Čika Grujova dovarjaška pesma i Taćovo sećanje

376
Dovarje nekad
Dovarje nekad

Sećali su se Dovrajaša, Dovarja, svesni da je nostalgija velika, neizlečiva i odbacivali svaku primedbu da u veličaju lepote i građana ovog dela Užica ima preterivanja i dosta iluzija. Ali nas u starijim godinama najviše zagreva toplota mladalačkih uspomena.

Poznate „Čika Gruja“ i Taća trubača Dovarjaša starost je stigla kada sam polovinom devedesetih godina 20, zapisivao sećanja starih Užičana. Bila su to posebna sećanja, bila je tu i pesma ispevana posleratnoj generaciji Dovarjaša:

Brana, jezerce i kafana omiljena mesta Dovarjaša
Brana, jezerce i kafana omiljena mesta Dovarjaša

„U sećanjima mojim Dovarje beše radost i sreća. Ko se ne seća Ade, dudova, crnih, belih, Bračinkine bašte krušaka jabuka crvrninih, žutih, zrelih. U parku stara brana, kafana na obali reke, gde se jelo, pilo, ljubilo i rađale ljubavi neke. A na groblju pušila se prva cigareta i jela se prva čokolada. Sad je sve drugačije nije više kao nekada“. Izdeklamova čika Grujo.

Pesma o Dovarjašima

Šta reći o momcima s Dovarja, brate mili?
Ništa drugo, do hajduci svi su bili, pesmu zaslužili.

Kao oganj kao vatra ili munja
Beše sad pokojni Slobo „Šunja“.
Ramena mu ko šifonjer, ruke ko
Lopate, ne prilazi njemu brate.

Ko se ne seća Dejovića Ace?
Njega su volele čaršijske mace.
I on je bio strašni sud munja,
Ništa manje nego što beše Slobo Šunja.

Čudo od čoveka Beše i Miloš „Zeka“
Kad sa vrha železničkog mosta skoči
čoveku krv se u žilama ledi.
Takav je bi „Zeka“, za desetoricu vredi.

Svele, Raco, „Ćuša“, Ljubo, „Čumba“, „Ćaplo“, Buća
Sve su to veličine što reče narod: „veliki su kao kuća“.
I oni su deo sećanja,
istorije, dovarjaške neke.

Kako ne pomenuti „Mifu“, „Lošeta“
i brata zvanog „Skreke“.
Nada Mamula je njega volela,
tako ljudi vele.

U sećanjima našim još živi pokojni „Jegor“, „Pele“.
Uvek nasmejan, pun fazona, kad se nasmeje
zubi se ko kokice bele,
takav je bio „Kifla“ Svele.

O „Ćuši“ ništa neću pričati,
neka o zemu pričaju užičke cure.
Ja sad mislim da ga u snovima svojim jure.

Plavušan Raco, ko plemić, aristokrata,
plave krvi
među nama postao je on direktor prvi.

O Bolu „Bulju“ kruže strašne priče,
Narod kaže.
Krenuo je on po Americi sada pokojnog „Jožu“
Ne stiže ga i ne odra njemu kože.

U kafani bure on je pio, nikad pao
Nije, a kamoli da se tumba.
Takav ti je Ljubo „Drlčak“
i još zvani Cumba.

Posle njih dolaze mlađi tići
To su: „Gidra“, „Džo“, „Pupak“, „Trapo“,
„Dunjac“, „Šaco“, „Guza“
Miško , „Pop“, „Coja“, „Žak“, Grujo i
Braća Subotići.

Za svakog se mogu naći posebne priče.
Sve su to momčine što na svoje
predhodnike liče.

Evo na primer Dragi „Gidra“
U špriceru taj uživa ko u vodi vidra.

„Džo“ tako smo ga zvali,
u stvari Siniša.
Curice su ga volele
ko što vole medu od pliša.
A „Dunjac“ Mile u ovoj priči
ponajviše na Gidru liči.

E Mićo „Trapo“ kad ti smesti
pola sata ne dolaziš sebi
ko da si u nesvesti.

Za ženama na kraj sveta taj je išo.
Brane „Caja“ nikad nije rekao neću.
Da te nasmeje, oraspoloži do suza
Takav beše Rajko,
nek oprosti zvani „Guza“.

Evo prilike da se pomene direktor Bakra
Subotić Dragan zvani „Mike“.
I on je deo društva ko što su zajedno
Kazan i lula.
Ispunio on želju svog oca Dula.

Gde da se ne pomene Jovica „Brile“
Njegove sanke u gradu najbrže su bile.

Mirko Vitić prefinjenih manira, stila
Karijera politička njemu se nasmešila.

Ako hoćeš biti gospodin, da ne ličiš
na seljaka,
mogao si sve naučiti od gospodina
Mila „Žaka“.

Bankarski činovnik, stručnjak za lovu
moj braco
nije teško pogoditi,
to je Zoran zvani „Šaco“.

Ne znam što ga tako zovu, sveštene škole nije učio
niti je voleo kao oni da pije, niti klopa
al uvek rado se setim i Mića „Popa“.

A na dnu Dovarja, gde počinje čaršiska graja,
tu je živeo naš prijatelj „Pupak“ Paja.

