Отац Милене Пензић Пиње, Спасоје Пенезић, ужички кафеџија, женио се два пута, имао је осморо деце. Са женом радницом у Ткачници, Видосавом, коју су звали Дада, имао је четворо деце. Од 1918. до 1925. године добили су Слободана, Сретена, Предрага и ћерку Милену – Пињу. Своју децу су васпитавали у духу грађанског, патријахалног морала. Године 1934, током привредне кризе, Спасоје је банкротирао и напрасно умро.
Милена је била је члан СКОЈ-а од своје петнесте године. Године 1942. упућена је у казнено поправни логор у Смедеревској Паланци, а после 1943. у затвору у специјалној полицији у Београду. Покровитељ и мецена тих установа био је Милан Недић. Пиња је једном приликом поменула да су је ту склонили да је не би заклали четници, преко веза тадашњег председника општине Андрије Мирковића. Године 1944. је побегла на Космај, у партизане и тада је примљена у КПЈ. Након тога је учествовала у ослобођењу Београда. Остало је записано да је у ослобођени Београд ушла боса.
Пињин живот после рата одвијао уобичајним познатим токовима активних комуниста послератне Југославије. После рата радила је у одељењу за спољну трговину, затим је била учитељица у Севојну, Ужицу… После пензионисања Ђока Керковића, директора у Основној школи „Душан Јерковић“, постављена је на то радно место. Највећи део свог радног века провела је као директор школе. Уз стару школу је дограђена нова модрена школа, која је у Пињино време постигла највеће успехе у својој историји.
Тих шездесетих година, док сам ишао у исту основну школу, запамтио сам је као високу жену црне косе, смотане у пунђу. Зелено-плавих очију, продорних и строгих, које се озаре заједно са осмехом када је задовољна успехом и кад јој је нешто драго. Умела је неваспитане и распуштене дечаке „педагошки“ да ишамара, тако да је многим генерацијама остала у сећању баш по томе. Према добрима, вреднима, упорнима и одговорнима је била коректна, чак и нежна као мајка.
Сестра прослављеног борца за радничка права, револуционара, народног хероја Слободана Пенезића Крцуна била је под теретом велике одговорности у свом раду. Била је комуниста, касније социјалиста. У срцу Југословенка, како је и сама говорила. До краја живота под национализмом није сматрала ништа лоше, иако се се декларисала као изразити антишовиниста. Пиња је пензионисана 1980. године.
Мој утисак је да Милена Пенезић Пиња више заслужује епитет познатог, признатог, строгог дугогодишњег директора школе на „Липи“, него Крцунове сестре. Ужичке приче о њој као директору и личности су контраверзне, углавном се сви слажу да је била строг и правичан директор, да не кажем страх и трепет, како према ученицима тако и према колективу. Рекла је:
„Дисциплина је најважнији део било ког људског рада. Без дисциплине се не могу постићи жељени резултати. Она је у школи посебно важна. Не важна него неопходна!“
Сећам се док сам ишао у основну школу у Пињино време, васпитавани смо у духу братства и јединства. Пропутовали смо на ескурзијама целу Југославију, неговали заједништво. Пиња је говорила:
„Ја сам Српкиња и Југословенка и човек. Страшно је што се Југославија распала. Држава је апстрактан појам, наши пријатељи, наша земља, су конкретне неизбрисиве чињенице. Ја и сада одржавам везе са пријатељима широм Југославије. Камо среће кад би сви то чинили, а не да млатарају рукама и урличу као бесни вукови на друге који ‘нису моји’.”
То што данас подсећа на некад моћну ужичку породицу Пенезић, или Слободана Пенезића, пре контроверзног и некада једног од најмоћнијег Ужичана, је улица која је названа његовим именом (раније је то била Сарајевска улица), у којој су живели његови родитељи. Кућа Пенезића је, након смрти Крцунове сестре коју је он звао Пиња, по ком надимку су је знали сви Ужичани, продата једном ужичком лекару. Трг у центру града, код Саборне цркве и Ужичке гимназије, некада се звао Трг Слободана Пенезића Крцуна, али назив је деведесетих година промењен у Трг Светог Саве. Остала је биста у кругу Ваљаонице бакра и многе приче хвале и мржње, зависно од идологије у којој су васпитани савременици и њихови потомци. Једно је сигурно да је троје од четворо деце Спасоја и Видосаве Пенезић, доста тога корисног урадило за свој родни град.
