Venera u Đetinji

480

Odlomak iz knjige Aleksandra Milosavljevića Laleta iz 2002. „Stena na Pori“:

Kanjon Đetinje na nekoliko mesta blizak je onom što iskreno zadivljeni nazovemo čudom. Graditelji srednjovekovne tvrđave nad Užicem, možda i za one koja je predhodila srednjovekovnoj, smislili su i izgradili silazište prema reci.

Banjica na Đetinji
Banjica na Đetinji

U sred reke, koju sa druge strane natkrivljuju vrleti Zabučja i kameniti Bioktoš, odnekud iz utrobe kanjona kulja topla voda, a između kamenova stanasa čini ugodno lekovito kupatilo. Užičani su ga nazvali Banjica. Ne zna se, a možda su ga Rimljani, ili velmože i ratnici srpskog srednjeg veka uživali, koristili kao lek, i duši, i telu. Ni devet kamenova Đetinja ne pređe, a sada, reklo bi se, iz samog podnožja Bioktoša u tok dolazi ledena izvorska voda. Užičani, ne tako davnog vremena, koji su proplivali na jazu čuvene užičke hidrocentrale, neki i prvi put poljubili devojku skriveni pod bukom u istom jazu, ili u tunelu iz koga voda stiže iz Male brane, taj delić Đetinje nazvaše Sifon.

Celi prostor, u kome se neverovatnost zbiva i grle te dve struje sasvim tople i studene vode, doziva zapenušanim brzacima, lijanama i cvetnim puzavicama, kakve se ruše sa stene prema vodi, sa jedne, ili buketima ruja, koji se uznose prema vrhovima Staroga grada, Karaule i Čitakove stene, s druge strane. Sve to bi slikar uvio u lepu izmaglicu, jer ona je na tom mestu začudna, različito zgusnuta u oblačiće.

Reč i kičica imaju moć, ali u ovom slučaju daleko manju, jer taj prostor priziva, sluti susrete, da li i životne tokove, odvodi u snove, zanese, opčini i začara… Kad dođu avgustovske noći, noći mesečine, tu, sred Đetine, kažu, i priviđa se. Više po radoznalosti koju je kod dečaka iz kraja oko užičke plaže pobudio neko od njihovih veštih ušitelja sa Livadka, nego li sujevernoj opsednutosti, naročita avantura za dečaka je bila da skriveni u dnu Starog grada očekuju događanja na Banjici. Jedne večeri obećano im da će se oko ponoći iz penušavih brzaka roditi lepa devojka, Venera užička; pojaviće se u svoj čarobnoj nagoti i obljubiće najlepšeg užičkog muža.

Valjalo je poduže čekati na izlazak meseca. Najpre je, dok su dečaci zauzimali što udobniju poziciju, noć bila tamna. Sa reke su dopirali čudni odjeci, nekad bi ličili na kakvu muzičku podlogu za srah, a odmah potom na prelidijum za kakvo prolećno cvetanje. Dramatičnost tame posebno su uvećali krici noćnih ptica, ali dečaci su rešeni, iako im je u ušima puls đivo bije.

Fikarova plaža - crtež Vergović
Fikarova plaža – crtež Vergović

Mesec se najpre stidljivo iza jednog razbarušenog oblaka konačno pojavi, a potom nabrekao od punaće, poput snažnog reflektora, osvetli i uveća scenu. Da svojim očima ne poveruju, ushićeni dečaci gledali su čudo. Činilo im se, na dohvat ruke i iz vode izranja slap duge kose, neodređeni lik devojke, potom bista, drhtave dojke, izvajani struk, pa bedra, pa sve, pa duge noge… O, dali je to san?! Najednom lepa devojka krenu iz vode prema zaobljenom visokom kamenu, pođe ispruženih ruku i mekog bosonogog hoda kao mesečar. Dečaci se lecnuše jer, evo je, i prema kamenu, i prema njima. Zastala je tako pruženih ruku, ali ih ne pruža dečacima. Iza kamena uzdiže se naga, očigledno muška figura, prema njoj se uputila čarobnica. Muškaras je nežno prigrli, uze kao da je detence u naručje i snjom se vrati u tople vode Banjice. – Neće, valjda, sve nestati? Pomisliše neki dečaci, a tužna pomisao za tren ih vrati u neudoban prostor po kome su se gnezdili.