O Gruju, šta o njemu reći?!
Ništa ružno je o sebi pričati,
Nek o njemu priča neko drugi
Ili treći.

Možda mi se desila omaška,
Al nisam pomenuo Raća „Prasca“
i momčinu Slavka zvanog „Vaška“

Više nema starog Dovarja,
niti pesme koja se pevala.
Ko će sada zapevati. „O… Dovraje varošice mala“?

I na kraju klanjamo se onima kojih
među nama nema
Klanjamo im se ko što se do zemlje
Klanja žalosna vrba.
Nek u našim sećanjima uvek ima mesta za ljude
Kao što su: „Šunja“, „Pele“, „Gavra“ i Petrović Srba.

Dovarjaši pobednici trke bobova na čelu sa Acom Dejovićem i njihovi navijači
Dovarjaši pobednici trke bobova na čelu sa Acom Dejovićem i njihovi navijači

Za poznatog užičkog majstora trube Tatomira Taća Nikolića lepšeg kraja od njegovog Dovaraja nema. Niti takve ulice kao što je Železnička, one iznad gradskog stadiona. Sećao se gde su nekad bila velika stabla oraha ispod čijih krošnji bilo hlada za sve stanare nekoliko sadašnjih solitera.

-„Svi su delovi Užica lepi, ali ovde je najlepše. Možeš ga naslikati najlepšim bojama bilo kog godišnjeg doba, „moje“ Dovarje je još lepše od toga. Poredili su ga sa ostrvom cveća, botaničkom baštom, jezerskim pristaništem, pa leđima nekog nebeskog stvorenja i slično, u mojoj duši je čarobnije i tajanstvenije. Imao sam sreću da rastem sa generacijom koja se mnogo volela. A kad na nju pomislim gotovo da mi suze poteku zbog tuge. Stvarno smo bili srećni kad smo bili zajedno. Da je sada ona ljubav i onakvo voljenje, ne bi nam ovako teško bilo“.

Dovarjaši su testirajući hrabrost prvi započeli skokove sa Starog železničkog mosta
Dovarjaši su testirajući hrabrost prvi započeli skokove sa Starog železničkog mosta

Od nekadašnjih Dovarjaša, sećao se Taćo, tako vičnih svemu a najviše u nadmetanju u momkovanju. Imao je i jednu novinsku fotografiju iz 1943, koju objavljujem, iako je veoma loša. On je onaj sa leve strane što od ostalih štrči, među njima najmlađi. Ali ga nikada zbog toga nisu odvajali. Nije se sećao imena svih, ali su među njima morali biti: Žarko Zubar, Miki Ćetenović, Mirko, Vitić Šone, Boško Cvijović, Ješo Prodanović, Dragiša Đurić Glavonja, Milan Vitić, Kiro Lepinjar, Pikula Radonjić, Novak Ristović, Zvonko Radojčić, Radovan…

Fotografija je snimljena 23. aprila 1943. godine u Adi, iznad česme, koja i danas postoji, posle neke „važne“ fudbalske utakmice, na poljančetu između dudovih stabala. Osim fudbala voleli su sankanje i plivanje na Maloj brani, hvatanje ribe golim rukama, igranje oraha, klikera, krajcarice. Igrali su „zarobljavanja“ sa Carinjašima na Vujića brdu.

„Čas oni zarobe nas, čas mi njih, a onda dođe akcija oslobođenja, pa potom svako na svoju stranu. Sve to bez imalo mržnje ili zle krvi. Užice je onda bilo malo i svi su se u čaršiji znali.“

Taćovi Dovarjaši 1943. godine, novinska fotografija
Taćovi Dovarjaši 1943. godine, novinska fotografija

Igrališta su im bila u Krčagovu, u Adi kod sadašnje stare Železničke stanice, u Begluku, gde je danas Gradski stadion… Po Taću, Dovarje je bilo kao rasadnik talenata svih struka, pa i sporta, naročito fudbala. Za njega je najbolji užički fidbaler svih vremena bio Dovarjaš Milan Vitić, koji je poginuo u partizanima pred kraj rata, pa onda njegov brat, Keblo, prerano preminuli Sima vrli tehničar, poput „plave čigre“, Miloš Milutinović, Lokner i drugi

Srđan Lazić:
„Svaka čast Predraže, zaista mi je milo i drago kad vidim da su Dovarjaši u pesmi opevani, jer se i ja osećam delom tog društva, mada iz verovatno poslednje generacije koja je zadržala duh i nekakvu pripadnost po toj osnovi. Ja sam inače sin jedinac onog gospodina po imenu Ljubo, a po nadimku Drčak ili Cumba, koji je zaista bio bard ne samo Užičkih nego i belosvetskih kafana i živeo pravi boemski život pun duha, životne poezije, iskrenosti, dobronamernosti i beskrajnih noći…. Znao sam lično nekolicinu pomenutih ljudi iz njegove generacije, a za ostale sam čuo iz njegovih priča i zaista je sve bilo mnogo lepše, sadržajnije, sporije ali sa mnogo više duha i iskrenosti koje nama obilato nedostaju… Još jednom svaka pohvala za članak!!!“