Догодило се током ноћи 6. и 7. 1996. године у засеоку Црквари, у Севојну, изгорела је стара црква брвнара, једна од најстаријих цркава – брвнара у Србији, а најстарија у ужичком крају. У то време била је обрасла шипражјем, запуштена… Као да је испричала своју вишевековну причу и постала непотребна верницима. И баш кад су се Севојничани најзад у договору са свештеницима решили да уреде простор око цркве, она је изгорела.
По предању „црква је настала када је последњи ариљски епископ Јован, кренувши на службу на Божић, био рањен од стране Турака, и на путу видарима ка Ужицу недалеко од места данашње цркве брвнаре у Севојну му је позлило. Осећајући да му се ближи крај, епископ је руком показао на брег на коме жели да буде сахрањен. Вођени руком, пратиоци су га довезли на воловским колима до тог места где и издахну, а ту је и сахрањен. У знак поштовања, изграђена је црква, а није прошло много времена Турци су је запалили, па је изграђена нова.“
У једном периоду ово је била и ужичка парохијска црква, јер је у Ужицу било забрањено богослужење (постојала је капела у владичином конаку, али није било допуштено богослужење). Максим Евгенијевић у свом живопису, из 1877. године, каже да је његов отац Јевгеније направио пут од вароши Ужица до цркве у Севојну, засадио воће дуж пута. Пут је био калдрмисан и дуг један сат хода у току кога су се путници одмарали поред једне чесме (испод Сарића Осоја). И данас се тај пут зове „варошки пут“.
Никада се није сазнало коме је ова црква посвећена. Многи путописци су напомињали да је патрон цркве Св. Арханђел Михаило, док на антиминсу (антиминас – литургијско платно), који датира из 1722. године, стоји на грчком језику исписано да је црква посвећена Св. Арханђелу Гаврилу? С обзиром на то, да је црква два пута паљена од стране Турака, питање је да ли је старија првобитна севојничка црква или антиминас, јер најстарији писани документ о настанку цркве датира из 1712 године? Да ли је првобитна севојничка црква настала у 17. или 18. веку? Ипак се сматра да је црква-брвнара подигнута 1771-72. године.
Који дан пошто је изгорела севојничка црква брвнара, али не и трава и дрвеће око ње, окупили су се ужички и севојнички свештеници. Позвана је и милиција и надлежни из Регионалног завода за заштиту споменика културе из Краљева, љути мештани. ТВ 5 Ужице је снимила да су констатовали да је „црква изгорела“.
Да ли је изгорела нехатом, или смишљеном намером, то у то време нико није знао. Сумњано је да је то хир тинејџера, који су се ноћу окупљали поред цркве, пекли печењаке и „дували“… Да је то недело сатанистичке секте „Црна ружа“, која је нешто раније регистрована у Ужицу. Поред изгореле цркве је неко закопао живо куче и крст окренуо наопако. У то време Саборна „нова“ севојничка црква је осванула са панфлетима на којима је писало: „Смрт Поповима!“
Шта је могло да се уради да црква не сагори? „Црква је била запуштена, требало је да се освећује, да се пале свеће, да се састану свештеници, да не чекају да се деси шта је се десило. У питању је свеопшта небрига цркве и државе и то је једна од већих културних трагедија после Другог светског рата, да изгори најстарија црква у Србији, која је пребродила Први и Други српски устанак, балканке ратове, оба светска рата и да је остала, а да је сада небригом изгорела и уништена. Срећа, да су део иконостаса „Царске двери“, који је сликао поп Симеон Лазовић 1772 и 1779. и још две иконе, склоњена раније на галерији хора нове севојничке цркве“, рекао је тада за ТВ5 историчар уметности Зоран Јанчић.
После пожара 1996. године, када је црква брнара изгорела, године 2011. добијена је сагласност .Завода за заштиту споменика културе из Краљева за реконструкцију. Реконструисана је 2012.године. Реконструкцију су по пројекту архитекте Рајка Чубрића извели стручњаци Народног музеја Ужице, под руководством вишег кустоса Славице Стефановић. Радове је предводио мајстор Мирослав Брајовић из села Роге, а који су започети 2. априла 2013. свечаним освећењем темеља коме је присуствовао епископ жички Хризостом. Нови иконостас урадила је Александра Пановић из Севојна. У порти цркве налази се стари споменик погинулом у Првом светском рату.
Бранислав Млађеновић: – “Снимљено око 1980. године. Становао сам тада у Севојну и често сам ишао у шетњу са синовима”.
