Topla priča o užičkim bioskopima sa hladnim The End-om

158

Kroz vreme sakupljanja užičkih sećanja dosta toga se nakupilo sa raznih strana o užičkom bisoskopu. Rešio sam da od svega toga saberem istinito, toplo pripovedanje o toj užičkoj tematici. Dosta vremena je prošlo dok sam proverio prikupljene podatke i na kraju sam bio zadovoljan našom zajedničkom pričom o užičkom bioskopu.

Asta Nelsen, prva popularna filmska glumica u doba nemog filma u Užicu
Asta Nelsen, prva popularna filmska glumica u doba nemog filma u Užicu

Decembra 1895. braća Limijer u Parizu emituju prve filmske zapise. Užice 1907. godine dobija prvi stalni bioskop u Srbiji u velikoj Sali kafane Veljka Lazića. Vlasnik bioskopa, pekar Milisav Nešović, sa bratom Neškom trgovcem, nabavio je kino-aparaturu u Beču. Prvi prikazani film bio je „Dnevnik jedne krojačice“, sa Atom Nilsen, danskom glumicom u glavnoj ulozi. Bila je poznata kao jedna od najvećih evropskih zvezdi nemog filma, odnosno kao jedna od prvih filmskih zvezda uopšte. Posebnu popularnost je uživala u Nemačkoj, gde se za nju koristio jednostavni nadimak Die Asta. Nesklonost Holivudu i zvučnom filmu su doveli do njenog povlačenja 1930 godine. Uz film na prvoj užičkoj filmskoj projekcijije prikazan je i žurnal „Luka u Amsterdamu“.

„Bioskop – pozorište Neška Nešovića i brata“, kako je pisalo na tabli iznad vrata, prestao je sa radom, 1911. Braća Nešović su porodični kinematograf prodali hotelijeru Iliji Grbiću, koji je u dvorištu Janjića kafane sagradio drvenu arenu i nazvao je „Arena Grbić“. Kasnije, Ilija bioskop i arenu seli na „Lipu“, u Popovića kuću i dvorište. Između dva svetska rata u Užicu rade bioskopi „Koloseum“ i „Luksor“, a posle drugog svetskog rata bioskop Doma JNA od 1949. do 1980. i bioskop „Zlatibor“ od 1946. do 1961. godine. A od izgradnje Trga, bioskop „Partizan“ od 1963. do 2007, kada je urađen bioskop „Art“.

U zgradi na spratu, gde se danas nalazi profavnica „Kadinjača“, kino “Luksor” je proveo ratne i dve godine posle rata, a onda je ustupio mesto Narodnom pozorištu. Tu na spratu u ne baš velikoj sali, bile su lože, stolice i klupe. Deca su sedela na podu, ispred platna. Za otmenije goste i u to vreme su bile rezervisane lože. Stariji Užičani su pričali da je jedna od njih bila uvek rezervisana za Henrika Latnera, koji je bio slovenačko nemačkog porkla, instruktora Jedriličarke škole na Zlatiboru. Iz tog vremena ostali su upamćeni filmovi „Pilot Kvaks“, avanturistički sa temom iz španskog gražanskog rata, pa „Sedam godina sreće, sedam godina nesereće“, ljubavna romansa sa hepiendom…

Sačuvani plahat iz bioskopa "Koloseum"
Sačuvani plahat iz bioskopa “Koloseum”