Te noći na mesčini lepi par nije nestao. Voleo se strasno i dugo. Ponavljale su se neverovatne scene ljubavnog čina, a svaki od njih se postoveđivao sa snagom i izuzetnom muževnošću izabranika srca Venere u Đetinji.

Plaža "Jadran"
Plaža “Jadran”

Prolazili su letnji dani na užičkoj plaži, a noćna družina je pokušavala da odgonetne ko je Venera, koja devojka, da prepozna silnu mušku lepotu iz noćene mesečine pod Gradom. Najpre su se traganja zaustavila na hrabrim skakačima sa železničkog mosta, ili Fikarevog zida, sa vitke daske – trambuline na plaži „Jadran“… Skokovi, ali najlepše, stilizovane, nekad je sa trabuline izvodio Lale Leskovac, a mnogi hrabriji sa železničkog mosta, poput Miloša Zeca i danas su izazov za neke skakače. Ali toga leta lastu lepše, niko nije skakao sa Fikarevog zida od Baneta, plećatog i plavookog. Posle skoka, taj neverovatni skakač ili plivač, dopliva uz maticu i buk do zida, snažnim mišicama se izvuče na pozidu, zabaci lakim pokretom glave mokru kosu, prošeta po pozidi kao da je na manekenskoj pisti, a preplanulo lepo telo pravoga muškarca blista u suncu dok se sa njega krine biserne kapi i rasipaju treperave svetlice. Tada zadrhti, svako žensko srce, a nema muškarca kome se ne otme izraz divljenja.

Osnovana sumnja da je Bane onaj mužić noći, pa ko bi drugo.

Jedna mila i prepoznatljiva devojka tih danase pojavila na užičkoj plaži, sjajna u vodi, skreće pađnju lakoćom i lepotom kretnji dok pliva, nestaje i izranja iz vode. To sve liči na kakav balet u vodi. Ubrzo su Bane i devojka postali par u vodi atraktivni par. U svojoj zajedničkoj igri, najpre su istovremeno nestali ispod površine reke, a zatim bi lepa nimfa, visoko uzletela nad vodom i skladnim izvijanjem zanosnog tela skliznula ponovo u reku. Zanos igre njih dvoje plenio je iz dana uz dan.

Lep kao Bane
Lep kao Bane

Pričalo se o Banetu da je odveć gord da bi trčkaro za devojkama, a malo se i slutilo da u tom odvažnom mladiću stidljivost u susretu sa devojkama. One najmanje. Svaka bi pre predpostavila da je njegov ukus sklon naročito lepoti koju ona ne poseduje. Njegovi drugari su verovali, opet, da mu na mig doleću najlepše devojke u zagrljaj. Nisu tako mislili zbog njegove lepe spoljašnosti , ili atraktivnosti u sportovima, i na vodi i na suvu. Osim plivanja i skokova, isticao se u svim sportovima s loptom. Nije mu ni „kraljica“ sportova bila strana. Lepa istina je – svuda su mu se divili.

A onda nešto drugo. Kod tog plavookog viteza postoji jedno veliko i toplo ljudsko srce. Njegov azurni pogled okupa vas nemerljivom dobrotom; nema druga koji mu se ne raduje. Pamte da je iz svog izobilja, živeo je u okrilju bogate porodice, iznosio najbolje da podeli drugome. Da ih pitate kad su prvi put probali čokoladu, mnogi bi se setili da su prvu dobili iz Banetovih ruku. A živeo je Bane u toj gradskoj četvrti uz Tkačnicu i reku gde je oskudica imala svoje carstvo.

