Januar 1978.

154

U “Vestima” od 1. janura na naslovnoj strani na kojoj je prevladavala crvena boja pojavio se članak “Veselo u Novu 1978. godinu praznik svih ljudi sveta”. Padala je u oči i slika na kojoj dva bela goluba stoje na zvezdi petokraki jedan prema drugom dok jedan u ustima ima maslinovu grančicu. U tekstu Petra Tešića moglo se naslutiti kakva će ova godina biti što se tiče komunističke aktivnosti. Između ostalog u ovom članku je pisalo: “Borba za samoupravljanje i lepši život čoveka bila je neodvojia od naše odlučnosti i doslednosti u borbi za mir i nesvrstanost. Sledeći Titov put, koji su trasirali dokmenti poslednjeg kongresa, ustav i zakon o udruženom radu, gradimo društvo udruženih slobodnih proizvođača. Stalmo smo u 1977. bili u hodu. Poslovi se nisu smeli odlagati. Izvršili smo data obećanja. Nismo se zadovoljavali trenutnim stanjem. Zbog toga ćemo i Jedanesti kongres Saveza komunista Jugoslavije dočekati novim radnim pobedama… Ponosni smo na staru godinu. Isparćamo je svesni da smo u njoj postigli dosta, uradili mnogo. I zato u ovom trenutku slavlja, opraštajući se od nje i nazdravljajući Novoj 1978. godini, srca su puna i topla. Neka u njoj naš hod bude još brži. Neka svaki dan bude veliki”. Posle nekoliko dana pijem kafu sa Petrom u Gradskoj kavani, kažem mu da preteruje sa komunističkom patetikom, a on samo skrnu kafu i reče: “Mora se, sila Boga nemoli”.

U regionu Titovo Užice, imalo je tada 22.000 komunista, broj partiskih organizacija je prešao cifru od 700. Bilo je 51% radnika iz neposredne proizvodnje. U svim preduzećima i mesnim zajednicama, postojala je mesna partiska organizacija. Od samog početka godine komunisti užičoga kraja su bili veoma aktivni.

Radiša Gačić
Radiša Gačić

Nekadašnji učitelj iz Bajne Bašte, sada sekretar Mežđuopštinske konferencije Saveza komunista Titovo Užice Radiša Gačić tada je govorio: “U Savezu komunista – na njegovom idejnom, klasnom, organizacijom i akcionom jačanju postigli smo zapažene rezultate. Primena zakona o udruženom radu bila je jedna od osnovnih zadataka članova saveza komunista i svih radnih ljudi. To se odvijalo u dva osnovna pravca – u organizovanju udruženog rada na osnovima Zakona i izradi merila rada u osnovnim organizacijama udruženog rada”. Inače Radiša Gačić je važna ličnost iz Užičkog kraja jedan od onih koji su vladali Srbijom… Rođen u Rogačici 1938, bio nastavnik srpskog jezika u Rogačici i Zlodolu, zatim je prosvetni savetnik u oštini Bajna Bašta, kasnije u Prosvtno-pedagoškom zavodu u Užicu. Politički aktivan u Savezu komunista Jugoslavije, uz posao završio je Pravni fakultet. Od 1970. do 1989. nalazio se na raznim dužnostima u SKJ, tkom svog rada od 15 godina na području Bajne Bašte dosta je uradio za razvoj Bajne Bašte. Od 1989. Do 1992. Bio je na položaju saveznog ministra za rad, zdravlje i socijalnu politiku i u tom svojsvu bio je redstavnik Jugoslavije na zasdanju Gnralne skupčtin OUR. Međunarodne organizacije rada i Svetske zdravstvn organizacije. Od 1992. Bafio se farmacijom, Izabran je za predsednika Grupacije farmaceutske industrij Jugoslavije…

Aktivnost komunista je nastavljena po “starom” do naroda su najčešće stizale nove i stare parole: “Potrebno je veće angažovanje na samoupravnom povezivanju i udruživanju”, “Titovo delo putokaz u nove pobede”, “Ne živi se od tradicije i prošlosti”, “Mnogi su dali svoje živote za slobodu”, “Svi smo armija”… Komunisti su nove ideje predstavljali najčešće na svečanim sednicama, akademijama, deljeni su zlatnici sa titovim likom ištancani povodom “Titovih jubileja”. čak je u Sevojnu održano sedmo po redu “Partizansko prelo”, koje je počelo sa: “Druže Tito lišće belo pozdravlja te sedmo prelo”.

