Сећање на Деду Ристивоја државног мајстора и његов дипломски рад

1535

Фотографија из 1969 -70. Брат нашег Деде Витомира, ужички државни мајстор браварског рада, Ристивоје Ковачевић, занатска и ловачка ужичка прича, тог дана изразио је жељу да га отац Влајко одвезе до на Белу Земљу да види те од старина ловцима познате кругове у којима се крећу зечије породице. И тако, сви који смо били у дворишту у Омладинској 28, потрпасмо се у Амија 6. Отац искористи да напрви ову фотографију деде са унуцима, на којој ја у последњем моменту стижем, па сам неоштар. Мислим да смо тада видели и једног зекана, за кога је сестра Нина рекла да је “Душко Дугоушко”.
Иначе, скорије, када је професор Искрин имао изложбу “Капије и врата старог Ужица” у ГКЦ, између лепих фотографија, била је изложена и једна права капија од кованог гвожђа. На њој су савијена повелика слова у кругу УГШ – Ужичка градска штедионица, дипломски рад нашег деде Ристивоја, када је завршавао занат. Када је рушена зграда Ужичке градске штедионице, стриц грађевински техничар, Слободан Ковачевић, купио је капију и зато је сачувана до данашњих дана. Капија је посебна – млади Ристивоје није користио апарат за заваривање, већ је све елементе повелике капије спојио челичним, ручно рађеним нитнама.

Мајстор браварског рада, Ристивоје Ковачевић, са унуцима
Мајстор браварског рада, Ристивоје Ковачевић, са унуцима

На првој фотографији с лева, осамнаестогодишњи Предраг Ковачевић (ја), до мене Ана Ковачевић, данас професорка биологије, до ње Александар Саша Ковачевић, електро инжињер који ради и живи у Немачкој, до њега Нина Ковачевић, данас учитељица у ОШ “Душан Јерковић”” и деда Ристивоје у позним годинама.
На другој фотографији, коју је снимио С. Јовичић, је Милорад Искрин, уз капију коју је радио млади Ристивоје, на изложби у ГКЦ. Ова фотографија је била уз текст ужичког дописника “Политике” Бранка Пејовића који преносим у целости:

 

Аутор: Бранко Пејовић, субота, Политика 02.12.2017.

Кад зашкрипи ужичка капија

Ужице – Велика метална капија кроз коју се тридесетих улазило у Грађанску штедионицу на ужичкој Житној пијаци, сачувана у породици Ковачевић од ломова дугог времена, сада краси необичну изложбу „Капије и врата старог Ужица”, постављену у Градском културном центру. Аутор изложбе је Милорад Искрин, ужички историчар, већ исказан у писању књига о овдашњим старим кафанама, пекарама, чесмама… О Ужицу кога више нема.
Сада он у прошлост улази на други начин, кроз врата и капије, као драги гост једне неописане теме давног времена. Скромни или луксузни за своје време, ти улази лако наводе посматрача на сећања. С тим што је поменута метална капија изузетак међу експонатима: остало су изложене фотографије великих старинских врата из разних делова града, капија, па и славолука.
Искрин представља и легендом описује како изгледа ајнфорт капија Зотовића куће, излог опанчарско-сарачке радње Ћитића, врата кафане Веселина Јанковића, улаз у кућу Поповића, ниска подрумска врата куће Андре Станића, врата виле сликара Миловановића… Пажњу привлаче и две старе слике ужичких тријумфалних капија, славолука на улицама града: једна је из 1899. када су овде високим славолуком дочекани владари Обреновићи, друга из 1912. кад је мањом тријумфалном капијом дочекан први долазак воза „ћире”.

Милорад Искрин, уз капију коју је радио млади Ристивоје, на изложби у ГКЦ
Милорад Искрин, уз капију коју је радио млади Ристивоје, на изложби у ГКЦ

– Врата и капије увек имају своју вредност и значај, чак и у народним изрекама: „Ушао на велика врата”, „Изашао на мала врата”… Гледао сам и да су на новчанице од 50 и 100 евра ставили слике капије. Можда би ваљало, зарад берићета, да руком дотакнемо ту сачувану капију некадашње Грађанске штедионице. А ову изложбу сам посветио композитору Жарку Петровићу, који је недавно обележио 85. рођендан – рекао је на врло посећеном отварању изложбе Искрин.
По оцени рецензента изложбе, историчара уметности и колекционара Александра Тошића, многа врата и капије која нам Милорад Искрин открива више не постоје јер је Ужице град који није баш имао среће у очувању градитељске баштине.
– Циљ ове изложбе је да се укаже поштовање прошлости, грађанској култури некадашњих домаћина и труду старих мајстора столарије. Свака врата носе лични печат домаћина, на појединим се уочавају и мотиви који подсећају на антички храм, а посебна су и јединствена као протагонисти приче о животу кроз мале и велике ствари, којима човек даје смисао – истакао је Тошић.