Завршио се Први светски рат, Срби изађоше као победници и направише Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која касније доби име Краљевина Југославија. Ужичани у тим поратним годинама потрошише највише снаге и новца на обнављање индустрије. Брзо покренуше разбоје у Ткачници и искористише велику потражњу текстилних производа. Понудише тржишту српско чаршавско, шустерско и ланено платно за сламњаче и за паковање, фротирске и берберске пешкире, цвилих, порхет, брокат, пуплин, цвишну и материју, нуде памучне шалове и свилене мараме, салвете и прекриваче, и најрадосније, беле фланелске пелене.
У Ужице стижу разни апарати и машине на струју, потреба за њом се повећава. Ужичка Ткачка радионица, 1923. узима у закуп, а 1927. и купује, централу од породице Атанасковић, у клисури Грот. Године 1923. раде и на обнови елекктричне мреже и централе: пробија се тунел од бране до турбине, замењују се генеретори, уместо дрвених бандера граде се бетонске, мењају се водови и трафостанице. У Турици, код Ристовића махале, граде и 1928. године пуштају у рад нову електричну централу, за коју је у Сињевцу подигнута нова брана, “Велика брана”, импозантна са огромним буковима у којима Ђетиња пени и показује своју снагу. Хуком и грмљавином, који се далеко чују, постаће једно од места за дивљење и дан данас у Ужицу.
Ужичанима из многих генерација остаће у сећању када је једном годишње брана отварана, обично на Велики петак, који се претварао у риболов већине Ужичана. Тад се скоро цело Ужице сјати на обале Ђетиње, обично ту код “Међаја” и “Табане”, где је била Сточна пијаца. Ђетиња је убрзано надолазила, носила и избацивала ошамућене кркуше, кленове, пастрмке поточаре, мрене, црвенперке, липљане, деверике, чикове, пешеве, гргече, ракове. Ужичани са децом заврнутих ногавица и рукава су их сачекивали у реци, хватали, убацивали у корпе свих величина, у вреће па и у кошуље са везаним рукавима у чвор, да им нека риба не побегне. Или су те користили као врше, потурајући под матицу, док се не напуне рибом. И не само људи и птице и живориње су ловиле са рибама у устима и кљуновима. А увече цела варош је мирисала на рибљу чорбу. Није било куће где се није спремала риба на све могуће познате начине.