Vojska je delila plakete i odlikovanja u Domu JNA i tada se koristila prilika da se govori o Titovim Jubilejima, samoupravljanju, žrtvama revolucije. Teritorijalna odbrana je delila prelazne zastavice. Petar Antonijević je u užičkoj Opštini delio pohvale i priznanja za “aktivnost i izuzetne zasluge u ostvarivanju i koncepciji opštenarodne odbrane, bezbednosti i društvene zaštite, u jačanju borbene gotovosti jedinica, za uspešno sprovođenje obuke i vaspitanja, za ostvarenu saradnju sa komandama i jedinicama JNA i drugim odbrabenim strukturama, za postignute rezultate u takmičenju “Tražimo najbolju jedinucu, komandu i štab teritarijalne odbrane” u 1977. godini”. Mnodi dobitnici ovih priznanja nisu mogli da shvate zašta ih dobijaju niti koliko su važne, da li su opšte važne za njihovu budućnost. U svu ovu gužvu oključili su se i borci iz Noba, rešeni da se uključe “u nove društvene tokve”, prvenstveno parolom: “Ne živi se od tradicije i prošlosti”. Ponovi izbrani užički predsenik Saveza boraca Nikola Kotlajić je objašnjavao: “Boračka organizacja je uvek pokazivala punu spremnost da se sa ostalim progresivnim snagama odlučno angažuje na rešavanju svih problema i zadataka koji su bili aktuelni u proteklom periodu. Opštinska organizacija Saveza boaca svesna je da snosi deo odgovornosti za stanje u našoj opštini, a posebno članovi organizacije koji se nalaze na određenim funkcijama u radnim i drugim organzacijama, institucijama i predstavniškim telima u Opštini, kao i oni koji su u rukovodstvima duštveno – političkih organizacija… Sve u svemu oni koji su odlučivali i vladali najviše su se bavili sobom i svojim imaginarnim idejama naravno za velike pare. Može se reći da su izabrani posle ovih događaja kvalitetno jeli i pili u naboljim užiškim restoranima i da se slavilo duboko u noć na opšte zadovoljstvo užičkih ugostitelja i kafanskih muzčara, a onda je to sve prekrila prašina zaborava.”

Pred novu 1978. godina, dva-tri dana ranije u Užicu je vladala neobična živost, a u prodavnicama, pekarama, mesarama, pijaci neobićna gužva. Ali, samo oni poučeni sa ranijim iskuskustvom su uspeli da dođu do prasećeg ili jagnjećeg pečenja. Oni neiskusni su se morali zadovoljiti govedinom ili masnim svinjskim mesom koga je bilo u izobilju. Bilo je trke i za hlebom i na čekanju na dopremanje i da ga neće biti. Ali su se trgovci potrudili da bude “vita” povrća i voća, bilo je i paprika, paradaiza, papričica, krastavaca, čak i grožđa, pakovanog mesa po cenama od kojih se vrtelo u glavi. Neke prodavnice su vršile popis. Pa su Užičani obijale noge tražeći kisele vode, a u podrumima pića trgovci su sklonili jeftinije vrste pa su mnogi na kraju morali da kupuju skupe vrste pića. Nije bilo tako samo u prehrabenim prodavnicama.

Uzalud su Užičani obilazili prodavnice ako im je trebalo obično dugme određene boje, odgovarajuća traka, konca, pa čak i rajfešlusa u gradu gde je bila najveća fabrika rajfešlusa u Jugoslaviji. Nije bilo čak dovoljno novogodičnjih čestitki u knjižarama i trafikama ali su se pojavili ulčni prodavci svih vrsta robe tako da je na kraju svi pronašli šta im je trebalo i proslavili i ovu novi 1978. godine.