Odkuda bi jedan takav mladić kome je sve dostupno, sve do najlepših tivarovih odela, mogao da strahuje od susreta sa ženskom lepotom, čudili bi se njemu bliski gradski mladići. Ali bilo je tako. Raskošna lepota devojke sa užičke plaže dugo je raspamećivala našeg junošu. Kako i nebi, i ne samo njega, raspamećivala je užičke mladiće u mnoštvu. Najpre vas obuzme jedna putenost koja poziva baš svakim delom, svakim delićom svojim. Ne znate šta bi ste pre u zagrljaj, osetite nemir ruku , jer sve bi ste da dodirnete, da milujete, a žar usana bi da se topi posvuda na tom božijem izazovu. Tamo gde bi se našla mila devojka – počeli su je zvati Mila – jatilo se muško okruženje. Udvaranja, lepih reči, izletanja do nameštene finoće, pa i do gluposti, svega ćete se tu nagledati i naslušati kad Mila stigne na reku. A ona, nasuprot svome telu koje žestoko raspaljuje muške strasti, bezazlenim mirom lepoga lica i blistavog oka, rasipa nežnost i blagonaklonost. Ogledalo njenog krupnog oka, dugih crnih trepavica oka ljubičaste dužice, zasija i ozari se nežno beo i nekako čudno ljubičast blesak. Zatreperi pred vama i vi tada poželite da vas uzme kraičkom oka.

– Vaše su oči uzele najlepše od ljubičice prolećne, od zanosa viole dan i noć! – zdarali bi slatkorečivi, a uvek bezopasni muški, dok bi oni pravi uvek ćutke žudili za devojkom.

Lepa kao Mila
Lepa kao Mila

Bane je, samo on je to duboko nosio u sebi, od kada se Čačanka pojavila u Užičkoj učiteljskoj školi, a u svojoj lepoti na Užičkoj plaži, bio je opčinjen zaustavljenog daha kao da je uplašen, nespretan i nepomičan u njenoj blizini. Čak se i trudio da je gleda sa sigurnog ostojanja. I ko zna do kada bi to trajalo da se, neverovatno je, nije dosetio da bi, možda, u mraku tunela od Užica do Čačka nekako mogao da dodirne lepoga stvora. Nije mi to bilo ni lako, ni jednostavno, ali Bane je naprasno postao putnik u Ćiri. U okrilju mraka tunela ostvari se dodir, pa uzdrhtalost mladića i ohrabrenjem uzvraćenim stiskom nežne ruke. Dnevna svetlost tako brzo bi rasrgla stidljivu intimu i svedočila zaustavljenu želju.do novog tunela. Ipak se, dok žuri Ćira, jedan tunel okitio strasnim poljupcima Mile i Baneta, a njihov zagrljaj nije rastavila ni svetlost iza tunela.

Velika i strasna ljubav počela je, eto, bez reči. Iz nje je je na svet dospelo jedno devojče. Možda se začela one neći na mesečini kad se rađala Venera u Đetinji. Odnekuda su tom detetu dali ime Dita. Da li po filmu „Dita – dete ljubavi“?!

Mila i Bane su imali kasnije život kakav nisu birali. Sreća im je darovala i muško čedo. Ali to dvoje gradske dece, oteti urbanoj sredini, živeći tamo negde mimo, u zabiti i svetu u kome je lagano, i sigurno umirala strast mladosti, stizale su brže nevolje i razočarenja. Nestajali su svako na svoj način u usamljenosti, ili u novu žeđ za životom.
Bane je brže goreo i iz života otišao još naočit i snažan, a Mila i danas nosi ženstvenost i lepotu, sad na jedan novi način. Tragovi Venera sa slika pamćenih umetnika, ali je to jedinstveni trag one iz Đetinje, skrivaju se na njenom licu.

U letnje većeri pod baštom Fikarevom okupljaju se nekadašnji dečaci, nisu stari i pored sedih vlasi, uživaju u piću hlađenom u izvoru, slušaju polke i mazurke Fikareve harmonike i prebiraju po uspomenama. Na kraju će sa čudnim Čehom zapevati njegovu omiljenu – „Stoji vojnik na vartije“.