Pre nego se pozabavimo kućom uz kafanu “Dva bagrema” i značajnom porodicom prote Gavrila Popovića, da se još malo zanimamo užičkim ukrasom i dan danas, česmom Opančarskog esnafa i zaštitnim znakom sajta Užičanstveno. Zanimljivo je da u prvo vreme, sve dok nije preseljena prema Glavnoj ulici, česma nije imala poznatu lavlju glavu, kao što se vidi na izuzetno vrednoj fotografiji Ilije Lazića iz 1924. godine, koja još mnogo toga govori o Užicu koga nema. Mladen St. Đuričić u svojoj knjižici “Oj Užice…” opisuje ovu česmu: “… prema drugom ćošku s Hotelom “Zlatiborom”, pa uz Staru pijacu (sada Parčić) sa četvrtastom česmom, sa svake strane sa po jednom bakarnom lulom…”
Fotografija česme koja je mogla da se koristi sa sve četiri strane ne postoji. Ali ako se razmisli, može se zaključiti da i ako su postojale, četiri bakarne lule su skinute. Možda u nekoj sušnoj godini, kada je na sve četiri lule voda samo curkala. Kada su ostavili jednu lulu, Užičani su je opet koristili kao i pre suše. Lavlja glava je umesto grube bakarne lule postavljena kada je česma renovirana, tj preseljena. Tada joj je ispravljena i nakrivljena kruna. Sve u svemu sinula je novim sjajem.
Do sada kroz ispričano znamo da se česma opančarskog esnafa sada nalazi na kraju Malog parka, prema Glavnoj ulici. Prvobitno mesto na kom je sagrađena bilo je centar sadašnjeg Malog Parka. Znamo i da je pre Prvog svetskog rata ovde bila pijaca na kaldrmisanom prostoru, a na njegovoj sredini, više prema današnjem Hotelu “Palas”, nalazila se ova užička znamenitost. Kada je oko 1921. uređen Parčić, česma nije pomerana. Nije zapisan datum kada je česma preneta na ivicu parka prema glavnoj ulici. Znamo da na njoj piše:
Iznad istoka vode stoji uklesano:
OPANČARSKI ESNAF
a između tih reči je takođe u kamenu uklesan opanak.
Sa desne strane:
SVOJOJ OPŠTINI
a na strani suprotnoj od istoka:
UŽICE
i na kraju, na levoj strani česme, gledano od mesta na kom ističe voda, godina:
1896
Kao što se vidi na ovoj Lazićevoj fotografiji punoj atmosfere starog Užica, ograda oko “Parčića” napravljena je u kombinaciji ukrasnih betonskih stubova, povezanih s metalnim cevima. Esnafska česma je, najverovatnije posle 1935, uokvirena u ogradu Maloga parka. Tu je u takvom izgledu ostala sve do 1961, kada je preseljena na prostor novog Trga, ispred Graske kavane. Odatle je opet 1983. vraćena na mesto gde se i danas nalazi. Sve to sada znamo, ali šta do sada ne znamo? Ne znamo ko je napravio ovu užičku znamenitost. Ja lično mislim, podstaknut pričom Avramovića s “Carine”, da je i ovu česmu izradio ili učestvovao u njenoj izradi Dimitrije Č. Avramović – Čikiriz, što na turskom i znači kamenorezac. Užička porodica Čikiriza Avramovića, tj. sin Dimitrijev Petar i unuk Dragiša Lale Čikriz, poznati užički boem, sa svojim najuspešnijim učenikom Mijom Matijevićem, razvili su veliku proizvodnju čuvenih zvona, po kojoj će Čikirizi biti poznati u Srbiji sve do kraja šezdesetih, dok će “Mijo Livac” s Rakiskog raditi najbolja zvona sve do osamdesetih godina 20. veka. Za mene lično, Mijo Livac s Rakijskog je značajan što će se oženiti Milunkom, koja je radila u Tkačnici i sa njom imati kćeri Zoricu i Ljubinku. Ja ću se oženiti s Ljubinkom sa kojom imam kćer Mariju. No, vratimo se česmi.
Radeći i na ovoj česmi Opančarskog esnafa za drugog ugovarača, Dimitrije Čikiriz je zakasnio da napravi onu koju je zvanično ugovorio, za koju je uzeo kauciju od dva napoleona na “Novoj pijaci”, tj. česmu na “Žitnom pijacu” Trgovačke omladine. Šta se ustvari događalo “ispod žita”? Dimitrije Avramović Čikiriz i njegov glavni konkurent na licitacijama za česme su se dogovorili da ih rade zajedno ma kako na licitacijama bude. Tako Čikriz kasni sa izradom druge česme, koju je morao da završi do 17. avgusta ali, posle više od mesec i po dana, javlja pismom Trgovačko zanatlijskoj omladini pismom: “Čas’ mi je vas izvestiti da sam danas svršio potpuno česmu na novoj pijaci…” Pismo je napisano sedmog oktobra 1896. Potomci Dimitrija Č. Čikiriza i danas žive na užičkoj Carini. Dimitrijev sin Petar Čikiriz, najpoznatiji užički livac, će izumeti jednu užičku posebnost “šlicuge”. Šlicuge će opet biti osnova za nastanak užičkih bobova, ligura, potkovanica, ali o tome nekom drugom prilikom. Da li je Dimitrije Čikiriz imao udela i u gradnji prve esnafske česme, ni potomcima nije bilo poznato, ali sumnja postoji.