Ere su sverale u Graskoj kavani na dočeku 1978.
Ere su sverale u Graskoj kavani na dočeku 1978.

Na dočeku nove 1978. u “Gradskoj” na dočeku su svirale “Ere”. Tada je u “Erama” solo gitaru svirao i pevao Bajnobaštanin Đole Čafić, koji se dugo kasnije bavio muzikom. Takđe i tadašnji basista Era Dragan Perović Rej je i danas aktivan u muzici a bubnjar je bio užička muzička legenda Bore Miajlović, naravno za klavijaturama je bio šef orkestra Miloš Broćić – Brole koji je ostavio značajno sećanje koje nam opisuje igranke u Gradskoj kavani I baru hotela Palisad : – “Moram da kažem da smo tada pratili sve događaje u našoj i svetskoj muzici. Jedno kraće vreme sa nama su svirali basista Vlajko Memedović kao i Žiko Rističević – poznatiji kao Žiko Zub i Aco Čukanović. Žiko je po dolasku iz Skoplja, svirao trubu, ali sam mu sugerisao, pošto nije imao “dobre zube”, da pređe na bubnjeve. Ispostavilo se da sam bio u pravu baš kao i u Acovom slučaju. Aco je svirao saksofon, ali je prihvatio moj predlog i prešao na harmoniku”.

“Bili su to nezaboravni dani sedamdesetih, u “Gradskoj” smo mi iz “Era” bili uvek prisutni, štimung je uvek bio na nivou. Do karata se dolazilo teškom mukom, jer je prestiž bio dobiti sto i naši se u “odabranom društvu”. Cene su bile jeftinije nego na Zlatiboru a svirali smo uvek naš standardni, repertoar “pojačan” novim hitovima. Porudžbine nismo primali, ali smo se trudili da uvek za svakoga bude nešto. Tada je pesma Dominika Moduna “Volare” bila je mnogo popularna. Sećam se da smo svaki blok pesama imali odgovarajuću garderobu. Ako se svirala narodna muzika mi smo bili u narodnoj nošnji sa “prslucima” dok smo svirali “starogradski blok” svirali sa žirado šeširima. Prsluke smo nabavljali u Mačkatu, kod Filipovića, strica konobara “Mačka” a žirado šeširi su stizali šak iz Novog sada. Svirali smo i ruske pesme, za to postoji i jedna anegdota. Tada smo u “Gradskog” pomogli direktoru Valjaonice Vlajku Brkoviću, da “odradi” jedan veliki “izvozni” posao sa ruskim ministrom industrije. Celu noć smo im svirali “ruski repertoar”. Vlajko je pio “čaj s ledom” fol viski, dok su Rusi mešali votki sa džinom koko bi ga šoto pre napili. Dogovor je “pao” pred zoru. Nisam tih sedamdesetih godina svirao samo “Erama”, često su me angažovali i samoga. Desilo mi se, sticajem okolnosti, morao sam da nastupim u hotel “Palisadu”. Tih dana je tu organizovan jedan sipozijum na kome je učestvovao naš poznati otoralingorog i operski pevač Duško Cvejić. Kad sam to poznato lice video među gostima, odlučio sam da ga zamolim da otpeva nekoliko svojih arija, kao bih “zabašurio” nedostatak orkestra. On se ljubazno odazvao i uz moju pratnju otpevao “Tozeli” serenadu, “O sole mijo” i “Katari”. Svi prisutni su bili oduševljeni tako da je aplauz dugo odzvanjao salom. Međutim to nije bio kraj večeri. Atmosfera u sali je zahtevala kvalitetan program i ja sam se ponovo “snašao”, video sam me|u konobarima svog bivšeg đaka Pavlovića, koji je “lupao” bubanj u školskom orkestru i pitao ga da li je zaboravio da svira. On mi je kratko odgovorio “stalno po svadbama” i dogovor je odmah “pao”. Umeđuvremenu, u “Palisad” je stigao pevač Predrag Đurić – Đura. Na moju molbu uzeo je mikrofon i “zapalio” publiku. Te večeri niko ije primetio da orkestra nema. Bilo je veoma naporno, ali je najvažnije da je publika otišl zadovoljna.”

