Одломак из књиге Александра Милосављевића Лалета из 2002. „Стена на Пори“:
Кањон Ђетиње на неколико места близак је оном што искрено задивљени назовемо чудом. Градитељи средњовековне тврђаве над Ужицем, можда и за оне која је предходила средњовековној, смислили су и изградили силазиште према реци.
У сред реке, коју са друге стране наткривљују врлети Забучја и каменити Биоктош, однекуд из утробе кањона куља топла вода, а између каменова станаса чини угодно лековито купатило. Ужичани су га назвали Бањица. Не зна се, а можда су га Римљани, или велможе и ратници српског средњег века уживали, користили као лек, и души, и телу. Ни девет каменова Ђетиња не пређе, а сада, рекло би се, из самог подножја Биоктоша у ток долази ледена изворска вода. Ужичани, не тако давног времена, који су пропливали на јазу чувене ужичке хидроцентрале, неки и први пут пољубили девојку скривени под буком у истом јазу, или у тунелу из кога вода стиже из Мале бране, тај делић Ђетиње назваше Сифон.
Цели простор, у коме се невероватност збива и грле те две струје сасвим топле и студене воде, дозива запенушаним брзацима, лијанама и цветним пузавицама, какве се руше са стене према води, са једне, или букетима руја, који се узносе према врховима Старога града, Карауле и Читакове стене, с друге стране. Све то би сликар увио у лепу измаглицу, јер она је на том месту зачудна, различито згуснута у облачиће.
Реч и кичица имају моћ, али у овом случају далеко мању, јер тај простор призива, слути сусрете, да ли и животне токове, одводи у снове, занесе, опчини и зачара… Кад дођу августовске ноћи, ноћи месечине, ту, сред Ђетине, кажу, и привиђа се. Више по радозналости коју је код дечака из краја око ужичке плаже побудио неко од њихових вештих ушитеља са Ливадка, него ли сујеверној опседнутости, нарочита авантура за дечака је била да скривени у дну Старог града очекују догађања на Бањици. Једне вечери обећано им да ће се око поноћи из пенушавих брзака родити лепа девојка, Венера ужичка; појавиће се у свој чаробној наготи и обљубиће најлепшег ужичког мужа.
Ваљало је подуже чекати на излазак месеца. Најпре је, док су дечаци заузимали што удобнију позицију, ноћ била тамна. Са реке су допирали чудни одјеци, некад би личили на какву музичку подлогу за срах, а одмах потом на прелидијум за какво пролећно цветање. Драматичност таме посебно су увећали крици ноћних птица, али дечаци су решени, иако им је у ушима пулс ђиво бије.
Месец се најпре стидљиво иза једног разбарушеног облака коначно појави, а потом набрекао од пунаће, попут снажног рефлектора, осветли и увећа сцену. Да својим очима не поверују, усхићени дечаци гледали су чудо. Чинило им се, на дохват руке и из воде израња слап дуге косе, неодређени лик девојке, потом биста, дрхтаве дојке, извајани струк, па бедра, па све, па дуге ноге… О, дали је то сан?! Наједном лепа девојка крену из воде према заобљеном високом камену, пође испружених руку и меког босоногог хода као месечар. Дечаци се лецнуше јер, ево је, и према камену, и према њима. Застала је тако пружених руку, али их не пружа дечацима. Иза камена уздиже се нага, очигледно мушка фигура, према њој се упутила чаробница. Мушкарас је нежно пригрли, узе као да је детенце у наручје и сњом се врати у топле воде Бањице. – Неће, ваљда, све нестати? Помислише неки дечаци, а тужна помисао за трен их врати у неудобан простор по коме су се гнездили.
Те ноћи на месчини лепи пар није нестао. Волео се страсно и дуго. Понављале су се невероватне сцене љубавног чина, а сваки од њих се постовеђивао са снагом и изузетном мужевношћу изабраника срца Венере у Ђетињи.
Пролазили су летњи дани на ужичкој плажи, а ноћна дружина је покушавала да одгонетне ко је Венера, која девојка, да препозна силну мушку лепоту из ноћене месечине под Градом. Најпре су се трагања зауставила на храбрим скакачима са железничког моста, или Фикаревог зида, са витке даске – трамбулине на плажи „Јадран“… Скокови, али најлепше, стилизоване, некад је са трабулине изводио Лале Лесковац, а многи храбрији са железничког моста, попут Милоша Зеца и данас су изазов за неке скакаче. Али тога лета ласту лепше, нико није скакао са Фикаревог зида од Банета, плећатог и плавооког. После скока, тај невероватни скакач или пливач, доплива уз матицу и бук до зида, снажним мишицама се извуче на позиду, забаци лаким покретом главе мокру косу, прошета по позиди као да је на манекенској писти, а преплануло лепо тело правога мушкарца блиста у сунцу док се са њега крине бисерне капи и расипају трепераве светлице. Тада задрхти, свако женско срце, а нема мушкарца коме се не отме израз дивљења.
Основана сумња да је Бане онај мужић ноћи, па ко би друго.
