Prvi užički bokseri i njihov trener Dragutin Ilić Jejo

556

Već u drugoj polovini poratne 1945. godine, Užice je bilo među prvim gradovima u kome je formirana bokserska sekcija pri Sporskom društvu „Sloboda“.

Dragoljub Ilić Jejo, začetnik užičkog boksa
Dragoljub Ilić Jejo, začetnik užičkog boksa

Šumarski inžinjer Dragutin Ilić Jejo, koji je radio u Odeljenu za šumarstvo, svoje slobodno vreme je posvetio boksu i bio prvi učitelj užičkih boksera. Dok je studirao u Beogradu, amaterski se bavio boksom u periodu od 1932. do 1936. godine. Bio je prvak države u teškoj kategoriji 1933. – 1934.

Rodio se u Klopotu kod Podgorice 1912. godine. Osnovnu školu je učio u Bjelom polju i Danilovgradu, a gimnaziju u Užicu, gde je maturirao 1932. Poljoprivredni fakultet, odsek za šumarstvo završio je u Zemunu 1936. godine.

U „Politici“ od 3. aprila 1936. je ostalo zapisano: „Po završenim studijama Ilić je napustio boks i posvetio se svojoj struci – šumarstvu“. Prelistavajući Politike iz toga vremena našao sam još zanimljivih podataka o Jeju. Za njega je „Politika“, 16. novembra 1935. godine, pisala da je velika bokserska nada. Tu je i podatak da je ime mladog boksera Jeja, tada člana bokserske škole „Toma Stanisavljević“, bilo među imenima stotinu najpoznatijih beogradskih sportista, koji su u „Politici“, od 5. aprila 1936. godine, objavili peticiju, bojkotujući olimpiske igre koje su se održavale u Berlinu pod pokroviteljstvom Hitlera i zahtevale da „u ime slobode u sportu, u ime visoko humanih ideala, u ime mira i brastva među narodima, ne sme učestvovati na Olimpijadi u Berlinu nijedan naš sportista, nijedan pravi sin našeg naroda“.

Već 1946, kada je bokserska sekcija „Slobode“ i zvanično registrovana kod Bokserskog saveza Srbije, bilo je 75 aktivnih boksera, među kojima najviše radnika, srednjoškolaca, ali i studenata, a u podmlatku je bilo i đaka iz osnovne škole. Treninzi su održavani u sali Sokolane, bokseri su imali pravi ring i rukavice, koje im je, od svojih sredstava, obezbedio trener Dragutin Iliić Jejo. Sekcija je imala i svoju upravu, uglavnom sastavljenu od starijih boksera. Bokserima se priključio i dr Luka Đuričić. Tako da su užički bokseri imali i lekara koji je brinuo o njima. Kasnije je to bio dr. Borodin.

Ilić- Jejo boksuje za prvaka u teškoj kategoriji Kraljevine Jugoslavije
Ilić- Jejo boksuje za prvaka u teškoj kategoriji Kraljevine Jugoslavije

Godine 1975. sećajući se prvih dana boksa u Užicu, Dragutin Ilić Jejo je rekao: „Od mladića koji su se okupili i želeli da uđu u tajne bokserske veštine, jedino je sa bokserskim znanjem došao Toni Flajšer, radnik štamparije. U toj prvoj generaciji užičkih boksera bilo je veoma talentovanih, dečaka, od kojih je najviše obećavao Ratko Penezić, koji je za kratko vreme stekao najveće tehničko znanje. Međutim, on je kasnije otišao u mornaricu i zapostavio boks. Posebno interesovanje, između ostalih, pokazivali su Simo Aćimović i radnik štamparije Živan Koružić, koji je kasnije boksovao u Armiji kada je otišao na osluženje vojnog roka. U svakoj kategoriji, bilo ih je 10, imali smo po dva para boksera. Nije bilo neke velike tehnike, ali su to većinom bili srčani borci čija je borbenost među konopcima dolazila do izražaja. Obavezno se treniralo tri puta nedeljno, a pred takmičenje i dva puta dnevno…“

U toku 1946. i 1947. održano je desetak klupskih i međuklupskih takmičenja. Prvi bokserski meč održan je u prepunoj Sokolani, tako je bilo uvek kada su održavani mečevi. U to vreme su bili aktivni valjevski bokseri, pa je ugovoren boks-meč u Valjevu. Uprava je uspela samo da obezbedi srestva da se plati bokserima prenoćište, a sve ostale troškove snosili su sami takmičari.

Bokserski klub "Sloboda" sa trenerom Mišom Tošićem
Bokserski klub “Sloboda” sa trenerom Mišom Tošićem

Boks meč između valjevske „Budućnosti“ izazvao je veliko interesovanje, tako da je dvorana u Valjevu bila prepuna, među kojima je bilo dosta užičke publike. Iako su Valjevci kasnije formirali svoj klub, bili su jača ekipa, pa se boks meč završio njihovom pobedom, bilo je nekoliko dobrih borbi, borba u teškoj kategoriji koja se završila nerešeno je ostala u sećanjima mnogih prisutnih Užičana.