Ništa manje nisu bile zanimljive i igranke na “Turistu”, sedamdesetih godina koje su svirali Brole, basista Radoje Zarić – Zara, Branko Nikitović, solo gitara, bubnjar je bio Rade Furda iz Požege, a pevač Đorđe Vasić. Nastupali su na spratu, u restoranu, pred “ozbiljnijom” publikom u vreme kada je “Raketa turist” preuzela ovaj hotel od Ferijalnog saveza a potom je sve to prešlo pod okrilje “Sloge”.

I dok su Užični praznovali nepoznati lopov obio je vrata “Jugobanke” i poslovnog prostora “Gradine” koje su bile u istoj zgradi. U Jugobanci nije ništa našao dok je u Gradini našao nekoliko flaša piva i boksova cigara.

Za to vreme običan užički svet se bavio obinčim stvarima i imao sasvim obične ćelje. Izlozi su bili u novogodišnjem ruhu. Gužve na tezgama, na važnim užičkim ulicama, svi misle kako da dočekaju novu godinu kupuju konfete i prskalice, poklone deci, parfeme za nju, kravate za njega, toplu odeću za starije članove familija. Na glavnoj ulici novinarke vesti Olivera Mićić i Nada Slović. U gužvi i maleni četvorogodšnji Nenad Đukanović, novinarke ga pitaju: Da li zna da će uskoro stići nova godina? Meni i mom bratu Radiši će Deda mraz doneti punu torbu igračaka.

Naiđoše braća Malnar časovničari koji uglas poželeše novinarkama Vesti i užičanima sretnu novu. Zvonko požele svim stanovnicima Ćendovine da najzad dobiju vodovod, kanalizaciju i asvalt. Drugi brat zadovoljan svojim mušterijama požele svojim kolegama užičkim samostalnim zanatlijama da reše pitanja poslovnog prostora. Olivera i Nada nastaviše svoju šetnju. Na autobuskoj stanici gužva. Baka Lenka Nikolić iz Kremana, putuje kući. Njena najveća želja je da se njen unuk Mlovan oženi, hoće baka još jednom kolo da zaigra… Milica i Radovan Aleksić iz Krive Reke nemaju nekih posebnih želja – važno je da se sa prijateljima i rođacima lepo provedu.

Želje Dušanke Ristanović iz Ravni su savim precizne: “Ja sam po zanimanju medicinska setra i želim da u idućoj godini dobiijem posao, a zatim želim da Ravni dobiju Dom kulture, gde bi mladi sa sela mogli da se sastaju.

Na autobuskoj stanici najvažniji je bio Milomir Vasiljević, već pominjani u ovoj hronologiji, otpravnik. – Najpre svim vozačima želim da za vreme praznika ne bude mraza i leda. U narednoj godini bih želeo da bolje organizovanje prevoza i više putnika…

Tu blizu autobuske stanice koja se nalazila gde je danas parking Beogradske robne kuće, uz ulicu prema glavnoj bila je poslastičarnica “Jadran”, Meho Ibrahim poslastičar je Oliveri i Nadi rekao svoju želju: “Želim da što pre dođem do svoje firme, a mušterijama sve najlepše i srećnu Novu godinu”.

Mesto kod Ložioničkog mosta gde je Bioktoš gaio cveće
Mesto kod Ložioničkog mosta gde je Bioktoš gaio cveće

Neobičajna gužva je u prodavnici cveća na “Lipi”. Novinarkama se prestavila Nada Ristović, ima razloga za radost jer u novoj godini uzima “njegovo” prezime. “U očima iskra radosti a u rukama najveći buket cveća”. Prodavac cveća Mirko Starčević požele cvetniji grad i neko povoljnjije mesto za uzgajanje cveća kako bi bilo pošteđeno od poplava (Bioktoš je tada uzgajao cveće dole kod današnje zgrade “Crvenog krsta” uz Đetinju u ulici prema Velikom parku).

