Omladinske radne akcije su jedna od najboljih tekovina bivše Jugoslavije. Radne akcije su bile sastavni deo života u Titovoj Jugoslaviji od 1946. Do 1999 godine. Mladi su gradili ratom razrušenu zemlju rašćišćavali ruševine, gradili zgrade, puteve, pruge, mostove i mnogo toga još, i to sve dobrovoljno uz parolu: “Nema odmora do traje obnova”.
Mladi su dolazili iz svih delova Jugoslavije, družeći se i radeći širili su ideje bratstva i jedinstva, koje su predstavljale jedan od stubova novog društvenog poretka. Neki su se na ORA opismenili, obrazovali, obučili za razna zanimanja. Na radnim akcijama su se rađale ljubavi i prijateljstva za ceo život. Tu su se brisale razlike između mladih sa sela i iz grada, intelektualaca i radnika, susretale su se sve nacionalnosti i vere. Deo zajedničkog života činili su u brigadirskim naseljim sport i zabava, druženje, dodatno obrazovanje, ali i takmičenje u svim oblastima.
Učesnici ORA su bili organizovani u brigadama, koje su bile podeljene u čete. Svaka brigada je imala svoju zastavu sa izvezenim obeležjem. Dan u kampu je počinjao sa prvim zracima sunca, uz himnu “Hej Sloveni”. Prepodne je bilo posvećeno radu na gradilištu. Kakva je bila atmosfera u tim kampovima, među brigadirima? Mladi su osećali kolektivni duh i žuljevi, kao ni fizički umor, nije kvario ritam pesama koje su pevali dok su radili. “Brigadirke i brigadiri, u vrstu! Drugarice i drugovi, zdravo!”, “Drugarska se pesma ori, pesma koja slavi rad, srce gromko nek nam zbori, da nam živi, živi rad!!!” Ostatak dana je bio posvećen odmoru, druženju, zabavi, ali kursevima koji su bili organizovani. Važan deo bila su i politička predavanja. Veče je bilo posvećeno druženje brigadirskim večerima uz logorske vatre.
Na kraju svake akcije, dodeljivane su prestižne udarničke značke onima koji su iskazali izuzetno zalaganje. A pored znanja, prijateljstva, žuljeva i značke, brigadiri su sa sobom nosili i brigadirske bluze sa obaveznim vezenim amblemima brigade na desnom rukavu i bedževima.
Jedan od najuspešnijih Užičana na radnim akcijama bio je Dovarjaš Ratomir Ristanović Račana. Do svoje tridesete godine te 1973. Godine bio je 14 puta na radnim akcijama i “zaradio” jedanest udarničkih znački. Prvi put je otišao na radnu akciju 1955, a četrnesti put 1972. Godine na ORA autoputa Zagreb-Beograd. Zatim na autoputu Paraćin – Niš, tu na dve radne akcije, zatim na putu Čačak – Sevojno. Onda je radio na radnoj akciji u Titovom Užicu gradnje Trga partizana, pa na akciji gradnje Jadranske magistrale gde je bio dva puta. Zatim na gradnji Novog Beograda tri puta, u Kladovu na ORA je bio dva puta a u Nišu dva puta. Sećao je se:
“Na gradnji auto puta Beograd-Zagreb sam nosio vodu. Na pitanje komandanta koliko imam godina, odgovorio sam da mi je sedamnest, mada sam imao samo trinaest. Na toj radnoj akciji dobio sam i nadimak. Zvali su me “dete”. Zatim sam otišao na ORA gradnje autoputa Paraćin – Niš i već trečeg dana zaradio žuljeve, ali nisam izostao sa posla, i dalje sam nosio beton. Pa sam radio na akciji gradnje puta Čačak – Sevojno. U naselju u Uzićima bilo je 6 brigada. Ja sam bio u brigade ‘Miodrag Milovanović Lune’, koja je proglašena za najbolju. Za druge je bilo neshvatljivo kako škarpa nestaje pod našim rukama.
Trg su gradili omladinci I omladinke iz Titovog Užica, ali za izlazak u grad morali smo imati dozvolu, Naselje nam je bilo na Carini. Zatim sam otišao na ORA Jadranska magistrala. Sećam se posle večere otišli smo na spavanje. U pola noći komandant brigade zatražio je dvadeset dobrovoljaca da rade na istovaru cementa. Iako smo bili umorni, iako je kiša padala. Javila se cela brigade. Tako se u ponoć zaorila naša pesma kroz Mojkovac… Drugi put sam bio na Sljepač mostu. Od 120 brigadira, bilo je 70 devojaka. One su svojim radom služile za primer mladićima.
Sledeća radna akcija na kojoj sam bio je Novi Beograd, brigade u kojoj sam bio zvala se “Če Gevara”. Jednog dana pozvali smo u goste članove kubanske Ambasade. I oni su zasukali rukave i pridružili nam se. Otišli su sa ‘zarađenim’ žuljevima. Drugi pit sam bio u brigade “Lenjin”, koja je proglašena za najbolju. Zato je bila prisutna u Parku prijateljstva kada je italijanski predsednik Đuzepe Saragat zasadio sadnicu. To je bila čast za nas.
U Nišu na ORA je bilo ovako, ustajanje u 4,30, a zatim obavezna fiskltura. Posle doručka je zbor i odlazak na gradilište. U 13 časova je ručak, a zatim slobodno veče, koje se koristi na razne načine: sportska takmičenja, slušanje muzike, čitanje, odlazak u grad… Svako se bavio onim što ga najviše interesuje. Posle večere svi zaboravljaju žuljeve i dokazuju da nikad nisu umorni za igru pesmu i šalu. Naša brigade “Vukola Dabić” je bila najbolja. Pobratimili smo se sa brigadirima iz Petrinje i Kule, postali smo prijatelji kad je trebalo pomagati jedni drugima. Tada su me zvali “Čiča”.
Voleo sam da budem udarnik, da dobijem udarničku značku. I prvi i posledni put osećao sam se veoma srećno. Bio sam ponosan.”
Račanu su generacije Užičana zapamtile kao aktiviste i radnika u Sporskom društvu Sloboda. Sa svojim prijateljem Strunjom je prodavao karte za fudbalske utakmice. Radili su u tandemu na tombolama koje je Sk. Slobda organizovala godinama. Račana je prodavao tikete a Strunja čitao brojeve… Račana nas je zauvek napustio 1999. godine ali sećanja na ovog Užičanina sa ponajviše udarničkih značaka su još uvek živa.
“Možda sam na prvu akciju otišao iz radoznalosti. Kasnije je to bila gotovo potreba. Saznanjem da svojim radom učestvujem u izgradnji zemlje, u širenju brastva jedinstva, činjenica da tako uposnajem svoju domovinui stičem dosta prijatelja – sve me to privlačilo. Tako su se nizale moje akcije i svaka je donosila nešto novo”. Rekao je Račana za TV5 Užice 1996. godine.