Opančarsku česmu su Užičani znali i kao Česmu na Staroj pijaci. U ovoj 1896. u Užicu su izgrađene tri esnafske česme: Mehansko-pekarskog esnafa na Rakijskoj pijaci, Česma Opančarskog esnafa na Staroj pijaci i Česma Trgovinsko-zanatliskog esnafa na Novoj Pijaci gde je danas Trg koja se danas nalazi na malom skveru na Slanuši… Za gradnju ove tri varoške užičke česme te 1896. moglo bi se reći da je to i prvi užički vodovod koji je bio na upotrebi svim građanima.
Toliko o prvom užičkom vodovodu. Da se vratimo zgradama i ljudima iz centra gospodskog Užica koga više nema. Kao što se vidi na ovoj fotografiji iz vremena austrougarske okupacije, vremena Prvog sv. rata kada je trećina Užičana pomrla ili poginula na bojištu uz kafanu “Dva bagrena” je jedna lepa povelika zgrada. To je kuća prote Gavrila Popovića, jednog od najznačajnijih ljudi iz Užičkog kraja u drugoj polovini 19. veka. On je imao brata Aleksu Alju Popovića, koji je opet bio jedan od najznačajnijih ljudi u Užicu i kasnije. Ko je ovo fotografisao ne znam, ali sumnjam da je to isti Austrijanac koji je fotografisao sve fotografije iz ovoga (ne)vremena. U pozadini je Saborna crkva, desno Gimnazija, gde će se ispod “novih” fotografija usmeriti naša priča o centru gospodskog Užica. I ova fotografija je posebna priča o životu iz okupiranog Užica… Volovska zaprega se kreće duž širine pruge koju su Austrijanci postavili da bi prevozili tešku artiljeriju kao komunikaciju “Terazije” – Sarića Osoje. Vidi se i Parčić zvani “Crkveni park”, koji je uredio Rista Tešić ispred Crkve, i u njemu je česma. Iako je ne vidimo znamo za nju. Podigao je u čast prote Gavrila mlađi “Aljo Protin”. Ali, to je nova pričica uz neku od sledećih fotografija.
Ovo je fotografija iz drugog ugla, desno Kuća prote Gavrila, levo Gimnazija, jedina prekostala. Dole u dnu Janjića kafana kasnije poznata kao hotel “Zlatibor”. Do nje ulaz u drvenu arenu, tada K.U.K bioskop za austrougarske vojnike. I na ovoj fotografiji zaprega s vočićima, kaldrma i par grana jela iz Crkvenog parka. Bila bi idilična atmosfera da je ne kvari pruga, kojom su austrougari prebacivali teške topove s brda na brdo.
Ko su braća Popovići? Rodom su iz Pogleda od Arilja. Gavrilo (1821- Užice 1881), fotografiju mu neću prikazati, ima je u svakoj užičkoj knjizi koja pripoveda o starom Užicu. Duga kosa i velika brada, ali pogled energičan da probija u dušu. Opismenio ga je učitelj Pavle Sojić, a Bogosloviju je završio 1842. Vratio se iz Beograda u Arilje i bio učitelj u prvoj novoosnovanoj školi. Otac mu je bio predsednik opštine u u Arilju. Užički episkop Maksimović ga je zapopopio 1849. Ubrzo je postao protojerej. U Užicu je bio prvi predsednik čuvenog “Čitališta”, jedan od najpismenijih ljudi čijom je zaslugom obnovljena niža gimnazija – realka 1865. Bio je narodni poslanik na Svetoandrejskoj skupštini u Beogradu i preobraženskoj skupštini u Kragujevcu. Mnogo toga važnog je bio popa Gavrilo. Jedna prava važna užička istorijska ličnost. Naravno, to nije sprečilo vladajuće komuniste da sruše njegovu veliku i lepu kuću kada je građena Užička banka, danas Vojvođanska. Tako nema gde da se okači neka ploča koja će da kaže užičanima usput, ponešto o proti Gavrilu.
Njegov brat Aleksa Popović, od milja zvani “Aljo protin” (Pogledi 1844. – Užice 1915.), završio je Pravni fakultet 1867. Konzervativac, poslanik, iskazao se u Javorskom ratu i protivio se novom ratu sa Turcima, koji je mogo koštao Srbiju – materijalno i u ljudskim životima. Bio je sekretar Skupštine Srbije i u dva saziva predsednik Narodne skupštine, kao poslanik Naprednjaka. Za vreme dok je bio predsednik, donesene su najvežnije odluke i zakoni. On je taj koji je proglasio Srbiju za kraljevinu, a kneza Milana za kralja. Zbog političkih igara, nameštaljke za proneveru oko izgradnje železnice, smenjen je sa svih dužnosti, pa čak i krivično gonjen. Ništa mu nije dokazano. Smučila mu se politika, vratio se u Užice i bavio se trgovinom, advokaturom, minimalno politikom kao poslanik varoši Užica. Jedan je od osnivača hiroelektrane na Đetinji i Tkačke radionice, a ime mu je uklesano na mermenoj ploči na prvoj užičkoj centrali. Zadužio je Užice izgradnjom česme ispred Saborne crkve u spomen brata Gavrila. Najviše se trudio da prikupi novac da se izgradi sanatorij na Zlatiboru. Prvi je izgradio turističke objekte u Ribnici. On je štampao prvu razglednicu Ribnice 1906. godine. Napravio je najlepšu kuću u Užicu i imao najbolju čezu, koju su vukli plemeniti arapski konji. Iako je bila u vlasništvu opštine i mogla da bude renovirana gradska znamenitost, užička demokratska vlast je je u prvoj deceniji 21 veka srušila. Nalazila se preko puta nasprem ulaza na pijac, na uglu prema Muzeju. Ne postoji ploča koja će prolaznika podsećati na ovog znamenitog Užičanina, ni na prekostalom ćošku kuće, gde je danas Kadinjačina tekstilna prodavnica.
