Возић, који саобраћа кањоном Ђетиње делом некадашње ћирине пруге, омогућио је Луна парк “Обилић”. Овај луна парк је пар деценија омиљена забава Ужичана. Мало сам истраживао да бих одговорио на питање када је први луна парк дошао Ужице, и како је то изгледало.
Први луна парк је стигао у Ужице 1936. године и био је постављен на вашеришту “Табана”, поред истоимене чесме. Рингишпили су привукли највише пажње Ужичана. Велики за одрасле са корпама и мањи дечији, на којима, слушајући “рингишпилску музику”, ужичка деца су могла да јашу лакиране дрвене коње, лавове, лабудове, жирафе, слонове, да возе чамце и аутомобиле који лете.
Исте 1936. године Ужице је посетила чувена “Панорама свјетских догађаја”, смештена под једним правоуглим шатором. У унутрашњости ове платнене “хале” били су поређани мали, као на бродским кабинама, округли прозори, кроз које су Ужичани могли да виде те “најновије” из “ближе повести ухићене” догађаје, пренесене на обојене цртеже, нацртане руком неког непознатог уметника, чије је ликовно стваралаштво достезало до “нивоа” наивне ретуширане “бојадисане” фотографије. Ипак, мора се признати да је најновија сензација “Панораме” била у томе што су се ти “повјесни догађаји”, свакако помоћу специјалних сочива, могла видети тродимензионално, па је тај оптички ефекат код свих гледалаца изазвао право дивљење. А што се тиче саме актуелности ових “новитета” не би се могло рећи да су ишли у корак са временом, јер су, између осталог, приказивали “уморство” надвојводе Фердинанда, пропаст брода “Титаник”, или потписивање Версајског мира. Просто речено, била је то права мала ревија, али, на жалост, прилично обајаћених сензација, с обзиром да смо тада већ били дубоко зашли у четврту деценију двадесетог века.
Међу рингишпилима, који су гостовали на ужичком вашеришту поред чесме “Табана”, највећи је било оних са корпама, а свака вожња “стајала је само један динар”. Док још нису били измишљени они рингишпили које је покретала струја или сопствени бензински мотор, на Табани су се виђали само “модели” који су се окретали уз помоћу коњске или људске снаге. У крову рингишпила, иза сваке кровне кружне греде, о коју су биле обешене корпе, како се на рингишпилу зову седишта, налазио се по један гурач, који би на знак пиштаљком или рогом отпочео да трчи по округлој “писти”, гурајући испред себе велику дрвену греду. “Уживаоци вожње на овим вртешкама могли су, без обзира на прилично јаку музику са вергла, лепо да чују брзи бат тих рингишпилских – живих мотора”. Тако из године у годину, с пролећа или јесни, на простору ужичког вашеришта “Табане”.
Када је прављен Трг, а пијац пресељен на “Табану”, луна паркови, варијетеи и циркуси су добили место на Међају, испред Ћизовине. Вртели су ту рингишпили, разапињане су разне циркуске шатре, иза њихових платнених зидова крила су се многа “чуда двадесетог столећа” која су била ту, такорећи на дохват руке, уколико је у џеповима житеља старог Ужица звецкао “само један динар”.
Сем ових “чудеса” на овом послератном ужичком вашеришту су гостовали и разни рингишпили све до касних осамдесетих година двадесетог века. Тамо где је данас Зелени пијац, када је пресељен ужички отпад доле код моста за Аду, крајем шездесетих, седамдесетих година био је стални луна парк на коме је рингишпил држао познати Максо, друг Аца Дејовића, најпознатијег и најачег Доварјаша.