Olivera i Nada vratiše se prma Trgu u redakciju “Vesti”, pozvaše telefonom poštu. Javi im se ljubazan glas dežurne telefoniskinje Milijane Rađenović, koja im požele sve najlepše a onda i telefonskim pretplatnicima uz poruku, da budu strpliviji, libazniji i da imaju više razumevanja. Da budemo svi zdraviji i veseliji bila je poruka medicinske sestare Slobodanke Žunić, kada su pozvale službu hitne pomoći. Izađoše opet na ulicu, vreme prohladno, sretoše čuvene užičke trojke Dragana, Veljka i Nikolu koji su bili u žurbi prema osnovnoj školi gde su išili u drugi razred usput im rekoše da žele mnogo petica. A onda najiđe Rada Čović koja poželela da dobije posao. Velizar Ignjatović konobar u bifeu filijale SDK, uvek ljubazan i kad nema njegovih odličnih lepinja, požele gostima sve najlepše.

Dole na glavnoj ulici vredno radi u očevoj zlatarskoj radnji Roko Lekaj koji im reče: “Možda će se nečiji zlatasti snovi u novogodišnjoj noći ispuniti u obliku zlatnog prstena, pa mora da se radi”.

Nikola Cerovac sudija okružnog suda u Titovom Užicu, je vodio brakorazvodne parnice i utvrđivanje očinstva, pa je želeo u novoj godini da ima što manje posla. Želeo je da je više venčanja i radosti. Da mir vlada u svetu… Uđoše u bojadžisku radnju (gde je bila samousluga Koktel na Megdanu) gde zatekoše tetka Desu Vranečević udovcu poznartog užičkoga bojzadžije. Težak je ovaj zanat. Neće niko da ga nastavi. Imamo svega dve, tri, kolege. Pa eto, ne želim da ovaj naš zanat neumre. Tu sretoše i Ružicu Milosavljević, šaptača u Narodnom pozorištu, koja im “došapta” skromnu želju da “njena kuća” ima mnogo lepih i uspelih predstava i više publike.

U prodavnici Lozova i Lotoa, Marina Sekulić danima pred novu godinu imala je poprilično posla koja je rekla da nije prava sreća ovde, ali, da je želi svima onima koji je traže ovde kod nje u prodavnici. Na trgu zubato sunce imamilo mlade. Novinarke su se umešale među njih. Tatijana Andrić požele da završi drugi razred Gimnazije i da se vrati u svoj odbojkaški klub “Jedinstvo”, a njena dobra drugarica Zorica Lukić da u narednoj godini postane akademski građanin, završi uspešno maturu, i da sa svojim drugaricama iz “Jedinstva” uđu u prvu saveznuu ligu. Sporke želje je imao i radnik Valjaonice Milan Danilović da uskoro postane majstorski kandidat u karateu… Majstor Manojle Mitrović poslovođa prcizne mehanike “Centra” nije imao problema na poslu, ali je bio nezadovoljan stanjem u gradu. Neregulisani potoci, naselja bez kanalizacije i vodovoda, prilaza. Zato je izrazio želju da se što pre rešavaju komunalni problemi.

Novinarke su nastavile šetnju pitajući Užičane o njihovim željama za novu 1978. godinu. Milenka Panića direktora komunalnog “Bioktoš“, koji je poželeo da utvrdi program razvoja i gradnje. Milorada Zečevića iz “Itisona” iz Krčagova, koji je želeo da mušterije budu zadovoljne. Miru Maksimović prodavca novina u kiosku “Zeta”, je poželela stan. Divnu Poznanović zaposlenu Domu zdravlja koja je bila sva srećna jer se za nju i njeno troje dece dograđivao stan u ulici 7. juli. Sasvim obične želje za boli život i bolji standard, Niko nije pomenuo ni Tita ni Titov put, niti samoupravljanje.

