Sećanja omiljene Tetka Lele

473

Pamte je brojne generacije Užičana. Ona je medicinska sestra koju su svi voleli. Tu u Dečijem dispanzeru, koji je nekada bio dole blizu keja u Omladinskoj ulici, postala je i ostala „Tetka Lela“. Njena sećanja su prvenstveno sećanja na užičko posleratno zdravstvo.

Lela Majstorović je u Užice došla 1951. godine iz Kruševca, gde je završila srednju medicinsku školu. Posao je odmah dobila u užičkoj bolnici na hirurškom odeljenju. Pre Lele tu su radile dve sestre, Brankica Ilić i Milostiva Bogdanović. Sve tri su bile smeštene u nekadašnjoj staroj kući, gde je rođen velikan Ljuba Stojanović, koja je do skora bila tu preko puta današnjeg Doma zdravlja. U to vreme, na početku pedesetih 20. veka, tu je živeo deda Vojin sa svojom bakom. Opština je tu našla smeštaj za sve tri sestre sa hirurškog odeljenja.

Lela Majstorović 2017. godine
Lela Majstorović 2017. godine

„U to vreme u Užice je stigao profesor Ninko Miljanić, da obučava“, sećala se Tetka Lela, „Bio je pariski đak, hirurg opšte i ratne hirurgije, ortopedije i urologije. U njegovom timu bili su njegov stalni saradnik Pero Peškir i u Beogradu na klinici njegov sin Miško. Bila je savršena saradnja bolničara i bolničarki… bila su to teška vremena, nije bilo ni frižidera. Tek 1953. godine, dobili smo frižider za transfuziju i serume. Kada sam bila na edukaciji, prijavila sam da mi nemamo ni telefon, ni sanitet. Molila sam mog hirurga Slavka Jevđenovića, koji je takođe bio pri timu profesora, da idem na edukaciju oko transfuzije. Naučila sam kako se prave sistemi, a to moje znanje sam prenela na još nekoliko sestara. Edukovala sam ih i o sterilizaciji. Sve smo delili zajedno, pa i hranu. Jeli smo sve ono što dobijaju bolesnici u bolnici. Ko je dežurao imao je pravo na večeru. Jedino su grudno i dečije odeljenje imali pravo na različitu ishranu “.

U to vreme u bolnici je radio dr Rajko Nenadić, koji je bio mentor dr Košareviću, dr Lazarević, doktorka Zora Tucović, ginekolog, i čuvena babice Dara, koja je godinama porađala žene.

„Ona je porađala žene bez ikakvih problema. Jedino je moja ekipa bila potrebna da prisustvuje kada se radio carski rez u hirurškoj sali, jer za svaki veći operativni zahvat morala sam biti prisutna, bilo zbog infuzije ili transfuzije. Jednostavno smo funkcionisali kao jedna dobra porodica. Mnogi su dolazili iz drugih opština u Užice. Oni koji su imali prugu dolazili su vozom, a sve ih je čekao Žika nosač. Neki su dolazili peške ili volovskim kolima. Onaj ko je vodio volove imao je lopatu i džak i čistio za njima.

Centralna zgrada užičke bolnice 1951.
Centralna zgrada užičke bolnice 1951.

U to vreme dr Zanković je radio privatno, u gradu su bili divni lekari, kao što je dr Luka Đuričić, otac doktora Nemanje, zatim dr Cvetko Zotović, sreski lekar Krstić, dr Kazina Drizo. Radili su u nekadašnjem Domu zdravlja, preko puta Sokolane, koji je bio gde je sada autobuska stanica, a Dečiji dispanzer je bio gde je sada „Aleksandar“ i bife ispod. Posle je premešten u Dušana Višića (današnja Vidovdanska). Dr. Cvetko Zotović je radio i u „Cveta Dabić“, koja je prva, zajedno sa „Prvim partizanom“, imala obdanište, a grad tada još nije imao obdanište (vrtić). Borka Stanković je bila prva školovana kuvarica, a svoj zanat je završila u Vrnjačkoj Banji. Tada nije bilo nutricionista. Profesor Miljanić i dr Jevđenović su otišli u Beograd, želeli su da me vode sa sobom, ali ja nisam mogla, zbog ugovora koji sam imala sa gradom Užicem. Onda je došao dr Džufić, po odluci Ministarstva zdravlja. On je, tu na Glavnoj ulici, u nekadašnjoj Orlovića kuća, ispod Gimnazije, radio neke male intervencije kod dijabetičara. Kada je trebalo da se, na primer, neki prst amputira. Nekada sam mu pomagala, sestra Nada i ja, a on nam je davao poneku crkavicu.