I baš kad je užička publika očekivala da užički bokseri krenu u pobede, boks se polovinom 1947. u Užicu ugasio. Razlog je bio za to što je Jejo morao da napusti boks zbog svojih obaveza, koje je imao kao šumarski inžinjer, prvo je bio tehnički direktor, a zatim direktor Drvnog kombinata, zatim i Direkcije šuma. U to vreme bio jedini šumarski inžinjer na području zapadne Srbije.

Godine 1951. u Titovom Užicu formiran je Bokserski klub „Milicioner“, ali se i on posle nekoliko javnih nastupa ugasio. Tako je Užice, iako je bilo dosta zainteresovanih za boks, ponovo ostalo bez boksa.

S leva Vladan Savić, i Dušan Šmakić koji je osvojio turnir Užička republika
S leva Vladan Savić, i Dušan Šmakić koji je osvojio turnir Užička republika

Godine 1953. osnovana je bokserska sekcija, kojom rukovodi Simo Aćimović. Tadašnji predsednik uprave „Slobode“, Živorad Avramović, 1953. godine pozvao je u goste boksere „14. Oktobra“ iz Kruševca, tada člana Savezne bokserske lige.
U prisustvu većeg broja ljubitelja boksa, meč između Kruševljana i boksera „Slobode“ održan je na stadionu u Begluku i završen ubedljivom pobedom „14. Oktobra“ iz Kruševca. Meč je odršan pred punom centralnom tribinom Stadiona i završio se uz nezadovoljstvo Užičana ubedljivom pobedom Kruševljana. Nezadovoljstvo je izazvalo to što je uprava BK 14. Oktobra trebalo da pošalju svoju drugu garnituru, ali je poslala svoju prvu ekipu, u kojoj su bili i tada poznati bokseri braća Stojanović, od kojih je jedan bio prvak Jugoslavije u muva-kategoriji. U ekipi „Slobode“, kao gosti, nastupili su bokseri Trideset sedme divizije iz Titovog Užica, vojnici Sabo i Farkoš. Najzanimljivija borba vodila se u teškoj kategoriji. Prema sećanju Sima Aćimovića, bila je to do tada neviđena borba u gradu, u kojoj je bokser Slobode Farkoš u trećoj rundi izbacio svog protivnika sa ringa kroz konopce. I drugi bokseri Slobode dobro su se borili a Velibor Milošević je uspeo da boksuje nerešeno u muva kategoriji sa tadašnjim prvakom Stojanovićem, ali posle ovog meča u jesen posle reformisanja kluba Užice ostaje bez boksa. U međuvremenu je je bio formiran i bokserski klub „Sevojno“, ali je i on bio kratkog veka.
Nekoliko godina kasnije trener je Simo Aćimović, a bokseri Dobrosav Jovičić, Milijan Despotović, Petronije Savić, Predrag Uskoković, Stevan Obućina, Dušan Adžić, Ljubivoje Ršumović, Miloš Matović idr.

Prvi užički prvak Jugoslavije, Vladan Savić Buljo levoruki nokauter
Prvi užički prvak Jugoslavije, Vladan Savić Buljo levoruki nokauter

Od meča sa Valjevcima je prošlo 12 godina, da bi 1974, kad je počela jednogodišnja proslava pedesetogodišnjice postojanja Sporskog društva „Slobode“, ponovo bio osnovan Bokserski klub „Sloboda“. Osnivači su bili predstavnici vojske i policije, direktori, lekari, advokati, ugledni građani, kao i drugi zaljubljenici u ovaj sport. Među osnivačima bili su Panto Zubac, Vlade Mićević, Simo Aćimović, Blagoje Despotović, Dule Karadarević, doktor Joksić, Mićo Đurić, Mišo Matović i Boško Demirović. Treninzima je rukovodio trener Mišo Tošić iz Požege, profesor fizičkog vaspitanja. Klub je imao svoju upravu, na čijem čelu sa predsednikom majorom Pantom Zubcom, koji ulaže napore da osamdeset upisanih članova što bolje savlada veštinu boksa, da se što bolje pripreme za svoje prve nastupe pred Užičanima. Sa treninzima se počelo 17. februara 1975. godine u sali Osnovne škole „Nada Matić“.

U početku, kad je klub formiran, članovi uprave i trener imali su dilemu kao i ostali koji formiraju bokserski klub, da li da krenu sa okupljanjem onih koji su imali već neko boksersko iskustvo ili početi sa početnicima i formirati boksersku školu. Odlučili su se za boksersku školu.

