У прво време Ужичке републике ручне бомбе су ливене у песку у ливници Пера Чикириза на Царини, те бомбе је лио ливац Мијо Матијевић. Мијо је после рата на брду изнад Ракијског пијаца отворио своју ливницу у којој је лио звона највише за предводнике стада које је продавао на вашарима. Ипак је остао упамћен као човек који је за потребе Ужичке републике лио прве бомбе.
У Аврамовића ливници није било могуће постићи количину потребних бомби. Решено је да израду бомби прузму двоjица искусних мајстора који су имали искуства, јер су пре рата радили у фабрици оружја у Крагујевцу. Били су то Никола Златковић, који је радио у погону у Ади на изради аутоматског оружја, и Перо Суботић, који је добио задатак да ради на изради ручних бомби. Да би могли да произведу потребну количину у недостатку индустриске ливнице, решили су да бомбе израђују од водоводних цеви. Нису имали ни довољно цеви одређених димензија, различите цеви су секли на одређену дужину и споља уздужно и попречно ужљебљавали да би се првилно распрскавале кад експлодирају. Са једне и друге стране су варили данаца, а једно бушили да би уградили упаљач.
Велики проблем им је била израда упаљача. У томе им је помогао мајстор Манојле Смиљанић, успели су да направе и упаљач. Узели су старе елементе од чаура и направили облик који је одговарао. За успорач који је требао да гори до 7 секунди, узели су парче сатина и секли га на дужину од 6 до 7 сантиметара. Пуњење бомби експлозивом су радили у „трезорима“. Из артиљериске муниције, остале од некадашње војске Краљевине Југославије која је била смештена у магацину у Ади у Врелима, вадили су експлозив и њиме пунили те ручне бомбе које су урадили. Пре него су започели серијску производњу, вршили су пробе, бомбе су бацали у неке ископане јендеке после бројања од 6 секунди. У трезорима су произвели 30 000 ручних бомби, док се није догодила трагична експлозија у трезорима.