U Užicu je ostao bioskop „Koloseum“, koji su 1926. godine sagradili Borivoje i David, sinovi građevinskog preduzimača Tome Naumovića. Nalazio se pored porodične kuće Naumovića, u Prljovom potoku tj. Ulici Strahinjića bana. Svi članovi porodice Naumović aktivno su radili u Bioskopu, pa je bio poznat i kao Naumovića bioskop. Imao je status stalnog bisoskopa, na programu su bili premijerni filmovi epohe nemoga filma. Prvi prikazan film bio je „Eli Šeik“. Velika bioskopska sala imala je pozornicu za koncerte i pozorišne prestave. U „Koloseumu“ su putovale putujuće pozorišne družine i održavane književne večeri. Narodno pozorište iz Beograda izvelo je 1928. patriotski komad „Vihor“. Iste godine je nastupao Gospodinov član Ljubljanske opere, a 1930. na književnoj večeri članova PEN kluba, svoje radove čitali su: Milan Grol, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Vladimir Velimir Janković, Gustav Krklec i Todor Manojlović. Bioskop Luksor je prestao sa radom 1931. godine, jer se publika preselila u konkurentski „Luksor“, koji je prikazivao tonske filmove. Te 1946, kada je otvoreno Narodno pozorište na mestu bioskopa „Luksor“ u nacionalizovanoj zgradi „Koloseuma“, počeo je sa radom bioskop „Zlatibor“.

Bioskop Zlatibor je bio tu kod stare Robne kuće „Progres“, gde je danas dečije igralište. Nešto kasnije pored njega je izgrađena je letnja bašta. Dobio je novo ime „Partizan“. Sala je bila dosta veća od predhodne, mogla je da primi oko 200 gledalaca. Bila je podeljena na tri dela, sa drvenim stolicama „na sklapanje“. Cene su bile različite, najskuplje je bilo odmah do kabine za projektor, odakle je Miki puštao film, a onda jeftinije u srednjem parteru i najeftinije dva–tri reda ispred platna, zvana „ciganska loža“. Tu se nalazila i furuna „bubnjara“ sa sandukom za drva. S desne strane od platna, gledajući od ulaza, nalazilo se drveno stepenište, kuda su gledaoci izlazili iz sale.

Zgrada i bašta bioskopa "Zlatibor"
Zgrada i bašta bioskopa “Zlatibor”

Ulazilo se uzanim hodnikom uz, takođe drveno stepenište, do jednog omanjeg stajališta gde su oni „vredniji“ sačekivali završetak predhodne predstave ili vreme određeno za ulazak gledalaca. Tu se mogao kupiti klaker ili semenke, kikiriki, „čibuk“ ili bombone, uglavnom one zelene „paliguše“. Zidovi su bili izlepljeni plakatima koji su najavljivali dolazeće filmove. Kasnije su se posetiocima sa zidova osmehivale ondašnje filmske dive, sa nekakvim adresama na koje su pojedini zaljubljenici pisali očekujuči fotose sa obaveznim „Bwat wiahea“ i autogramima.

Na ulazu redovno je bila Milka, majka fudbalera Zorana Krnja, koja je cepala karte, pažljivo vodeći računa da joj neko ne podvali. Koliko su mladi zavideli njoj što može gledati svaki film besplatno i njenom sinu ali najviše kinoaparateru Mikiju. Blago njima, mnogi su pomišljali u sebi ili govorili međusobno. A ipak su joj i podvaljivali. Izvodili su to tako što su karte okretali suprotno, pa je često neki kupon ostajao čitav. A onda bi se nekako doturio onima što su čekali napolju. Dešavalo se da nekoga otkriju. Onda bi „padobranca“ Tetka Milka izvodila iz sale za uveta, a nekad je to činio i lično direktor bioskopa, popularni Brane Jeremić zvani „Ćuran“.

Bašta Zlatibora sa gledalištem i restoranom
Bašta Zlatibora sa gledalištem i restoranom

U to vreme bioskop je bio velika atrakcija, pa su gužve pred blagajnom bile redovna pojava. Brane je vodio računa i o tome da li je stigao film i da li je Đoko (kasnije je zamenio Mikija i postao poznat po tome „Đoko gasi svetlo“) otišao da preuzme kasete sa filmskom trakom. Često se dešavalo da se Užičani dobro naštimuju za neki dobar film, a on, kao za inat, ne stigne, jer su negde zbog velikog interesovanja duže zadržali ili uputili na pogrešnu adresu ili uputili na pogrešnu adresu. Zato su se mnogi vraćali kući tužni kao da im je nastradao najbolji prijatelj. Brane je pre početka filma rado prolazio salom da proveri da neko ne puši, da ne preskače preko stolica, da li su svi na svojim mestima, ima li duplo izdatih karata i slično. A imao je i važnu dužnost da interveniše ako bi se Mikiju desilo da film počne od kraja, ili projektuje naopačke ili izvan filmskog platna.

