Каран је село удаљено од Ужица 17 километара на путу Ужице – Ваљево, преко Црнокосе. Средиште је Лужничке долине, најплодније у ужичком крају, познатијим као Жупа Лужница. Становништво је углавном пореклом из Црне Горе и Херцеговине, које се ту населило током 19. века. Према попису из 1991, било је 666 становника. По попису из 2002. било је 582 становника. Данас у Карану живи у 162 домаћинства око 500 становника. Сеоска слава су Прве тројице. У Карану постоји Земљорадничка задруга “Лужничка долина”, осмогодишња основна школа, пошта, пољопривредна апотека “Пољоекспрес”. Деведесетих у селу је радио погон Ваљаонице бакра. Село је од давнина познато по производњи добре ракије шљивовице, којом се бави пољопривредно добро “Златна долина” основано 2003. године.
Најдуже је то брдовито село на обалама речице Лужнице. Месна заједница Каран обухвата село Лелиће са засеоцима Брезов град и Граница. На територији села откривени су остатци неолитског насеља на археолошком налазишту Наплав. Истраживања остатака утврђења на месту “Таваница” потврђују да је овде било насеље Римљана.
На средини села налази се најстарији очувани средњовековни споменик културе у ужичкој општини, Бела црква каранска, средиште духовног и културног живота котлине око Лужнице. Црква је посвећена Благовештењу. Подигао ју је, као своју задужбину, жупан Петар (Брајан). У ранијој литератури је црква датирана између 1332. и 1337. године, али се данас, након открића портрета младог Уроша, њено подизање смешта између 1340. и 1342. године. Само место цркве је коришћено као култно још у доба Римљана, о чему сведочи лапидариј са римским надгробним споменицима у порти цркве. Археолошка истраживања, обављена 1975. године, открила су у цркви ктиторске гробове, а радови на конзервацији и рестаурацији њене архитектуре и фрескосликарства, обављени су 1980. године.
Бела црква Каранска се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја. Сама грађевина има једнобродну основу са три травеја, изнад којих се уздиже купола кружне основе. На источном крају се налази полукружна олтарска апсида испред које је камени иконостас, док је на супротном крају, у 19. веку дозидан нартекс. Осликавање унутрашњости цркве су највероватније радила двојица сликара. Ктиторска композиција жупана Брајана са супругом Струјом, сином и три ћерке приказана је на западном делу северног зида, док је насупрот њих приказана владарска породица (краљ Душан са Јеленом и малиим Урошем) и свети Немањићи (Симеон, Сава и Милутин). Душанов лик на портрету има његове црте и подсећа на оне са северног зида нартекса цркве у Дечанима, док је Јелена приказана уопштено. Поред њих, на зидовима су приказане још неке историјске личности, као и портрети других донатора цркве (у старијој литератури, пре тачног датовања цркве и идентификације владара, било је претпоставки да су у питању Лазар са Милицом и малим Стефаном). Од религијских фресака, у наосу су насликани Велики празници, сцене из Старог завета и живота Богородице, док се у олтарском делу налазе представе Поклоњења архијереја и Богородице са анђелима.
Прилог:
Најстарије каранске породице су:
Мирковићи и Остојићи су под Границом, дошли из црногорских Бањана. Овде су дошла два брата са доста стада. Један од њих је поповао, а други трговао. Од ове породице истакло се неколико попова и трговаца и отишло негде према Јадру; има их овде у Граници 26 кућа, славе Ђурђевдан.
–Мурићи су дошли убрзо за претходнима, населили се на леву страну реке. Предак данашњих Мурића је из истоименог братства Мурића у Дробњацима. Мурићи су заузели западни, сунцу упрти део села и дубоко се унели у Гостиницу; данас их је 14 кућа, славе Ђурђевдан.
–Гускићи су из Кремана, вредна врло жилава и предузимљива породица; има их на вису изнад школе под Метаљком 11 кућа, славе Св. Враче.
–Батинићи су од Бањана, из села Дрпа, дошли као свештеничка породица и одавде се селила; има их на десној страни села – средином његовом 12 кућа, славе Стевањдан.
–Радојичићи у Мирковићима су дошли из Криве Ријеке као занатлије; Ковачевићи у Граници су њихови сродници из истог места; занатлије онда и данас (качари, дрводеље и ковачи); има их 8 кућа, славе Алимпијевдан.
–Крсмановићи су у Батиљивима, досељени из Стапара, има их 11 кућа, славе Никољдан.
–Марковићи (Несторовићи) су у Граници, досељени од Пљеваља, дошли као радници са коњима и населили се на врху села. Врло жилава и плодна породица, расељава се, има их 14 кућа, славе Јовањдан.
–Ћатићи (Николићи) су са Љубања. Некаква дечка, добро писмена, Николицу доведу Остојићи за сеоског ћату, па га после ожене својом одивом и задрже у селу; од њега је данас 4 куће, славе Никољдан.
–Ђурићи су из Заовина и по дну села на десној страни, има их две куће, славе Ђурђевдан.
–Веселиновићи су из Биоске, сада су у Батинићима, има их 6 кућа, славе Јовањдан.
–Никићи су из Никојевића, има их 4 куће, славе Никољдан.
–Алексићи су из Бање, има их 6 кућа, славе Никољдан.
–Вранићи су из Врана код Скржути, повећа задруга, славе Илиндан.
–Пекићи су из истог места као и претходни, једна кућа, славе Малу Госпојину.
–Тодоровићи у Гускићима, јака кућа досељена из Пеула у Гостиници, славе Стевањдан.
–Самарџићи су из Бабина, има их две куће, славе Ђурђевдан.
–Милентијевићи су од горњих села, једна кућа, славе Никољдан
