Љубиша Симић, легенда ужичког рукомета, омиљени ученик мога оца Влајка Ковачевића, ужичког спорког принца, сада је пензионер, a некада професор физичке културе. Gенерације га се сећају као једног од најбољих рукометаша у Ужицу. Један је од првих играча рукомета у Ужицу, човек који је остао упамћен као бек са јаким шутом и карактеристичним шутом седмерца са окретом, Рекао је:
“На Влајковом терену је 20. септембра 1960. године одиграна прва званична рукометна утакмица ужичког клуба „Севојно“ против „Такова“ из Горњег Милановца”.
Радован Витезовић: Други у првом реду пок. Гузијан.
Слободан Шуљагић: Мислим да је до Гулија Жико Зуб. Ово би могао бити дефиле поводом МОСИ, негде с почетка седамдесетих.
Живко Остојић: Зико зуб, скроз лево мој комшија Чума. Знам их све, али отишла имена. Мијо памти имена, а и много је лингарао по граду. Мени нису дали тата и мама.
Драган Р. Филиповић: Трећи је, онај мало иза, Милутин Цветковић Тине, легендарни ужички радио-аматер, нажалост покојни. Радио је у сервису за лифтове “Давид Пајић”. Не препознајем на слици, али и његов колега Вилма је играо рукомет, и још један из сервиса.
Зоран Старчевић: Љубишин савет који се памти: Док трчите, најопаснија мисао је “Кад ћу стићи на циљ?!”