Kad se svetla pogasem Miki najpre pušta upozorenje da je zabranjeno pušenje, pa onda žurnal u kome su se redovno veličali uspesi u obnovi i izgradnji porušene zemlje i prikazivale posete državnih delegacija Jugoslaviji ili posete drugim državama. Tada su u bioskop mogli ući oni koji su iz nekoga razloga zakasnili. Đaci su mogli gledati samo prestave koje su počinjale najkasnije do 18 sati, jer su imali obavezno „povečerje“ u 20 sati. Posle toga, ko bi bio uhvaćen da gleda film, mogao je izgubiti pravo na dalje školovanje.

Miki je, ne treba kriti, bio ljubitelj „dobre kapljice“, pa mu se zaista često dešavalo da „promaši platno“. Bura negodovanja dizala se naročito iz „ciganskih loža“. Njihovo uživanje u filmu u zimske mesece „zaslađivalo“ je i dosta čujno pucketanje iz bioskopske bubnjare. A kad bi se stišavalo, uvek bi se našao neko da priskoči i dometne panjić ili grumen uglja iz sanduka ili samo tarakne zadremalo ugljevlje. Ponekad je neko radi lepšeg uživanja donosio i nešto za meze, najčešće komad vruće „panje“ a neko i parče zidarske kobasice koju su delili na ravne časti.

Bašta bioskopa Zlatibor prema ulici
Bašta bioskopa Zlatibor prema ulici

Oni joji nisu imali para ni za najjeftiniju ulaznicu, ponekad bi ušli na izlazna vrata koja bi im otvorio neko ko bi se iz „ciganskih loža“ išunjao u vreme najuzbudljivijih scena, kad je pažnja većine bila prikovana za platno. Drugi su se snalazili na bolji način: obezbeđivali su novac tapkajući karte. Oni su, valjda, preteče današnjih dilera. Ali nisu to lako postizali. Morali su stajati u redu koji je ponekad bio dugačak i po desetak metara. U gužvi se guralo i ispadalo iz reda, pa onda „jovo nanovo“. Pravi majstori da brzo dođu do šaltera bili su Trta, Boriša Mandić, Maksa, Žabac, Mića Lucko, Šunja, Vušela, Trapo, Kljaja, Krivi, Mića Moler, Sreten Jabučilo, Dule Šef. Oni su često znali da zakupe i pola sale i odrede svoje cene karata prodajući na „kartu više“. U zgradi u kojoj se nalazi bioskopska sala bila je bašta za prikazivanje filmova u letnjim večerima, sa restoranom gde se spremao najbolji roštilj i igrao preferans, a preko dana slušala dobra muzika. Subotom i nedeljom tu se održavala matinea, uz muziku sa ploča, što je bila preteča diskoteka.

Sala se olaisala svakog ponedeljka, pa je uvek bila čista, a zavese na prozorima dobro istrešene od prašine i zategnute tako da za vreme prestave ni zračak nije prodirao spolja. Iako je sve to bilo daleko od dobrog, modernog, sala je uvek bila prepuna gledalaca, koji su bili veoma disciplinovani, naročito pazeći na inventar, i o njemu vodili računa kao da je njihov sopstveni. Bilo je to zlatno doba filma, kada su sale bile pune, a na zahtev gledalaca broj prestava povećavan. Najgledaniji su bili ratni i kaubojski filmovi, ali i oni sa ljubavnom tematikom. Za ceo život mnogim mojim sagovornicima kroz decenije, ostali su upamćeni filmovi „Pastir Kostja“, „Čudotvorni mač“, „Krstarica Potemkin“, „Jedan dan života“ kad je cela sala plakala, „Bal na vodi“, „Prohujalo sa vihorom“, „Treći čovek“, „Poštanska kočija“, kao i Hičkokovi filmovi strave. U tim filmovima su te generacije, pa i naše iz pedesete, otkrivali svoje junake iz mašte. Čitale su se knjige Karl Maja, Zen Greja, Džeka Londona, shvatajući da postoji svet gde se živi bez tačkica, bonova, redova i nemaštine. Gvozdena zavesa koja je odvajala od „dekadentnog zapada“ se jedino gledajući filmove mogla odškrinuti i sagledati i ona druga strana života.

