Prvi požeški lekar

420

Stara Požega – Jasna Lalović Đurić

Te 1869. godine u varoši je zavladala epidemija šarlaha, a odmah potom pojavile su se i velike boginje, škola je zatvorena, i pitanje sreskog lekara ponovo je postalo aktuelno. Nakon višegodišnjih molbi sreske vlasti, ministarstvo je konačno donelo odluku: i Požega će imati lekara.

Adolf Femen bio je prvi požeški lekar. U našu je varoš na lekarsku dužnost došao 13. novembra iste godine, sa mesta sreskog lekara u Trsteniku. Sa godišnjom platom od 500 talira, po brdovitom terenu i hladnom i ružnom vremenu, obilazio je sva sela požeškog sreza. koji je tada brojao preko 13.000 stanovnika.

Frizerski salon Ivka Novakovića
Frizerski salon Ivka Novakovića

Kao jedan od retko obrazovanih ljudi. on je vrlo brzo stekao ugled i poštovanje čaršijana. Uključio se u rad Požeške čitaonice, kako u njenoj upravi, tako i u predavanjima o raznim zdravstvenim temama. Ali sigurno da je u tim govorima bilo malo i politike čim se zamerio jednom opštinskom praktikantu, Mihailu Kostiću, od koga je ubrzo dobio i tužbu za “nesavesno lečenje”. A u tužbi je pisalo da se na Kostićev poziv nije odmah odazvao, jer je po selima lečio stoku!

Bilo kako bilo, sreća je kratko trajala i dugogodišnja potreba za lekarom ubrzo je ponovo postala želja. Iznuren i inače bolešljiv, Femen je vrlo brzo potrošio svoje zdravlje u hladnoj i maglovitoj varošici (koja je, priznaćete, samo za zdrave i jake), i nakon 15 meseci umro. Varoš je opet ostala bez svog lekara i neće ga dobiti dugo. Opet su zavladali tifus, difterija i velike boginje, dolaskom vojnika i venerične bolesti, a okružni fizikus Stefan Trenčini, već u godinama i star, bio je prezauzet problemima u okrugu.

Vlast je ponovo molila i pozivala se na prethodnu odluku ministarstva, ali uzalud. U međuvremenu se pojavio jedan privatni “lekar” bez diplome, Kosta Nikšić, ali je nakon provere kažnjen, a verovatno i proteran iz varoši. Na sreću stanovništva, u nedostatku lekara bilo je bar vidara, “sposobnih u vidanju puščanih rana, nameštanju uganulih i sasvim slomljenih udova tela čovečijeg”, koji su “bolji i iskusniji u pomenutim bolovima sposmoći čoveku i ovog izvidati neželi doktori koji su nauke doktorske slušali.”

A kada su sredinom sedamdesetih godina počele pripreme za Srpsko-turski rat, u požeškoj varošici je otvorena rezervna bolnica. Dolaskom doktora Johana Milera na njeno čelo, problem zdravstvene zaštite stanovništva je samo privremeno rešen. Nastupila su ponovo teška, ratna vremena i pitanje lekara biće odloženo sve do smirivanja situacije i sticanja državne nezavisnosti.