Stroga direktorka OŠ „Dušan Jerković“ – Milena Penezić Pinja

98

Otac Milene Penzić Pinje, Spasoje Penezić, užički kafedžija, ženio se dva puta, imao je osmoro dece. Sa ženom radnicom u Tkačnici, Vidosavom, koju su zvali Dada, imao je četvoro dece. Od 1918. do 1925. godine dobili su Slobodana, Sretena, Predraga i ćerku Milenu – Pinju. Svoju decu su vaspitavali u duhu građanskog, patrijahalnog morala. Godine 1934, tokom privredne krize, Spasoje je bankrotirao i naprasno umro.

Pinja sa braćom Sretenom i Slobodanom
Pinja sa braćom Sretenom i Slobodanom

Milena je bila je član SKOJ-a od svoje petneste godine. Godine 1942. upućena je u kazneno popravni logor u Smederevskoj Palanci, a posle 1943. u zatvoru u specijalnoj policiji u Beogradu. Pokrovitelj i mecena tih ustanova bio je Milan Nedić. Pinja je jednom prilikom pomenula da su je tu sklonili da je ne bi zaklali četnici, preko veza tadašnjeg predsednika opštine Andrije Mirkovića. Godine 1944. je pobegla na Kosmaj, u partizane i tada je primljena u KPJ. Nakon toga je učestvovala u oslobođenju Beograda. Ostalo je zapisano da je u oslobođeni Beograd ušla bosa.

Pinjin život posle rata odvijao uobičajnim poznatim tokovima aktivnih komunista posleratne Jugoslavije. Posle rata radila je u odeljenju za spoljnu trgovinu, zatim je bila učiteljica u Sevojnu, Užicu… Posle penzionisanja Đoka Kerkovića, direktora u Osnovnoj školi „Dušan Jerković“, postavljena je na to radno mesto. Najveći deo svog radnog veka provela je kao direktor škole. Uz staru školu je dograđena nova modrena škola, koja je u Pinjino vreme postigla najveće uspehe u svojoj istoriji.

Tih šezdesetih godina, dok sam išao u istu osnovnu školu, zapamtio sam je kao visoku ženu crne kose, smotane u punđu. Zeleno-plavih očiju, prodornih i strogih, koje se ozare zajedno sa osmehom kada je zadovoljna uspehom i kad joj je nešto drago. Umela je nevaspitane i raspuštene dečake „pedagoški“ da išamara, tako da je mnogim generacijama ostala u sećanju baš po tome. Prema dobrima, vrednima, upornima i odgovornima je bila korektna, čak i nežna kao majka.

Sestra proslavljenog borca za radnička prava, revolucionara, narodnog heroja Slobodana Penezića Krcuna bila je pod teretom velike odgovornosti u svom radu. Bila je komunista, kasnije socijalista. U srcu Jugoslovenka, kako je i sama govorila. Do kraja života pod nacionalizmom nije smatrala ništa loše, iako se se deklarisala kao izraziti antišovinista. Pinja je penzionisana 1980. godine.

Pinja sa Majkom Vidom - Dadom koja drži njenu ćerkicu Vesnu
Pinja sa Majkom Vidom – Dadom koja drži njenu ćerkicu Vesnu

Moj utisak je da Milena Penezić Pinja više zaslužuje epitet poznatog, priznatog, strogog dugogodišnjeg direktora škole na „Lipi“, nego Krcunove sestre. Užičke priče o njoj kao direktoru i ličnosti su kontraverzne, uglavnom se svi slažu da je bila strog i pravičan direktor, da ne kažem strah i trepet, kako prema učenicima tako i prema kolektivu. Rekla je:
„Disciplina je najvažniji deo bilo kog ljudskog rada. Bez discipline se ne mogu postići željeni rezultati. Ona je u školi posebno važna. Ne važna nego neophodna!“

Sećam se dok sam išao u osnovnu školu u Pinjino vreme, vaspitavani smo u duhu bratstva i jedinstva. Proputovali smo na eskurzijama celu Jugoslaviju, negovali zajedništvo. Pinja je govorila:
„Ja sam Srpkinja i Jugoslovenka i čovek. Strašno je što se Jugoslavija raspala. Država je apstraktan pojam, naši prijatelji, naša zemlja, su konkretne neizbrisive činjenice. Ja i sada održavam veze sa prijateljima širom Jugoslavije. Kamo sreće kad bi svi to činili, a ne da mlataraju rukama i urliču kao besni vukovi na druge koji ‘nisu moji’.”

To što danas podseća na nekad moćnu užičku porodicu Penezić, ili Slobodana Penezića, pre kontroverznog i nekada jednog od najmoćnijeg Užičana, je ulica koja je nazvana njegovim imenom (ranije je to bila Sarajevska ulica), u kojoj su živeli njegovi roditelji. Kuća Penezića je, nakon smrti Krcunove sestre koju je on zvao Pinja, po kom nadimku su je znali svi Užičani, prodata jednom užičkom lekaru. Trg u centru grada, kod Saborne crkve i Užičke gimnazije, nekada se zvao Trg Slobodana Penezića Krcuna, ali naziv je devedesetih godina promenjen u Trg Svetog Save. Ostala je bista u krugu Valjaonice bakra i mnoge priče hvale i mržnje, zavisno od idologije u kojoj su vaspitani savremenici i njihovi potomci. Jedno je sigurno da je troje od četvoro dece Spasoja i Vidosave Penezić, dosta toga korisnog uradilo za svoj rodni grad.