Ovoga januara su se spojila dva preduzeća “Terazije” i “Gradina”. Odrdžan je referedum u obadva preduzeća i nastalo je novo: “Trgovinska radna organizacija “Gradina” Titvo Užice. Nova radna oganizacija imala je šest OUR-a i jednu radnu zajnicu. OUR “Terazije” koji se bavio prometom robe na veliko, “Čigota” koji obavlja promet na malo poljoprivrednih proizvoda u poprilično prodavnica na području užičke Opštine. “Grad” je prodavao robu na malo, tekstil, nameštaj, papirom, obućom itd… “Metalotehnika” se bavila prometom metalne robe i građevinskim matrijalom na malo. “Pančevo” OUR za promet građevinskog materijala na veliko i malo s poslovnim jedinicama u Pančevu. I “Transport” koji je pružao prevoze usluga. Nova radna organizacija je imala ukupno 86. prodavica, 2. robne kuće, 17 samousluga, 55 klasičnih prodavnica i 12 kioska. Skladišni prostor od 17.403 kvadrata i 1.102 zaposlena. Šta je bilo dalje sa ovim užičkim trgovačkim gigantom znamo.

U toku protekle godine 1977. Užički Narodni muzej je posetilo 113.000 posetilaca što je bio rekordan broj u odnosu na predhodne godine. Naravno, najviše su se iteresovali za prostoriju gde je boravio Tito za vreme Užičke republike. U prostorijama muzeja snimani su dokumentarni, igrani filmovi i televiziske serije. Biblioteka muzeja i foto služba su tokom ove godine imale takođe rekordan korisnika za naučne radove, studije, za pisanje monografija, stručnih radova, posebnih publikacija, a prostorije muzeja su bile često učionice na javnim časovima istorije za razne škole. Teme su bile slične revolucija, NOB, Tito.

. Automobilski as Milun Vesnić.
. Automobilski as Milun Vesnić.

Dvadesetšestogodišnji Milun Vesnić, automehaničar u “Raketi” najveći deo dana je bio za volanom. Bio je probni vozač za sva vozila koja dođu u servis. Za njega se govorilo da i svo svoje slobodno vreme posvećuje vožnji jer je zaljubljen u brzine, da čim je došao do sopstvenog vozila, bez posebnih priprema i iskustva učestvuje na reliju “Tara 76” za šampionat Jugoslavije u klasi 1.150 grupe prve i u veoma jakoj konkurenciji osvaja drugo mesto. Tada je već Milun Vesnić počeo da puni vitrine brojnim sporskim trofejima. Kasnije najbolji legendarni automobilista užičkoga kraja će reći: “Strah me jedino kada me drugi vozi”. Za drugog užičkog automobilstičkog asa Vićentija Savića šampiona Jugoslavije do 1300 kubika, je u protekla godina bila naporna ali je postigao i vrhunske rezultate na zimskom reliju “Tara 77”, osvojio je drugo mesto, na Zastavinom reliju prvo, na reliju za šampionat Jugoslavije treća mesto, na reliju za šampionat Evrope među najpoznatijim asovima Vićentije osvaja prvo mesto i titulu šampiona u svojoj klasi.

Ni jedan užički sporski klub nije okupio toliko aktivnih sportista kao karate klub “Sloboda” nastao iz karate sekcije Tehničke škole. Kroz ovaj klub od 1973. je prošlo nekoliko stotina mladih. Naravno užički karatisti su glavnu bortbu vode s materijalnim i prostornim prblemima, tako su stigli do hola osnovne škole “Braća Jećmenica”, gde treniraju ovoga januara. Tada je predsednik ovoga kluba bio Nikola Cerovac koji je očekivao da uđu u prvu ligu. Dvojici nosilaca majstora crnog pojasa ižinjer Dragoljub Drndarević i Borku Vujović tokom protekle godine su se pridružili još petorica užičkih mladića Rade Marković, Radomir Gudurić, Dejan Bosiljčić, Radojko Nikolić i Mladen Nikolić.

