“Trube zaječaše, doboš poče da lupa. Kao po komandi, svi koliko nas je bilo, polazeći takoreći u sigurnu smrt, počesmo se krstiti. Niko ništa nije govorio, ali znam da je svaki prinosio iskrenije molitve nego ikad u životu. Kamenje je prštalo na sve strane, a nekolicini je to bila poslednja molitva u životu, jer ona ih je u poslednjem momentu odvela u raj.” – Prota Milan Smiljanić.
Kada se rat završio, prota Milan Smiljanić je rekao: “Kuće Smiljanića su dale preko osamdeset sabalja u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Što je mnogo, mnogo je”. U Vojsci Kraljevine Srbije sablje su nosili svi – od podoficira pa nadalje. O običnim vojnicima, koje je dao Zlatibor u Prvom svetskom ratu, trebalo je da prođe dosta vremena da se naprvi tačan spisak. Prota Milan Smiljanić je pokrenuo incijativu i osnovao Odbor koji je prikupio sredstva da bi se na “Oku” podigao spomenik sa česmom, u slavu ratnika izginulim u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine.
Dobrovoljnim prilozima građana, ali i sa državnom pomoći, brzo je prikupljen novac. Među brojnim darodavcima pominje se i Oblasni odbor koji je, na sednici održanoj 1929. godine, doneo odluku “da se Odboru za izgradnju spomen česme na Oku dodeli 10.000 dinara na ime pomoći”. Po projektu inžinjera Velisava Tomaševića, krajem 1930. godine, završeni su česma i spomenik sa imenima 202 ratnika iz Semegnjeva, Branežaca i jednog dela Šljivovice. Avgusta 1931. godine je održana velika svečanost, kad je u prisustvu oko 10.000 Zlatiboraca i gostiju spomenik otkriven i predat na čuvanje čajtinskoj opštini. Velike su zasluge prota iz porodice Smiljanića.
