Tajna odneta u grob

320
Knežević S. Svetozar
Knežević S. Svetozar

U francusku vojnu bolnicu u Solunu dopremljen je srpski ratnik kome je mitraljeski rafal u jednom okršaju sa Bugarima teško oštetio vitalne organe. Već na prvi pogled lekari su zabrinuto vrteli glavom, ne ostavljajući ni najmanju nadu da mladić može preživeti. Po svoj prilici slično predosećanje imao je i ranjenik, Svetozar Knežević, sin Sima i Draginje, rođen 16. marta 1888. godine u Mušvetama. Kada ga je istoga dana posetio ujak Simo Barjaktarević, koji je bio zaposlen u bolnici, obrati mu se iznemoglim glasom.

– Ujače, molim te, pronađi moga Vitora i reci mu da odmah dođe, moram da mu otkrijem jednu tajnu.

Simo je uspeo da pronađe Vitorovu bateriju i javi sestriću da što pre dođe u Solun, jer mu je brat na umoru. Ophrvan bolom i slutnjom da rane preboleti neće, Svetozar se u bolničkom krevetu prisećao svih događaja iz najranijeg detinjstva do onog nesrećnog trenutka na Bezimenoj kosi, gde je pogođen smrtonosnim čelikom. Sećao se žalosti kad su mu umrle dve male sestrice, Ljubica i Milica, nikad nije mogao zaboraviti tugu kad je u desetoj godini ostao bez majčine nežnosti, ni beznađe i usamljenost ostavši posle godinu dana bez očevog oslonca i potpore. On i dve godine mlađi brat Vitor ostaju sirotani, bez igde ikoga, što ih brzo povezuje u emotivnu i neraskidivu bratsku ljubav.

U kući strica Vlajka nisu osećali ni nežnost ni darežljivost. Školu nisu pohađali, ali je posla bilo napretek i to teškog za njihova nejaka pleća. Često se gladovalo, išlo u poderanoj odeći, a obuća retko nosila. Kad su izjutra kroz hladnu rosnu travu terali krave na ispašu, tražili su vruću balegu da u nju stanu i zagreju noge. Čim su malo stasali, shvatili su da u toj kući za njih nema života i odlaze na izučavanje zanata. Vitor se ugledao na oca i postao abadžija, a Svetozar je radio kod dobrih majstora i usavršio dunđerski zanat. Mnogima je napravio lepe brvnare, ukrašene izrezbarenim detaljima. Kao stariji brinuo se o domaćinstvu, zarađeni novac pretvarao u dukate i štedeo.

U sobu ulazi lekarska ekipa, vrši pregled, prepisuje lekove i injekcije, a sestre previjaju rane. Ubrzo je stigao i Simo, Svetozar ga molećivo gleda i šapatom pita.

– Ujače, Vitora još nema? Jesi li mu javio? Da li je čuo šta mi se desilo?

– Javio sam, Svetozare, sve sam mu objasnio. Trebalo bi svakog časa da se pojavi.

Kad je objavljena mobilizacija 1912. godine, braća su sišla u Užice. Svako je otišao na svoju stranu, Vitor u artiljeriju, Svetozar u XXIII pešadijski puk. Čitavo vreme rata brinuli su jedan o drugom, posećivali se, razmenjivali savete. Ni junaštvom se nisu razlikovali, Oba su odlikovani Spomenicom 1912, Spomenicom 1913, Spomenicom 1914 -1918 i Albanskom spomenicom. Vitor je dobio Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić i Francuski Ratni krst, a Svetozar Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima.

– Ujače, Vitor nije došao – jedva izusti Svetozar.

– Nije, Svetozare – odgovori Simo i kad oseti da je sestriću već došao kraj reče mu – ispričaj meni što si želeo da kažeš Vitoru, ja ću mu tajnu preneti.

– Ranjenik je jedva odmahnuo glavom. Ubrzo je umro, a Vitor je stigao iste večeri.

Dugo je ostao zadubljen u misli, suze za bratom skrivao je pokrivajući lice rukama. Kad mu je ujak ispričao pojedinosti uzvratio je:

– Znam samo za jednu tajnu. Kad su nas mobilisali rekao mi je: “Vitore, odlazimo u rat i ako nam bog pomogne da se živi vratimo kući, nemoj brinuti za našu budućnost. Skupio sam dovoljno para da možemo pristojno živeti”. Kad bi znao da je to želeo da mi saopšti ne žalim, ali ću do groba patiti misleći da je neku drugu tajnu odneo u grob.

Na mestu gde je Svetozar sahranjen, Vitor i Simo podigoše lep mermerni spomenik sa krstom i postaviše ogradu od kovanog gvožđa. U čelo zasadiše čempres, da junak počiva u hladovini, ali kad je uređivano groblje na Zejtinliku, postavljeni su jednoobrazni beli mermerni krstovi. Na jednom piše: “Narednik Svetozar Knežević 3. četa, 2. bataljon, XXIII p. Čajetina 709”.

Interesantan je sledeći kuriozitet. Vitezu iz Mušveta podignut je i treći beleg. Braća Radivoje i Simo Knežević podigli su u groblju na Adžića brdu spomenik ocu Vitoru i stricu Svetozaru, a dve slike sa hladne kamene ploče potsećaju na toplu i večnu bratsku ljubav.