Dvanest devojaka Ljiljana Žunić, Biljana Luković, Zorica Gmizović, Tanja Čobanac, Marija Elezović, Ana Pinterović, Milunka Starčević, Ljiljana Ristanović, Marina Čantrak, Milunka Đerić i Zorica Lučić, igračice odbojkaškog kluba “Jedinstvo” bile su jedne od najuspešnijih sportista u gradu. Za nihov uspeh je najzaslužniji bio trener Srboljub Nikolić koji je rekao: “Ove devojke su zaista stasale u prave sportiste i milina je raditi sa njima. Odrekle su se mniogo čega radi svakodnevnih treninga, nimalo lakih, vredne su isto tako na pripremama koliko i na odlućujućoj utakmici. Sve su do jedne ambiciozne uz znanje i kroz okršaje stiču dragoceno iskustvo što je bilo presudno za osvajanje prvog mesta u ovoj polusezoni bez i jedne izgubljene utakmice sa samo tri izgubljena seta”.

Na “Rajfešlusu” u Prvom Partizanu su proizvodili godišnje četri miliona metra rajfešlusa ali im je rečeno da ta proizvodnja nije rentabilna da bi trbali da proizvode 10 do 12 miliona metara, planirano je da “Rajfe{lus” postane jedan od najve}ih proizvoča rajfešlusa Evropi. “Ako je kum nije dugme, da li kuma nije rafešlus” komentarisao je Radoje šaljivdžina iz Prvog Partizana.

Za to vreme u preduzeću za puteve su mučili su veliku muku nikada do tada im nije bilo teže, nisu imali industriske soli pa su puteve posipali kuhinjskom. Ovoga januara je bilo veoma hladno i nestabilno vreme koje su pratile česte vejavce. Putari su da bi koliko toliko održali prohodne puteve ulagali nadčovečnske napore. Direktor ovoga preduzeća tada je bio Srboljub Bajović, koji je tada govorio novinaru Svetislavu Tijaniću: “Možda to izgleda pomalo neverovatno, ali je tačno da mi održavamo 423 kilometra magistralnih i hiljadu kilometara regionalnih puteva. Svakodnevno u puktovima dežura 45 kamiona sa posipačima soli i raonicima, 20 buldožera, 8 auto-gatera i 280 radnika. Na magistralnim putevima neprestano dežuramo, a na regionalnim zavisno od važnosti puta, u dve tri smene”.

U biblioteci na Trgu dole u podrumu u maloj knjigovezačkog radionici radio je majstor knjigovezac Aleksandar Aca Andrić. Ovim poslo se bavio se već 30 godina. Tu u biblioteci je uvek bio zatrpan poslom, kompletima novina, raskoričenih knjiga, starih papira… Radio je sve poslove vezane za potrebe biblioteke od povezivanja hartije, novina, protokola, časopisa, mapa, kaširanja slika, do povezivanja starih neupotrebljivih knjiga. Baš to lečenje starih prašnjavih i produžetak njihovog veka mu je bio najčešći posao. Posle njegovog majstorluka skoro nove knjige su se vraćale u ruke Užičana koji vole da čitaju. Čika Aca se šalio da dok povezuje ne može da stigne da nešto pročita, nego tek kad dođe kući onda čita tako se od knjiga nikako ne razdvaja.

Tokom meseca izabran je između trista učesnika najbolji proizvoč krompira Tihomir Resimić iz Erčega koji je uzgajio na jednom hektaru blizu 60 tona krompira. Braća Milivojevići Mikailo i Slobodan otišlu su na deveto svesko prvenstvo u Dansku. Slobodan je išao kao trener rukometašima oštećenog sluha a Mikailo kao igrać u repezentaciji.

Zagađenost u Užicu je stalno rasla, dozvoljena količina čađi na jednom kubnom metru bila je dozvoljena 50 miligrama čađi. Stanje je bilo zadovoljavajuće 1968. godine kada je bilo po jednom kubnom metru zabeleženo 22 miligrama čađi dok je 76, zabeleženo 120. miligrama. Ove godne je zabeleženo 700 miligrama čađi po jednom kubnom metru i iznet je podatak da svako drugo vozilo ima neispravano sagorevanje. Takođe je stigao izvetaj da raste broj obolelih od disajnih organa, da je povećan broj obolelih od raka, srćanih oboljenja itd. Da je reka Đetinja otvoreni kolektor i da na sve drugo liči nego na reku i vodu. Užička Direkcija za izgradnju onda Samoupravna interesna zajednica za u upravljanje građevinskim zemljištem potpisala je ugovor sa Institutom za arhitekturu i urbanizam Srbije iz Beograda. Stručnjaci ovoga instituta će projektovati novu putničku železnićku stanicu. Usvojen je i projekat za most preko Đetinje (onaj kod autobuske stanice) čija gradnja ne bi smela da traje duže od tri meseca.