Dom zdravlja je bio preko puta Sokolane u drvenoj montažnoj zgradi
Dom zdravlja je bio preko puta Sokolane u drvenoj montažnoj zgradi

Kada je trebalo da se ide u treću smenu, po sestre je dolazio fijaker. Morale smo da bolnici damo tačno podatke gde ćemo te večeri biti i šta ćemo raditi, da bi fijaker došao po nas. Na kapiji se znalo kada ulazim i kada izlazim. I to vreme provedeno u bolnici se plaćalo. Nije bilo kao sada, da se sedi celu noć u jednoj smeni. Mene onda fijaker vrati natrag. Kao što rekoh, morala sam unapred bolnici da prijavim da li ću to veče ići u pozorište, bioskop ili, na primer, na igranku u Sokolanu. Često sam bila u pozorištu, bila sam i statista, pevala u horu, a igrala sam i u folkloru. I kada sam postala majka, isto se moralo znati gde ću biti. Jednom me je kočijaš pokupio na ulazu u Veliki park, gde sam bila sa mužem i decom u šetnji. Kada sam čula trubicu od fijakera, znala sam da je došao po mene i ostavila sam decu mužu, pa nek se snalazi kako zna…“, sećala se Tetka Lela.

Lela se udala za Aleksu Majstorovića. Dobili su dvoje dece, ćerku Lidiju i sina Milutina. U to vreme, svi koji su radili u zdravstvu bili su vojni obaveznici. I tako je 11. oktobra 1954. godine, kada je bila krsna slava porodice Majstorović, pozvana i Lelu na vojnu vežbu.

Kada je dobila ponudu za Dečiji dispanzer. dr Veselin Marinković poželeo joj je sreću.

„Imao je običaj svima da kaže – junače“, pa je tako meni rekao: „Junače, vi ste ostavili lep trag iza vas, želim vam da nastavite isto tako“. Njamu su se dešavale neke ružne stvari, nije bio član partije, pa su mu svašta radili. Mislim da je od tog i umro, a ja sam vratila partijsku knjižicu kada su dečije pripojili Domu zdravlja. Dolazili su kod mene i tako ponekad tražili neke informacije, o tome šta se radi kod nas poslu, šta priča profesor, a ja im kažem da priča o poslu, o operaciji, o čemu bi drugom. I tako, nekoliko puta su dolazili, obraćali su mi se sa – drugarica, a ja njima kažem da ne mogu biti drugarica, jer su godište moje majke. I onda sam vratila knjižicu. Nisam imala mnogo problema, sem nekih sitnih provokacija. Inače, ja sam sa 15 godina postala skojevka, delila humanitarne pakete po Kruševcu, a 1948. godine, kada sam bila na radnoj brigadi na Mavrovu, postala sam član KPJ. Mi u Dečijem nismo imali ni partijsku knjižicu, ni šefa, a kada su nas spojili sa Domom zdravlja, sve je postalo partijsko, imali smo direktora i tako su krenule mnoge mućke“ prisećala se Tetka Lela.

Doktori i sestre i pacijenti su u bolnicu dovoženi bolničkim fijakerom
Doktori i sestre i pacijenti su u bolnicu dovoženi bolničkim fijakerom

Godine 1973. odlikovana je ordenom Crvenog krsta, a 1977. godine odlikovana je Ordenom rada. Tetka Leli je bilo ponuđeno da preseče vrpcu kada se otvarana nova zgrada Dečijeg dispanzera, ali je ona zamolila dr Stankića da to uradi jedna žena, njena kolegenica, koja je radila u „Cveti Dabić“. Lela je posle bila predložena da otkrije bistu ispred dispanzera, što joj je predstavljalo veliko zadovoljstvo. Iako je jedno vreme bila u disciplinskoj komisiji, svi u zdravstvu su je poštovali i cenili. Prilikom boravka u Labinu, uspela da ostvari bratimljenje medicinskih radnika Užica i Labina.

