Петровићи, власници најстарије ужичке занатске рање

2363
Сретен Петровић, први ужички кујунђија
Сретен Петровић, први ужички кујунђија

Сретен Петровић је био први ужички кујунџија, касније и сајџија. Имао је кућу у улици Војводе Демира. Отворио је кујунџијску радњу неколико година после великог пожара 1862, када је муслиманско становништво напустило Ужице. Љуба Стојановић је забележио да је на теферичима у Међају кујунџија Сретен Петровић свирао на флаути или водио коло “с прапорцима у штикли“. Био је један од угледнијих Ужичана, који је водио један од ужичких еснафа у коме су биле различите ужичке занатлије. Године 1870, уз кујунџијску, основао је сајџијску радњу под називом “Петровић и Синови”.
Сретен је имао три сина: најстрији је био Риста, средњег Рада и најмлађег Милуна – Мила, који су наставили породичну традицију. Риста је такође био кујунђија, али се посветио кафеџијском и трговачком послу. Држао је у истој сланушкој улици Војводе Демира доста познату кафану “Зелени венац”, коју су Ужичани, због ексклузивности, звали “Монте Карло”. Продавао је сопствену флаширану “Ужичку клековачу“ на велико.

Ристо Петровић, власник кафане и трговине на велико пићима, посебно "Ужичке клековаче" у улици Војводе Демира
Ристо Петровић, власник кафане и трговине на велико пићима, посебно “Ужичке клековаче” у улици Војводе Демира

Раде је водио сајџијску радњу 40 година, од 1904. до 1944. Са сајџијским послом наставио је и најмлађ син Миле, који је учио занат у Братислави. Волео је аутомобиле, продавао је и аутомобилске делове, најпре Форда. Био је стасит госпоствен човек. Умро је 1960. године, најпре од туге за сином Сретеном, који је умро у својој 28 години. Сретен је био учитељ, али је радио са оцем у радњи. Данас најстарију ужичку занатску радњу држи негов син, Драган Петровић, са женом Светланом, а његова сестра Љиљана је архитекта у Београду. Драгана и Љиљу Сретенову децу је одгајила и ишколовала бака Милојка, најбоља пријатељица моје бабе, пекарке Маре Ковачевић.
Првог ужичког кујунџију и сајџију овековечио је фотограф Илија Лазић у карактеристичном оделу 1932. године са карактеристичним појасом, ферманом и фесом. Његов портрет дочекује свакога ко данас улази у сајџијску радњу Петровића (2018.), ту на Главној улици преко пута зграде Београдске робне куће, у некадашњем Радишића пролазу, идући према Ђетињи, тј. Омладинској улици.