Trener Mišo Tošić se sećao te 1975. godine: „Mnogi mladići, kad su došli u Bokserski klub, mislili su da će brzo postati bokseri. Ali put do boksera i prvog javnog nastupa je sada mnogo duži nego ranije, jer su pooštreni propisi, a posebna pažnja se poklanja zdravstvenoj zaštiti boksera. Selekciju još nismo vršili, računamo na prirodnu selekciju, do koje je već došlo. U klubu ostaju oni koji vole boks, koji su spremni da se više žrtvuju u strogom režimu boksa i uspešno savladaju negove osnove.“

Sjajna generacija (većina 1961. godište) stoje trener Bogdan Saveljić, Zunić Zoran, Milija Vermezović, Filipović, Blagoje Radišić, Dragoslav Simić Cuce, Predrag Spasojević, Branko Stanojevic, Predrag Kostic, Božic, Miroslav Tucović
Sjajna generacija (većina 1961. godište) stoje trener Bogdan Saveljić, Zunić Zoran, Milija Vermezović, Filipović, Blagoje Radišić, Dragoslav Simić Cuce, Predrag Spasojević, Branko Stanojevic, Predrag Kostic, Božic, Miroslav Tucović

Narednih deset godina takmiče se u Republičkoj mešovitoj ligi juniori-seniori, a najuspešniji su u periodu 1975. do 1985. godine. Selekcija, koju su formirali treneri Bogdan Saveljič i Dragan Vranešević, osvajala je medalje na juniorskim i seniorskim prvenstvima. Vladan Savić postao je 1976. juniorski šampion Jugoslavije u pero kategoriji, Miroslav Tucović 1979. je finalista Omladinske revije, Zoran Žunić i Predrag Kostić 1980. su juniorski prvaci Srbije, Milija Vermezović 1981. omladinski prvak Jugoslavije, a Goran Daničić pobednik Zlatne rukavice.

Početkom 1983. predsednik kluba je Ivan Milutinović, treneri Bogdan Saveljić i Milisav Stanojević. Sloboda se plasirala u Jedinstvenu ligu Srbije (treći rang u Jugoslaviji . Najzaslužniji za uspeh je bio Dušan Šmakić, koji je u pero kategoriji osvojio sve pobede. Na omladinskom prvenstvu Srije 1984. Petar Turundžilović je osvojio zlatnu medalju. Te godine je Haris Melić u polusrednjoj kategoriji osvaja zlatnu medalju na Šampionatu Balkana. Melić i Slobodan Kostić su 1986. omladinski prvaci Balkana.

Svečana zastavica BK Sloboda
Svečana zastavica BK Sloboda

Bokseri BK Slobode imali su velike uspehe u bivšoj državi Jugoslaviji. Popularnost i interesovanje užičke publike za boks je punio Halu sportova u Velikom parku. Klub je imao pet prvaka Jugoslavije: Haris Melić (dvostruki prvak Jugoslavije), Vlade Savić, Milija Vermezović i Slobodan Kostić. Šest vicešampiona Jugoslavije: Blagoja Radišića, Miroslava Tucovića, Gorana Daničića, Dragana Josipovića, Petra Šolovića i Svetislava Đenića. Osvajači „Zlatne Rukavice“ su Predrag Kostić 1980. i Slobodan Kostić 1986. godine. Užičani su imali jedanaest prvaka Srbije u boksu. Reprezentativci Srbije bili su Zoran Grujičić, koji je boksovao na Adelaidi, Novi Zeland, kao i Dragoslav Simić koij je boksovao u Haleu, Nemačka. Dule Šmakić je u veoma jakoj konkurenciji osvojio pehar na međunarodnoj reviji „Užička republika“, a Edip Šećović je kao takmičar sticao znanje u užičkom klubu, a kasnije i kao profesionalac postao prvak Evrope i sveta u boksu…

Godine 2015.godinu rad kluba je obnovljen i nastavljen, između ostalog zahvaljujući Blagomiru Popoviću.

Branislav Mlađenović:
„Pre učlanjenja u Džudo klub, trenirao sam u Sokolani boks, ali samo jedan mesec. Taj mesec dana sve je bilo lepo dok smo vežbali kondiciju i tehniku. Došla je na red prva borba u okviru kluba, protiv nekog Bobana, mog komšije sa Pašinovca. Bili smo u istoj kategoriji, ali je on bio 3 godine stariji i naravno iskusniji od mene. Lepo se ja pokrivam, rad nogu i pokušavam da ga malo čvaknem. Ne ide. Rešim ja da malo zamahnem, naravno “otvorim se” i … Boban ti mene čvakne po desnoj arkadi. Nije je rasekao, ali je oljuštio kožu do bola. Onog sekunda ja okrenem leđa i kažem treneru skidaj mi rukavice, ovo boli! Dok sam gledao druge njihovi udarci nisu me boleli, pa sam mislio da i ovi ne bole. Sutradan sam se učlanio u džudo klub i vežbao oko dve godine.“