Bioskopska sala Doma JNA koja je služila i za druge skupove
Bioskopska sala Doma JNA koja je služila i za druge skupove

Pedesetih godina Užičani su na filmu prvi put videli glumicu golih grudi u švedskom filmu „Ona je igrala samo jedno leto“, sa Ulom Jakobson u glavnoj ulozi, pa ga je užička publika gledala više puta. Da bi izbegli gužve, a doskočili tapkarošima, za one bolje filmove organizovane su preko sindikata prestave za radne kolektive i škole, pa je ponekad bilo i 3-4 projekcije dnevno.

Izgradnjom Trga, sagrađena je u njegovom sklopu i nova, za ono vreme jedna od najmodernijih bioskopskih sala u Srbiji sa velikom binom i platnom za prikazivanje filmova u sinemaskop tehnici. Bio je prijatan doživljaj pogledati film u ovoj novoj prelepoj, udobnoj bioskopskoj sali. Mnoga druženja i prijateljstva, pa i ona „zaveštana“ pred matičarem, započinjala su u ovom užičkom bioskopu „Partizan“, koji je šezdesetih i sedamdesetih godina smatran „hramom užičke kulture“. Ali svemu prođe vreme. Zbog naglog razvoja televizije, video tehnike i drugih mogućnosti za zabavu i ova sala počela se prazniti. Zbog smanjenog broja gledalaca prestave su bile sve neredovnije, često su i odkazivane. U međuvremenu inventar je upropašćen i ovaj objekt, kojim su se Užičani ponosili, potpuno je izgubio prvobitni izgled i namenu. Dosta puta je pokušano da povrati svoju nekadašnju slavu, ali ti pokušaji bili si bezuspešni.

Nekoliko sačuvanih bioskopskih sedišta sa balkona Bisoskopa Doma JNA
Nekoliko sačuvanih bioskopskih sedišta sa balkona Bisoskopa Doma JNA

A onda polovinom devedesetih godina 20. veka pristiglo je neko novo nakaradno vreme, bioskop „Partizan“ je polako odumirao, a u Užicu kao da niko za to nije mario. Moj utisak je bio da se to smišljeno događa, da bi se tu napravio tržni centar i da bi se neki domogli poslovnog prostora na Trgu… Devedesetih godina ono što ni u snovima nije bilo moguće, bilo je moguće…

Nekako se pogodilo da je odlaskom Đoka Kinooparatera prohujalo i zlatno doba užičkog bioskopa. Jedan jedini gradski bioskop u kome smo doživeli nezaboravne filmske trenutke, kao i veliko zadovoljstvo i filmsko prosvetljenje, su tadašnji užički kulturnjaci prevorili u mesto propasti i jeze. Bilo je to doba kada su se naglo gasile kino dvorane, kada smo se naglo odvikli od tajnovite zavodljivosti velikog ekrana. Tada, kada bi u hladnu garavu dvoranu zalutao poneki filmski biser, koji bi bio prikazan na prevaziđenoj tehnici, mogao je jedino da ogadi gledaocima filmsku umetnost.

A onda, kao da se stvarno dogodilo, kao da je popularni Đoko Filmadžija stvarno ugasio svetlo u čuvenom bioskopu „Partizan“. Iz tog kulturog mraka kasnije se pojavio neupadljivi omanji osvežen digitalijom bioskop Art, sa istim brojem mesta koliko je nekad imao i onaj prvi ton bioskop Luksor na Donjoj čarčiji.