Najdraže priznanje

516
Popović V. Branko
Popović V. Branko

Za personalnu vojnu dokumentaciju Branko Popović je naveo sledeće razloge zbog kojih je dobio najveće ratno odlikovanje. “U 3. četi, 1. bataljona, IV pešadijskog puka Stevan Nemanja za odlikovanje sam predložen kao vođa jurišnog odeljenja na položaju spram Gruništa, kod Bijelih voda, 1916. godine gde sam izvršio prepad na neprijatelja i tom prilikom naneo mu velike gubitke“.

U prvoj polovini oktobra Užičani i delovi Dobrovoljačkog odreda Vojvode Vuka vodili su duge i uporne borbe sa jedinicama XXI bugarskog puka na položajima Bela voda, prema selu Gruništu. Dugo je komandant Krsta Smiljanić sa osmatračnice razgledao na suprotnom ćuviku bugarska utvrđenja, ali nije mogao da locira položaje njihovih dobro skrivenih haubica.

Uvidevši da mu durbin ne može pomoći, reče posilnom da mu pozove Branka Popovića, komandira jurišnog odeljenja.

Ubrzo je pred proslavljenog komandanta stao otresit tridesetogodišnjak, osrednjeg rasta, ali velikog srca. Svi ratnici u IV puku poznavali su ovog neustrašivog bombaša, čije su bombe rušile turske karaule, kosile švapske streljačke strojeve u okršajima na Kolubari, rasturale bugarska mitraljeska gnezda na Kajmakčalanu. Iza Brankovog odeljenja neustrašivih bombaša svuda je ostajala pustoš. U jurišu prvi, u povlačenju zadnji, potvrđujući staro ratničko pravilo da samo hrabre prati sreća. U jednom bombaškom okršaju uspeo je da Bugarima povrati sedam njihovih bombi pre nego što su eksplodirale.

Šinjel mu je bio sav izrešetan, a na telu nigde ogrebotine. Tek u novembru 1916. godine na Crnoj čuki jedno zrno mu je okrznulo levu ruku, ali bez posledica.

– Popoviću, poče smireno komandant, kao što znaš ispred nas su snažna bugarska uporišta na onom ćuviku. Nismo uspeli da ih lociramo. Ti imaš veliko iskustvo, prošao si kroz najteže i najdramatičnije situacije…

– Gospodine pukovniče, ako treba poći ću i sada.

– I te kako je potrebno. Pođi noćas sa odeljenjem prema onom brežuljku, osmotri teren i signalom nam označi glavna uporišta.

Tokom noći Branko je krenuo sa vodom svojih bombaša, ali pravcem koji je označio komandant nije se moglo proći. Napred nije mogao, a neobavljenog posla natrag pred Krstu nije želeo, pogotovo posle brojnih komandantovih pohvala. Poveo je odeljenje levom stranom, obišao brežuljak i oko ponoći našao se neprijatelju iza leđa. Za to vreme Krsta Smiljanić je nervozno šetao i pogledao u pravcu bugarskih položaja. Najedared na licu starog ratnika pojavi se osmeh zadovoljstva. Nebom su jedna za drugom letele tri rakete pokazujući skrivene bugarske haubice.

Zazvoniše telefoni, preneše se naređenja i oglasi artiljerija. Kao da se u prohladnoj oktobarskoj noći gromovi sručiše na neprijateljske položaje. Kad artiljerija obavi svoj posao, razleže se gromoglasno ura i pešadija krenu u juriš. Pritajeno u bugarskoj zaleđini Brankovo odeljenje bombama dočeka rastrojene Bugare i nanese im osetne gubitke.

Sutradan je Krsta Smiljanić ponovo pozvao podnarednika Branka Popovića. Kad je ušao u zemunicu, komandant ustade, poljubi se sa svojim zemljakom i čestita mu na podvigu.

– Koliko imaš gubitaka?

– Gospodine komandante, svi smo u stroju. Niko nije ni ranjen.

– Ponoviću, ti si pravi junak, ponos svoga puka i našeg Zlatibora. Sa svojim odeljenjem od danas imaš petnaest dana odmora – reče komandant i u ruku svog zemljaka stavi tri zlatnika.

Za mnoga slična junaštva Branko Popović je poneo značajna odlikovanja, ali mu je ipak iajdraže bilo priznanje i počast ukazani od svog zemljaka i komandanta Krste Smiljanića. Odlikovan je:

Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima
Srebrnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić
Zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić
Spomenicom za rat sa Turskom 1912.
Spomenicom za rat sa Bugarskom 1913.
Albanskom spomenicom

Rezervni pešadijski narednik Branko Popović rođen je 1. oktobra 1884. godine u Beloj Reci u porodici zemljoradnika Vidoja i Ljubice. Vojsku je služio u vozačkom eskadronu Drinske divizijske oblasti u vremenu od 9. marta 1906. do 9. septembra 1907. godine. Po povratku iz rata oženio se Jelisavom Žilović sa kojom je imao sinove Adama, Ljubomira i Jovana i kćer Slavku. U Prvi balkanski rat je otišao kao redov 3 čete, 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva, a u vreme odlikovanja imao je čin podnarednika.

Posle oslobođenja zemlje vratio se u Belu Reku. U kući oca nije bilo, umro je 1916. godine ne dočekavši da vidi svog sina i da se ponosi njegovim junaštvom. Branko je ostao sa svojom majkom i porodicom na očevom posedu od jedanaest hektara zemlje, za tadašnje prilike ovoliku imovinu imala su dobrostojeća domaćinstva. U vojnom dosijeu stoji da mu je vladanje i ponašanje primerno, dostojno odlikovanja koje je nosio. Umro je 1948. godine u Beloj Reci.