Vitez sa Kočobeja i Floke

443
Ljubojević I. Bogdan
Ljubojević I. Bogdan

Prema strategiji komandanta Drinske divizije, pukovnika Krste Smiljanića, za osvajanje moćnih utvrđenja na kajmakčalanskim visovima, valjevski V pešadijski puk dobio je zadatak da nastupa levim sektorom fronta i glavne udare usmeri prema Kočobeji i Floki. Na drugoj strani bugarska komanda je svojim jedinicama izdala naređenja da se lanac masiva Floka – Kočobej – Kajmakčalan – Siva stena moraju braniti do poslednjeg vojnika.

Ratnici V pešadijskog puka izbijaju na kajmakčalanski plato, na položaje nadmorske visine preko 2.200 metara. Iznureni, neispavani i premoreni u prethodnim borbama ulažu zadnje atome snage da stignu do Kočobeja. I vreme se zaverilo protiv njih, čitavog dana ledena kiša natapa uniforme, a studen se uvlači u kosti. Svaki vojnik drhti kao prut od hladnoće. Pada komanda da se krene u juriš. Preko izuzetno teškog planinskog uspona, valjevski ratnici su 18. septembra 1916. godine u silnom jurišu prešli žičana utvrđenja i upali u bugarske rovove. Među prvima je nastupao rezervni pešadijski kaplar Bogdan Ljubojević, čije su bombe sejale smrt po bugarskim rovovima.

Za iskazano junaštvo, stalno izlaganje smrtnim opasnostima i veliki doprinos pobedama na Kočobeji i Floki, Zlatiborac Bogdan Ljubojević je odlikovan značajnim i vrednim francuskim ordenom. U aktu komandanta Drinske divizije broj 20.892 od 23. marta 1917. godine piše: “Vrhovni Komandant NJ. KR. Visočanstvo Prestolonaslednik, dobio je od Francuske Vrhovne Komande izvestan broj odličja i na osnovu predloga pretpostavljenih starešina, odlikovao je: Ratnim krstom sa zlatnom zvezdom kaplara iz rezerve 4 čete, 3. bataljona V pešadijskog puka Bogdana I. Ljubojevića za učinjena dela. Dana 18. septembra pri napadu i jurišu na položaju Kočobej pokazao se veoma hrabar i odvažan i učestvovao je pri zauzimanju jedne brdske brzometie baterije neprijateljske na položaju Kočobej. Na Floki vršio je noću po kiši i magli bliska izviđanja neprijateljskih rovova i tom prilikom bacio u rov nekoliko bombi. Ovo je učinio svojevoljno i to ova izviđanja više puta vršio u najtežim prilikama“.

Bogdan Ljubojević je rođen 1889. godine u selu Sjeništima, opštine dragličke. Otac Ilija, zemljoradnik i kovač i majka Leposava, imali su velik zemljišni posed. Skraćeni vojni rok od šest meseci odslužio je 1910. godine u 3. četi, 2. bataljona, IV pešadijskog puka. Sa suprugom Milicom Čorbić dobio je sina Milomira, koji je ubrzo umro.

U rat je otišao kao borac 4. čete, 3. bataljona V pešadijskog puka, hrabro se borio za čast ove jedinice i ponos svoga naroda. U Sjeništa se vratio sa Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, Albanskom spomenicom i francuskim Ratnim krstom sa zlatnom zvezdom.

Oba roditelja umiru mu 1913. godine, ostao je i bez jedinoga deteta. Odelio se od brata i živeo sa suprugom Milicom. Sedam godina neprekidnog ratovanja u surovim uslovima gladi, napornih borbi i marševa, spavanja pod vedrim nebom ili u mokrim rovovima moralo je ostaviti posledice na zdravlje. Često poboljevanje prekinula je prerana smrt, 1929. godine.