Већина оних са којима сам разговарао, који су детињство провели на Каменом кориту, сећајући се свога детињстава су сетно наводили успомене. Како су у дворишту Бране Мацановић правили позоришне представе за родитеље, правили би бину и доносили столице из комшилука. Већина околних кућа одакле су долазили њихови гледаоци су биле мале, а њихова дворишта препуна цвећа, сви су се добро познавали и дружили.
“Код деде Рашка у дворишту био је огроман бели дуд, испод њега чесма, где је хладио пљоску са шљивовицом. Дудове смо тресли мотком, а испод смо стрављали ћебе. Кад би толико отежало од плодова лепљивих и слатких као мед, седали би на траву и јели, отимајући их од најезде читавих ројева оса и пчела, док нам не би дошло до самога грла. Колико су били слатки прсте смо један од другог једва одлепљивали.”
“Улица од Каменог корита, после рата названа “Друге пролетерске” била је прашњава, лети босонога деца су по њој остављала трагове газећи по топлој прашини, као по меканом тепиху. Камено корито, ужичка најстарије постојећа чесма, тада је унутра имало дрвени уложак, ивица глатких као стакло од свакодневног прања веша. Вода је из њега истицала и, када би се одвод запушио, разливао се и текла улицом. Зими се та улица претварала у ледену писту, за санкање и вожњу бобом све до данашње цвећаре на раскрсници испред службеног улаза у позориште. Све је врвело од деце, њихове вриске, дозивања и оштрог сиктања њихових поткованица. Ова улица је тек калдрмисана током педесетих година двадесетог века.”
“За њих је тада “Џамија” била центар света. Најлепши крај Ужица. Ту су проводили време од ујутру до вечери. Изнад Каменог корита била је дуга стара дрвена ограда и кућа Божа Шнајдера. На углу куће Винке, која је точила пиће у Хотелу “Палас”, па кућа чија је власнице погинула за време бомбардовања 1944. год. Доле, испод куће, која данас постоји, Манојла Трипковића железничара, у којој је такође истога дана погинула једна жена, па кућа Веља берберина и Милене са прелепим двориштем пуног цвећа са металном капијом на којој је искована година када је направљена.”
Од Каменог корита, лево, ка Рашковићима, био је камени зид и кућа Љуба и Даре Полић и двориште са црвеним рибизлама. Сада је ту нова кућа и велика кајсија. Па кућа Витомира превозниока, још једна коју је срушила авионска бомба, где је погинуло једно дете. У продужетку Антонијевићи звани Пујдовци, од којих је најпознатији Добривоје Антонијевић Доца. Па куће Милорада и Милојке Николић, па Ковачевићи, Ристивоје државни мајстор и Јела, затим Николе и Албине Кутлашић. Испод њихове куће је била бара пуна жаба, које су цело лето крекетале, близу баре кућа Ђенића, од којих је Јеврем доживео сто година. Била је то ониска кућа на потоку. Идући према цетру Росуља ужички штампар Романовић је имао три куће, које је издавао под кирију. Ту се налазила и кућа у којој је живео са породицом и својим радницима. То је данас простор на коме се налази продавница Смиљанића, а унутра двориште, поред ње, све је то било газда Романовића и лево и десно.
Тада су у Ужицу била два штампара Романовић и Милошевић. Односи између њих су били добри и коректни, свако од њих је радио свој посао, “а у ниучему се нису преклапали”. Романовић се 1907. године доселио у Ужице и откупио штампарију Лазара Тришића првог ужичког штампара, а поред штампарије имао је и књижару. У штампарији је набавио нове, савременије машине, сав потребни штампарки прибор, од којих је нешто било у употреби и 2006. године и престављало музејску вредност у ужичком штампарству. У Романовића штампарији штампано је између два светска рата највише књига и новина. Тако су Росуље уз највећи број просветних радника имале и свог штампара.