Što se tiče ugostiteljstva od 1961. godina u gradu je izagrađna “Gradska kafana”, preuređen je hotel “Palas” a “Era”, “Breza”, “Šumadija”, “Zelena pijaca”, “Plaža” i dosta drugih su preuređene i renovirane. Vrhunac investicije bio je “Palisad” na Vodam i “Lovac” na Vodicama… Ali je srušeno srce užićkog boemluka i ugostiteljstva hotel “Zlatibor”. Posle toga iako je mnogo ulagano užičko ugostiteljstvo umesto da napreduje počelo je da stagnira. Naravno počelo je od onoga momenta kada su zamenjeni stari predratni iskusni ugostitelji sa rukovodećih mesta, tada su počeli loši odnosi u kolektivima i česte promene direktora. Iako je sve bilo kako je bilo, govoreno je da je nasušna potreba gradnja novog hotela. Največe komplikacije su nastale oko projekta tako da poslednjih osam godina iz raznoraznih razloga načešće međuljudskih odnosa ili nekorektog ponašanja zavoda za urbanizam i autora projekta arhitekte Svetlane Kane Radević iz Titogrda, što je dovelo do sudskog spora. Presednik opštine Petar Antonijević je svima skrenuo pažnju da ne sme biti dileme oko gradnje hotela koj je veoma važan za dalji razvoj grada. Užičanima se nije sviđao projekt hotela i većina je smatrala da treba da bude manji u nacionalnom stilu, jeftiniji ali niko nije obraćao pažnju ni u Direkcija za izgradnju, niti u Slogi niti u Opštini. Odlučeno je da izgradnja hotela počne 1980. godine.

Ovoga januara u zasluženu penziju su otišla dva legendarna profesora iz užičke Gimnazije Branislava Branka Popović i Milan S. Popović.

Profesorka latinskog Branka je radila 35 godina i 52 dana. Bio je to sadržajan i bogat rad protkan pedagoškim iskustvom i ispunjen predanošću. Profesorka Popović je ostala mnogim generacijama pa i mojoj u najlepšem sečanju jer smo osetili da je svom pozivu dala sebe sa ljubavlju bez granica. Užice je došla kao suplent u toku rata 1942. godine. Užice joj je bilo prvo mesto službovanja i tu je ostala ceo radni vek.

Ni ove 1978. nije bilo tog čoveka ili učenika koji nije čuo za profesora Milana Popovića. Ušao je i u anegdote, a njegov nekadašnji učenik Milovan Vitezović “uzeo” ga je i za glavnu ličost svoga dela “Šešir profesora Vujića”. Profesor Popović se idvajao od svojih kolega izuzetnom vedrinom, smislom za šalu ponajpre na svoj račun. Mnogo toga je profesor Milan do tada uradio dobrog Užicu, Pošumljavao okolne goleti, pokrenuo rad gradske biblioteke posle Drugog svetskog rata, rad Ferijalnog saveza. Ipak najpoznatije bio kao planinar. Od 1949. je rukovodio planinarsko – smučarskim klubom “Zlatibor”. To je bio srećan spoj rofesora istorije i smisla za organizaciju privlači mnogo mladih Užičana za ovaj zdravi sport. Iako je bio u penziji profesora smo sledeće dve decenije mogli vidti kako se bavi planinarstvom, pčelarstvom a kada se baš približio 100 godine napisao je knjigu o planinarstvu.

Ovoga Januara u bioskopu su igrali filmovi: “Veliki skaut”, “Cirkus sa Čipijem”, “Zovem se Gator”, “Mendingo”, “Leteći odred skotlajarda”, “Kauboj i dama”, “Poslednja igra smrti”, “Od podne do tri”.