Godine 1927. Glavni odbor Crvenog krsta Kraljevine SHS donosi odluku da se u Užicu podigne Dom siročadi. Užički odbor Crvenog krsta projekat poverava tada poznatom inžinjeru Dobrivoju Mojoviću i radovi odmah počinju. Glavni odbor društva izdvaja sumu od milion dinara, a užički odbor od Samouprave užičke oblasti dobija 100.000 dinara. Novembra 1929. završena je velika zgrada skladnog oblika, koja je svojom veličinom i komforom trebala da simbolizuje i udobnost i sigurnost koji je užički Odbor želeo da obezbedi svoj sirotoj deci. Sekretar Užičkog oblasnog odbora, Lazar Bjelić je napisao: “Sad je Dom definitivno gotov. Ostvareno je jedno veliko delo na kome se radilo više od dve godine. I, doista, tim uspehom može se Užički oblasni odbor Crvenog Krsta s pravom ponositi.”
Dom je osvećen 25. novembra, na Dan Svetog Jovana Milostivog. Iako je bio radni dan, još u 9 pre podne na užičkoj železničkoj stanici došlo je gotovo celokupno stanovništvo Užica – činovnici sa svojim šefovima, oficirski hor, sva udruženja i đaci svih škola. Povorka je u 10 sati krenula ovim redom: “Zastave državne i Crvenog krsta, vojna muzika, invalidi, delegati Glavnog odbora i Oblasnog odbora Crvenog Krsta, prestavnici građanske i vojne vlasti, rezerni oficiri i ratnici, predstavnici kulturnih, humanitarnih i ostalih udruženja i ustanova, građanstvo. Duž cele povorke sa jedne strane išli su sokoli, skauti i učenici svih škola, a sa druge strane sokolice, planinke i učenice svih škola sa svojim nastavnicama.” Tada je ovakva jedna manifestacija Crvenog Krsta po prvi put organizovana u Užicu.
Kad je povorka obišla sve glavne ulice, onda je došla pred Dom. Osvećenje je izvršio lično episkop žički Jefrem, uz asistenciju okružnog prote Stevana Bojovića i celokupnog užičkog sveštenstva. U dom su smeštene kancelarije Oblasnog odbora Crvenog Krsta i Oblasnog odbora podmladka Crvenog Krsta, koji će do današnjih dana sa puno elana nastaviti svoj uspešan rad za velike ideje Crvenog Krsta. Januara 1930, pitomci koji su odvedeni u Beograd zbog dotrajale zgrade u koju su bili smešteni, prevedeni su u Užice. Novinski članci kažu da su se neopisivo radovali, a prva pesma koju su zapevali na stanici bila je “Evo nas opet kraj našeg sela”. “Građani Užica, koji su iz osećanja najdubljeg čovekolublja razvijali human rad, dočekali su na stanici ovu decu, koju će i nadalje uvek pomagati poklonima u novcu, odelu, životnim namirnicama, posebno za velike praznike Božić, Novu Godinu, na Poklade, Uskrs.”
Miloš Poznanović: Gradsko kupatilo, u pozadini je zgrada Crvenog krsta u izgradnji (verovatno 1928. godina)
