. do 1943. nekoliko puta bio pljačkan i paljen od strane Nemaca i Bugara, ali Miroslavljevo jevanđelje nije ni pronađeno, ni oštećeno. U manastir su dolazili i partizani, misleći da je u njemu sakriveno zlato, ali je iguman uspeo da ih ubedi da zlata nema.

Četnicima, koji su se takođe raspitivali, otkrio je šta je u manastiru sakriveno, ali je na njihovu pismenu naredbu da im preda relikviju, odrično odgovorio. Plašeći se da neko ipak ne ukrade Miroslavljevo Jevanđelje, iguman ga je vratio u užičku filijalu Narodne banke. Upravnik filijale, Vojin Kešeljević, u tajnosti je kroz okupiranu Srbiju 1943. preneo Miroslavljevo jevanđelje do Beograda, gde je sklonjeno u zgradi Narodne banke Srbije. Po jednoj priči, Miroslavljevo Jevanđelje je bilo stavljeno u trezor koji su Nemci već pretresli i opljačkali, a po drugoj, bilo je sakriveno među računovodstvene papire koji im nisu bili interesantni.

Posle oslobođenja Beograda, oktobra 1944. Vojin Kešeljević je otkrio tadašnjem ministru prosvete, Vladislavu Ribnikaru, gde je sakriveno Miroslavljevo jevanđelje. Godine 1945. osnovana je komisija koja je utvrdila stanje rukopisa i predala ga na čuvanje Umetničkom muzeju – današnjem Narodnom muzeju u Beogradu. Tu je Miroslavljevo Jevanđelje je bilo izloženo sve do 1966. u vitrini koja nije imala adekvatne uslove za čuvanje takvog rukopisa. To mu je nanelo više štete nego prethodnih 750 godina. Na predlog dr Vere Radosavljević, Jevanđelje je 1966. izvađeno iz vitrine i sklonjeno u fundus Narodnog muzeja. Od 1985. povremeno je izlagano. Nikola Rodić i Gordana Jovanović objavili su kritičko izdanje Miroslavljevog jevanđelja 1986. godine.

Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja iz 1998.godine, stranica 166.
Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja iz 1998.godine, stranica 166.

Republika Srbija osnovala je 1991. Fond za konzervaciju i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, koje je postalo stalna stavka u državnom budžetu. Uprkos tome, svi izdavači koji su želeli da naprave fototipsko izdanje bili su u tome sprečavani.

Udruženi izdavači, Autorsko-izdavačka zadruga „Dosije“ i Službeni list SRJ, 1993. godine počeli su samoinicijativno, bez korišćenja budžetskih sredstava, sa prikupljanjem materijala za fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Jedni od donatora je bila i TV5 Užice koja je donirala srestva u vrenosti 500 evra 1996. godine. Fototipsko izdanje je štampano u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici, 1998. i predstavlja vernu, savršenu kopiju originala, kako po sadržaju tako i po spoljašnjem izgledu. Štampano je u 300 primeraka, od kojih se neki nalaze u specijalnim kolekcijama najvećih svetskih biblioteka kao što su Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Britanska nacionalna biblioteka, biblioteke Univerziteta Harvard, Prinston, Jejl, itd.

Iste godine (1998), dr Vera Radosavljević izvršila je konzervaciju originala, a povez je restaurirao Radomir Erić, koji je koričio i fototipsko izdanje. Danas se Miroslavljevo jevandjelje čuva u posebnoj komori, u Narodnom muzeju u Beogradu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kada je polagao svoju zakletvu, zakleo se na Miroslavljevom jevanđelju. Vučić je najzaslužiji za vraćanje ukradenog lista Miroslavljevog jevanđelja. Vučić i Potin su se dogovorili. Sporazumom Rusije i Srbije, potpisanim 19. Oktobra 2015. u Beogradu tokom posete ruskog premijera Dmitrija Medvedeva, potvrđeno je vraćanje lista Miroslavljevog jevanđelja iz Rusije, kojoj će zauzvrat biti vraćene slike ruskog umetnika Nikolaja Reriha koje takođe imaju veliki značaj za Ruse.