Пре него се позабавимо кућом уз кафану “Два багрема” и значајном породицом проте Гаврила Поповића, да се још мало занимамо ужичким украсом и дан данас, чесмом Опанчарског еснафа и заштитним знаком сајта Ужичанствено. Занимљиво је да у прво време, све док није пресељена према Главној улици, чесма није имала познату лављу главу, као што се види на изузетно вредној фотографији Илије Лазића из 1924. године, која још много тога говори о Ужицу кога нема. Младен Ст. Ђуричић у својој књижици “Ој Ужице…” описује ову чесму: “… према другом ћошку с Хотелом “Златибором”, па уз Стару пијацу (сада Парчић) са четвртастом чесмом, са сваке стране са по једном бакарном лулом…”
Фотографија чесме која је могла да се користи са све четири стране не постоји. Али ако се размисли, може се закључити да и ако су постојале, четири бакарне луле су скинуте. Можда у некој сушној години, када је на све четири луле вода само цуркала. Када су оставили једну лулу, Ужичани су је опет користили као и пре суше. Лавља глава је уместо грубе бакарне луле постављена када је чесма реновирана, тј пресељена. Тада јој је исправљена и накривљена круна. Све у свему синула је новим сјајем.
До сада кроз испричано знамо да се чесма опанчарског еснафа сада налази на крају Малог парка, према Главној улици. Првобитно место на ком је саграђена било је центар садашњег Малог Парка. Знамо и да је пре Првог светског рата овде била пијаца на калдрмисаном простору, а на његовој средини, више према данашњем Хотелу “Палас”, налазила се ова ужичка знаменитост. Када је око 1921. уређен Парчић, чесма није померана. Није записан датум када је чесма пренета на ивицу парка према главној улици. Знамо да на њој пише:
Изнад истока воде стоји уклесано:
ОПАНЧАРСКИ ЕСНАФ
а између тих речи је такође у камену уклесан опанак.
Са десне стране:
СВОЈОЈ ОПШТИНИ
а на страни супротној од истока:
УЖИЦЕ
и на крају, на левој страни чесме, гледано од места на ком истиче вода, година:
1896
Као што се види на овој Лазићевој фотографији пуној атмосфере старог Ужица, ограда око “Парчића” направљена је у комбинацији украсних бетонских стубова, повезаних с металним цевима. Еснафска чесма је, највероватније после 1935, уоквирена у ограду Малога парка. Ту је у таквом изгледу остала све до 1961, када је пресељена на простор новог Трга, испред Граске каване. Одатле је опет 1983. враћена на место где се и данас налази. Све то сада знамо, али шта до сада не знамо? Не знамо ко је направио ову ужичку знаменитост. Ја лично мислим, подстакнут причом Аврамовића с “Царине”, да је и ову чесму израдио или учествовао у њеној изради Димитрије Ч. Аврамовић – Чикириз, што на турском и значи каменорезац. Ужичка породица Чикириза Аврамовића, тј. син Димитријев Петар и унук Драгиша Лале Чикриз, познати ужички боем, са својим најуспешнијим учеником Мијом Матијевићем, развили су велику производњу чувених звона, по којој ће Чикиризи бити познати у Србији све до краја шездесетих, док ће “Мијо Ливац” с Ракиског радити најбоља звона све до осамдесетих година 20. века. За мене лично, Мијо Ливац с Ракијског је значајан што ће се оженити Милунком, која је радила у Ткачници и са њом имати кћери Зорицу и Љубинку. Ја ћу се оженити с Љубинком са којом имам кћер Марију. Но, вратимо се чесми.
Радећи и на овој чесми Опанчарског еснафа за другог уговарача, Димитрије Чикириз је закаснио да направи ону коју је званично уговорио, за коју је узео кауцију од два наполеона на “Новој пијаци”, тј. чесму на “Житном пијацу” Трговачке омладине. Шта се уствари догађало “испод жита”? Димитрије Аврамовић Чикириз и његов главни конкурент на лицитацијама за чесме су се договорили да их раде заједно ма како на лицитацијама буде. Тако Чикриз касни са израдом друге чесме, коју је морао да заврши до 17. августа али, после више од месец и по дана, јавља писмом Трговачко занатлијској омладини писмом: “Час’ ми је вас известити да сам данас свршио потпуно чесму на новој пијаци…” Писмо је написано седмог октобра 1896. Потомци Димитрија Ч. Чикириза и данас живе на ужичкој Царини. Димитријев син Петар Чикириз, најпознатији ужички ливац, ће изумети једну ужичку посебност “шлицуге”. Шлицуге ће опет бити основа за настанак ужичких бобова, лигура, поткованица, али о томе неком другом приликом. Да ли је Димитрије Чикириз имао удела и у градњи прве еснафске чесме, ни потомцима није било познато, али сумња постоји.