Једна мила и препознатљива девојка тих данасе појавила на ужичкој плажи, сјајна у води, скреће пађњу лакоћом и лепотом кретњи док плива, нестаје и израња из воде. То све личи на какав балет у води. Убрзо су Бане и девојка постали пар у води атрактивни пар. У својој заједничкој игри, најпре су истовремено нестали испод површине реке, а затим би лепа нимфа, високо узлетела над водом и складним извијањем заносног тела склизнула поново у реку. Занос игре њих двоје пленио је из дана уз дан.
Причало се о Банету да је одвећ горд да би трчкаро за девојкама, а мало се и слутило да у том одважном младићу стидљивост у сусрету са девојкама. Оне најмање. Свака би пре предпоставила да је његов укус склон нарочито лепоти коју она не поседује. Његови другари су веровали, опет, да му на миг долећу најлепше девојке у загрљај. Нису тако мислили због његове лепе спољашности , или атрактивности у спортовима, и на води и на суву. Осим пливања и скокова, истицао се у свим спортовима с лоптом. Није му ни „краљица“ спортова била страна. Лепа истина је – свуда су му се дивили.
А онда нешто друго. Код тог плавооког витеза постоји једно велико и топло људско срце. Његов азурни поглед окупа вас немерљивом добротом; нема друга који му се не радује. Памте да је из свог изобиља, живео је у окриљу богате породице, износио најбоље да подели другоме. Да их питате кад су први пут пробали чоколаду, многи би се сетили да су прву добили из Банетових руку. А живео је Бане у тој градској четврти уз Ткачницу и реку где је оскудица имала своје царство.
Одкуда би један такав младић коме је све доступно, све до најлепших тиварових одела, могао да страхује од сусрета са женском лепотом, чудили би се њему блиски градски младићи. Али било је тако. Раскошна лепота девојке са ужичке плаже дуго је распамећивала нашег јуношу. Како и неби, и не само њега, распамећивала је ужичке младиће у мноштву. Најпре вас обузме једна путеност која позива баш сваким делом, сваким делићом својим. Не знате шта би сте пре у загрљај, осетите немир руку , јер све би сте да додирнете, да милујете, а жар усана би да се топи посвуда на том божијем изазову. Тамо где би се нашла мила девојка – почели су је звати Мила – јатило се мушко окружење. Удварања, лепих речи, излетања до намештене финоће, па и до глупости, свега ћете се ту нагледати и наслушати кад Мила стигне на реку. А она, насупрот своме телу које жестоко распаљује мушке страсти, безазленим миром лепога лица и блиставог ока, расипа нежност и благонаклоност. Огледало њеног крупног ока, дугих црних трепавица ока љубичасте дужице, засија и озари се нежно бео и некако чудно љубичаст блесак. Затрепери пред вама и ви тада пожелите да вас узме краичком ока.
– Ваше су очи узеле најлепше од љубичице пролећне, од заноса виоле дан и ноћ! – здарали би слаткоречиви, а увек безопасни мушки, док би они прави увек ћутке жудили за девојком.
Бане је, само он је то дубоко носио у себи, од када се Чачанка појавила у Ужичкој учитељској школи, а у својој лепоти на Ужичкој плажи, био је опчињен заустављеног даха као да је уплашен, неспретан и непомичан у њеној близини. Чак се и трудио да је гледа са сигурног остојања. И ко зна до када би то трајало да се, невероватно је, није досетио да би, можда, у мраку тунела од Ужица до Чачка некако могао да додирне лепога створа. Није ми то било ни лако, ни једноставно, али Бане је напрасно постао путник у Ћири. У окриљу мрака тунела оствари се додир, па уздрхталост младића и охрабрењем узвраћеним стиском нежне руке. Дневна светлост тако брзо би расргла стидљиву интиму и сведочила заустављену жељу.до новог тунела. Ипак се, док жури Ћира, један тунел окитио страсним пољупцима Миле и Банета, а њихов загрљај није раставила ни светлост иза тунела.
Велика и страсна љубав почела је, ето, без речи. Из ње је је на свет доспело једно девојче. Можда се зачела оне нећи на месечини кад се рађала Венера у Ђетињи. Однекуда су том детету дали име Дита. Да ли по филму „Дита – дете љубави“?!
Мила и Бане су имали касније живот какав нису бирали. Срећа им је даровала и мушко чедо. Али то двоје градске деце, отети урбаној средини, живећи тамо негде мимо, у забити и свету у коме је лагано, и сигурно умирала страст младости, стизале су брже невоље и разочарења. Нестајали су свако на свој начин у усамљености, или у нову жеђ за животом.
Бане је брже горео и из живота отишао још наочит и снажан, а Мила и данас носи женственост и лепоту, сад на један нови начин. Трагови Венера са слика памћених уметника, али је то јединствени траг оне из Ђетиње, скривају се на њеном лицу.
У летње већери под баштом Фикаревом окупљају се некадашњи дечаци, нису стари и поред седих власи, уживају у пићу хлађеном у извору, слушају полке и мазурке Фикареве хармонике и пребирају по успоменама. На крају ће са чудним Чехом запевати његову омиљену – „Стоји војник на вартије“.