„To su bila druženja za pamćenje. Jedne godine su oni dolazili kod nas, druge mi kod njih. Kada smo išli kod njih, putovali smo kušet kolima u vozu, a vodili smo Đuru iz štamparije, koji je bio odličan harmonikaš. Verujte mi, radila sam mnogo i sve te neke prekovremene sate koje su trebali da mi plate, ja sam tražila slobodne dane, samo da bih ih koristila za to druženje. Ta druženja su bile priče za seriju. Sećam se da je Đuro uvek pitao kako da se predstavi, da li kao rendgen tehničar ili laborant, samo da bi se udvarao. Pevalo se i nije se spavalo. A kada su oni dolazili ovde, vodili smo ih na Turist. Pokojni dr Žarko Marković, dr Laza Radović, Mića Ojdanić i ja, čekali smo ih iza Sevojna i odmah ih vodili da ih smestimo, a onda smo ih vodili na Zlatibor, Sirogojno, Taru, dovodila ih kući“, nizala je lepa sećanja Tetka Lela.

Bilo je i ružnih sećanja, setila i strašnih dana iz 1972. godine, kada je svima pretila opasnost od velikih boginja.

Stari Dečiji Dispanzer u Omladinskoj ulici
Stari Dečiji Dispanzer u Omladinskoj ulici

„To je tada bilo ludilo. Film Gorana Markovića je bio veoma blag, kako je sve to stvarno izgledalo. Bila sam te 1972. godine u dečijem dispanzeru. Deca su bila sva redovno vakcinisana, a đake smo zbrinuli revakcinom. Svi su se našli u čudu, opštinari su bili pogubljeni, neki lekari nisu znali da se snađu… Umesto deci da pogledaju gde je pelc vakcina, oni jure glavom bez obzira, narod juri doktore i nas da im nađemo kartone. Dr Ljubo Petrović i ja se dogovorimo, pošto smo vakcinisali sve u krugu centra, da zatvorimo dečiji dispanzer i da u opštini napravimo jedan tim, a da ne pitamo ništa opštinare. Objavilo se preko radija da preglede i vakcinaciju radimo u opštini. To je bila tolika gužva, pa smo zvali miliciju da reguliše mir. Doktorka Stanković je morala da lupa svojom štiklom od sto, da bi smanjila buku i da bi me čuli kada im pričam, da ne sme da kvase mesto gde su primili vakcinu i da će imati temperaturu. Radili smo po ceo dan, moja deca su mi donosila čaj i limunadu ili kafu na posao ili nešto da pojedemo. Užice je bio prvi grad u Srbiji koje je vakcinisalo sve svoje sugrađane. Kada je sve to prošlo, dr Protić, dr Mara Penezić i ja smo se dogovorili da napravimo punkt na Beloj zemlji kod česme, kako bismo kontrolisali dolazak u grad. Nosili smo pribor sa nama, vakcine, stolove i stolice, lampe. Isti punkt je postavljen na Sarića Osoju, jer i tu je bio ulaz u grad i treći ulaz u grad je bio od Čačka. Pelcovali smo sve one koji nisu bili pelcovani, a koji su dolazili u grad. Mi smo to odradili fantastično. Bio je slučaj da su jednu našu Užičanku, koja je učila Medicinsku školu u Čačku, koja je imala ovčije boginje, smestili u čačanski karantin sa obolelim od variole. Ona je pobegla odatle i došla kod nas. Inače, mi smo imali karantin u Sevojnu. Posle o našoj organizovanosti su svi pisali i pričali, dobili smo priznanja od Ministarstva zdravlja.“

Učestvovala je u organizaciji dana Dom zdravlja, organizovala je ispraćaje u penzije od čistačice do lekara, a njoj samoj je 1990. godine priređen, kako je rekla, fantastičan odlazak u penziju, kada je poručila „treba se radovati životu“.