Први пожешки лекар

1065

Стара Пожега – Јасна Лаловић Ђурић

Те 1869. године у вароши је завладала епидемија шарлаха, а одмах потом појавиле су се и велике богиње, школа је затворена, и питање среског лекара поново је постало актуелно. Након вишегодишњих молби среске власти, министарство је коначно донело одлуку: и Пожега ће имати лекара.

Адолф Фемен био је први пожешки лекар. У нашу је варош на лекарску дужност дошао 13. новембра исте године, са места среског лекара у Трстенику. Са годишњом платом од 500 талира, по брдовитом терену и хладном и ружном времену, обилазио је сва села пожешког среза. који је тада бројао преко 13.000 становника.

Фризерски салон Ивка Новаковића
Фризерски салон Ивка Новаковића

Као један од ретко образованих људи. он је врло брзо стекао углед и поштовање чаршијана. Укључио се у рад Пожешке читаонице, како у њеној управи, тако и у предавањима о разним здравственим темама. Али сигурно да је у тим говорима било мало и политике чим се замерио једном општинском практиканту, Михаилу Костићу, од кога је убрзо добио и тужбу за “несавесно лечење”. А у тужби је писало да се на Костићев позив није одмах одазвао, јер је по селима лечио стоку!

Било како било, срећа је кратко трајала и дугогодишња потреба за лекаром убрзо је поново постала жеља. Изнурен и иначе болешљив, Фемен је врло брзо потрошио своје здравље у хладној и магловитој варошици (која је, признаћете, само за здраве и јаке), и након 15 месеци умро. Варош је опет остала без свог лекара и неће га добити дуго. Опет су завладали тифус, дифтерија и велике богиње, доласком војника и венеричне болести, а окружни физикус Стефан Тренчини, већ у годинама и стар, био је презаузет проблемима у округу.

Власт је поново молила и позивала се на претходну одлуку министарства, али узалуд. У међувремену се појавио један приватни “лекар” без дипломе, Коста Никшић, али је након провере кажњен, а вероватно и протеран из вароши. На срећу становништва, у недостатку лекара било је бар видара, “способних у видању пушчаних рана, намештању уганулих и сасвим сломљених удова тела човечијег”, који су “бољи и искуснији у поменутим боловима спосмоћи човеку и овог извидати нежели доктори који су науке докторске слушали.”

А када су средином седамдесетих година почеле припреме за Српско-турски рат, у пожешкој варошици је отворена резервна болница. Доласком доктора Јохана Милера на њено чело, проблем здравствене заштите становништва је само привремено решен. Наступила су поново тешка, ратна времена и питање лекара биће одложено све до смиривања ситуације и стицања државне независности.