До те 1991. године Тито је био највећи и највољенији југословенски син, а онда се све променило. Најпре у Ужицу.
У Другом светском рату у Ужицу је током 67 дана формирана слободна територија, названа Ужичка република, а након ослобођења и инцијативе Баје Видића, град је добио име Титово Ужице. То је био разлог што су се у доба СФРЈ сливала велика материјална средства у Титов град, па је постао један од већих и развијенијих градова у тадашњој Југославији. После распада такозване „Титове Југославије“, 11. јула 1991. године, Титово Ужице је опет постало само Ужице. Затим је са Трга партизана уклоњен Титов споменик на заклоњено место дворишта ужичког музеја. Те године је у Ужицу живело 53 607 Ужичана.
Путописац сајта Lifestyle, Мило Јукић, за рубрику “Путујте с нам” године 2017 између осталог је написао: “Ужице је по много чему један од чуднијих градова у Србији. Неретко људи кажу да су били у Ужицама, мада је у питању средњи род, и то је прва ствар која ствара збрку, а друга је то што је Ужице готово пола века било Титово, такорећи 1/1, с тим што је град имао пуно више користи од Тита него Тито од града. Стара курветина политика обавила је своје, па су му Ужичани, као и житељи још седам градова у бившој нам заједничкој домовини, посљедњи пут салутирали и послали га у легенду. Та легенда је, у ужичком случају, травњак иза зграде Народног музеја, камо је премјештен Титов споменик, висок око четири метра, отприлике, чим сам му, кад станем поред њега, једва до паса. Главни градски трг, на којем је споменик стајао неколико деценија, а свима мало старијим је добро познат, будући за свих тих деценија вјероватно није штампана ниједна разгледница Ужица без тог мотива, изгледа празан и безличан…”
У овој преломној години у ужичкој новијој историји може се издвојити још једно догађање у граду, а то је да је током 1991. у Ужицу снимљен филм Жарка Драгојевића “Ноћ у кући моје мајке”, у коме су играли и ужички глумци и натуршчици. Жарко је написао и сценарио. Филм осликава тадашње југословенску стварност, њено државно и друштвено расуло у контексту приче о љубави двоје младих. Драгојевић бележи у ужичком амбијенту препознатљивих делова града сурову животну причу, у којој млади љубавни пар покушава да нађе простор за своју срећу. Околности им нису наклоњене, распада се једна идеологија, трага се за новим езистенцијалним и моралним вредностима. Младић по повратку из војске не може да нађе посао ни животну перспективу, а са девојком коју воли раздваја га порекло јер је он син радника, синдикалног бунтовника запосленог у комбинату њеног оца.
У филму засигурно је најупечатљивији говор Жике „Валенсе“, кога игра Петар Божовић, који је и за данашње време свеж и актуелан: “Овај народ у својој историји ниједан посао није могао да заврши, због јајара и проданих душа! Нисмо ни једном победили, а да пре тога нисмо дебело издали! – сами себе наравно! На сваку победу имамо два пораза! На сваког јунака, буљук издајника! А после нам неко крив, је ли!? А за мало власти и за мало ћара, спремни смо да издамо све! Оца! Мајку! Брата! Сестру! Народ! Земљу! Све! Тако јуче, тако и данас… Рђави смо! Шкрипимо свуд! Више нам ниједно подмазивање не помаже! Морамо да се мењамо цели!”
Нажалост још увек се мењамо и губимо битке.