Опанчарску чесму су Ужичани знали и као Чесму на Старој пијаци. У овој 1896. у Ужицу су изграђене три еснафске чесме: Механско-пекарског еснафа на Ракијској пијаци, Чесма Опанчарског еснафа на Старој пијаци и Чесма Трговинско-занатлиског еснафа на Новој Пијаци где је данас Трг која се данас налази на малом скверу на Слануши… За градњу ове три варошке ужичке чесме те 1896. могло би се рећи да је то и први ужички водовод који је био на употреби свим грађанима.
Толико о првом ужичком водоводу. Да се вратимо зградама и људима из центра господског Ужица кога више нема. Као што се види на овој фотографији из времена аустроугарске окупације, времена Првог св. рата када је трећина Ужичана помрла или погинула на бојишту уз кафану “Два багрена” је једна лепа повелика зграда. То је кућа проте Гаврила Поповића, једног од најзначајнијих људи из Ужичког краја у другој половини 19. века. Он је имао брата Алексу Аљу Поповића, који је опет био један од најзначајнијих људи у Ужицу и касније. Ко је ово фотографисао не знам, али сумњам да је то исти Аустријанац који је фотографисао све фотографије из овога (не)времена. У позадини је Саборна црква, десно Гимназија, где ће се испод “нових” фотографија усмерити наша прича о центру господског Ужица. И ова фотографија је посебна прича о животу из окупираног Ужица… Воловска запрега се креће дуж ширине пруге коју су Аустријанци поставили да би превозили тешку артиљерију као комуникацију “Теразије” – Сарића Oсоје. Види се и Парчић звани “Црквени парк”, који је уредио Риста Тешић испред Цркве, и у њему је чесма. Иако је не видимо знамо за њу. Подигао је у част проте Гаврила млађи “Аљо Протин”. Али, то је нова причица уз неку од следећих фотографија.
Ово је фотографија из другог угла, десно Кућа проте Гаврила, лево Гимназија, једина прекостала. Доле у дну Јањића кафана касније позната као хотел “Златибор”. До ње улаз у дрвену арену, тада К.У.К биоскоп за аустроугарске војнике. И на овој фотографији запрега с вочићима, калдрма и пар грана јела из Црквеног парка. Била би идилична атмосфера да је не квари пруга, којом су аустроугари пребацивали тешке топове с брда на брдо.
Ко су браћа Поповићи? Родом су из Погледа од Ариља. Гаврило (1821- Ужице 1881), фотографију му нећу приказати, има је у свакој ужичкој књизи која приповеда о старом Ужицу. Дуга коса и велика брада, али поглед енергичан да пробија у душу. Описменио га је учитељ Павле Сојић, а Богословију је завршио 1842. Вратио се из Београда у Ариље и био учитељ у првој новооснованој школи. Отац му је био председник општине у у Ариљу. Ужички епископ Максимовић га је запопопио 1849. Убрзо је постао протојереј. У Ужицу је био први председник чувеног “Читалишта”, један од најписменијих људи чијом је заслугом обновљена нижа гимназија – реалка 1865. Био је народни посланик на Светоандрејској скупштини у Београду и преображенској скупштини у Крагујевцу. Много тога важног је био попа Гаврило. Једна права важна ужичка историјска личност. Наравно, то није спречило владајуће комунисте да сруше његову велику и лепу кућу када је грађена Ужичка банка, данас Војвођанска. Тако нема где да се окачи нека плоча која ће да каже ужичанима успут, понешто о проти Гаврилу.
Његов брат Алекса Поповић, од миља звани “Аљо протин” (Погледи 1844. – Ужице 1915.), завршио је Правни факултет 1867. Конзервативац, посланик, исказао се у Јаворском рату и противио се новом рату са Турцима, који је мого коштао Србију – материјално и у људским животима. Био је секретар Скупштине Србије и у два сазива председник Народне скупштине, као посланик Напредњака. За време док је био председник, донесене су највежније одлуке и закони. Он је тај који је прогласио Србију за краљевину, а кнеза Милана за краља. Због политичких игара, намештаљке за проневеру око изградње железнице, смењен је са свих дужности, па чак и кривично гоњен. Ништа му није доказано. Смучила му се политика, вратио се у Ужице и бавио се трговином, адвокатуром, минимално политиком као посланик вароши Ужица. Један је од оснивача хироелектране на Ђетињи и Ткачке радионице, а име му је уклесано на мерменој плочи на првој ужичкој централи. Задужио је Ужице изградњом чесме испред Саборне цркве у спомен брата Гаврила. Највише се трудио да прикупи новац да се изгради санаториј на Златибору. Први је изградио туристичке објекте у Рибници. Он је штампао прву разгледницу Рибнице 1906. године. Направио је најлепшу кућу у Ужицу и имао најбољу чезу, коју су вукли племенити арапски коњи. Иако је била у власништву општине и могла да буде реновирана градска знаменитост, ужичка демократска власт је је у првој деценији 21 века срушила. Налазила се преко пута наспрем улаза на пијац, на углу према Музеју. Не постоји плоча која ће пролазника подсећати на овог знаменитог Ужичанина, ни на прекосталом ћошку куће, где је данас Кадињачина текстилна продавница.
